Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 29 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra. Žalba protiv presude se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3690/2015
05.04.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47938/10 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7212/88) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1874/13 od 18. marta 2015. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. V. K . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 5. juna 2015. godine, preko punomoćnika M. S. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1874/13 od 18. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i člana 197 . Ustava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47938/10 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7212/88).

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od 27 godina .

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava . Tražio je naknadu nematerijalne i „materijalne štete – prouzrokovanih parničnih troškova od 27. godina“, kao i naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47938/10 (ranije Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7212/88) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Tužilac V. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. decembra 1988. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Ž . K . i V . K, radi utvrđivanja vanknjižnog suvlasništva sa po ¼ idealnih delova porodične stambene zgrade. Po ovoj tužbni formiran je predmet P. 7212/88.

Tuženi-protivtužioci Ž. K . i V . K . podneli su 19. januara 1995. godine protivtužbu Prvom opštinskom protiv tužioca-protivtuženog V. K , radi utvrđivanja vanknjižnog vlasništva.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke je dostavljen sudu 7. januara 1991. godine.

21. oktobra 1994. godine izveden je dokaz uviđajem na licu mesta.

Nakon smrti tuženog-protivtužioca Ž . K . 25. juna 1995. godine , postupak je nastavljen protiv njegovih naslednika B. K, K . B . i V . K, 3. oktobra 1995. godine .

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke je dostavljen sudu 24. jula 2000. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4262/06 od 24. marta 2008. godine prekinuo postupak, zbog smrti tužene-protivtužilje Verice Kovačev. Postupak je nastavljen rešenjem navedenog suda P. 4262/06 od 5. juna 2009. godine. Tuženi-protivtužioci B. K . i K . B . proglašeni su nasle dnike iza tužene-protivtužilje V. K.

U toku predmetnog parničnog postupka donete su četiri prvostepene presude (presude Prvog opštinskog suda P. 7212/88 od 3. oktobra 1991. godine, P. 939/02 od 11. februara 2003. godine, P. 1278/04 od 6. maja 2005. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47938/10 od 7. maja 2012. godine).

U toku parničnog postupka zakazano je 60 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 20 ročišta nisu održana (tri ročišta nisu održana zbog podnosioca ustavne žalbe , dok ostala ročišta nisu održana zbog suda i neuredne dostave poziva za glavnu raspravu), i u toku parničnog postupka je izveden dokazni postupak veštačenjem, uviđajem, saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u priloženu dokumentaciju.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 47938/10 od 7. maja 2012. godine istovremeno odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i delimično usvojio protivtužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1874/13 od 18. marta 2015. godine, u žalbenom postupku, delimično potvrdio prvostepenu presudu i delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca. Osporena drugostepena presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 7. maja 2015. godine.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 9. marta 2017. godine, doneo Odluku Už-3603/2011, kojom je, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu B . K . i K . B , tuženih-protivtužilaca u predmetnom parničnom postupku, i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1874/13 od 18. marta 2015. godine (drugostepena presuda osporena i u ovom ustavnosudskom postupku) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je, u tački 2. izreke, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1874/13 od 18. marta 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju su tužioci-protivtuženi podneli protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47938/10 od 7. maja 2012. godine.

Nakon donošenje navedene Odluke Ustavnog suda, pred Apelacioni sudom u Beogradu je formiran novi predmet pod brojem Gž. 5814 /17.

Postupajući po Odluci Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 5814/17 od 22. decembra 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je tužilac pokrenuo predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, formalno je relevantan period od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu , 14. decembra 1988. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5814/17 od 22. decembra 2017. godine, kojo m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 29 godina . Međutim, u konkretnom slučaju, suštinski za ocenu povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku relevantan je period od podnošenja tužbe do donošenja osporene presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 1874/13 od 18. marta 2015. godine , kojom je postupak po prvi put pravnosnažno okončan, a do „aktiviranja“ predmetnog postupka (i to žalbenog postupka) nije došlo zbog korišćenja pravnih sredstava u parničnom postupku, već zbog korišćenje ustavne žalbe od st rane suprotne parnične stranke, a koje pravno sredstvo nije pravno sredstvo parnične procedure. Izneta ocena Ustavnog suda temelji se i na praksi Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (u tom smislu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.) U tom slučaju postupak je trajao 26 godina i četiri meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka (formalno 29 godina a suštinski 26 godina i četiri meseci), samo po sebi , ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom e, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosi oce. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, navedeno trajanje predmetnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, pri čemu podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47938/10 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7212/88) , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Stoga, Ustavni sud, smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, prvenstveno imao u vidu, sopstvenu praksu, kriterijume i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1874/13 od 18. marta 2015. godine .

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

S obzirom na to da je Ustavni sud poništio osporenu drugostepenu presudu i da ona više ne postoji u pravnom poretku, to je, Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke. Pri tome, podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da novom ustavnom žalbom ospori presudu Gž. 5814/17 od 22. decembra 2017. godine.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac navedeni zahtev vezao za prouzrokovane troškove parnice, o čemu može da odluči samo redovni sud, zbog čega se ovaj sud nije posebno upuštao u razmatranje ovog zahteva.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti