Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizvršenja rešenja o rušenju

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu vlasnice zemljišta zbog višegodišnjeg nesprovođenja administrativnog izvršenja rešenja o rušenju bespravno izgrađenih objekata. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine, te je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušanke Antić Tošković iz Mataruške Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušanke Antić Tošković i utvrđuje da su u postupku administrativnog izvršenja koji se vodi pred Odeljenjem za inspekcijske poslove gradske uprave grada Kraljeva – Građevinska inspekcija u predmetu broj 35 4-159/06-VII podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine , zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak koji je pokrenut pred Odeljenjem za urbanizam i građevinarstvo gradske uprave grada Kraljeva u predmetu broj 353-2-99/2006-06 okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušanka Antić Tošković iz Mataruške Banje je , 24. aprila 201 4. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede načela iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava garantovanih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku administrativnog izvršenja navedenom u tački 1. izreke.

U ustavnoj žalbi i dopuni od 27. decembra 2014. godine je navedeno: da je podnositeljka podnela prijavu nadležnom inspekcijskom organu zbog izvođenja radova na katastarskoj parceli broj 279, KO Mataruge, čiji je ona vlasnik; da je rešenje kojim je naloženo rušenje bespravno izgrađenih objekata doneto 22. maja 2006. godine, a zaključak o dozvoli izvršenja tog rešenja 25. jula 2007. godine; da je nadležni organ 6. juna 2006. godine prekinuo postupak administrativnog izvršenja do okončanja postupka legalizacije; da investitor D.S. „nikada neće moći da legalizuje predmetni objekat“, jer mu ona kao vlasnik zemljišta neće dati saglasnost.

Ustavnom žalbom se ukazuje da su inspekcijski organi gradske uprave grada Kraljeva, propuštanjem da sprovedu izvršenje rešenja o rušenju spornog objekta, podnositeljki povredili pravo na mirno uživanje imovine. Takođe se ističe da je dužinom trajanja osporenog postupka od osam godina povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku.

U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnositeljka ističe da Odsek za izvršenje nadležnog inspekcijskog organa „selektivno primenjuje zakon i neka rešenja izvršava, a neka ne“. Podnositeljka, takođe, tvrdi da je diskriminisana radnjama nadležnog inspekcijskog organa, jer je njoj porušena betonska ograda, iako ima odobrenje za gradnju i nije joj uručeno ni rešenje, niti zaključak o dozvoli izvršenja rešenja, a „sada kada ona zahteva rušenje, inspekcijski organ odbija da izvrši rešenje i od nje protivzakonito traži da snosi troškove izvršenja“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud naloži Odeljenju za inspekcijske poslove gradske uprave grada Kraljeva – Građevinska inspekcija da preduzme neophodne mere kako bi se postupak u predmetu broj 354-159/06-VII okončao u najkraćem roku, kao i da utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u ustavnu žalbu, spise predmeta broj 35 4-159/06-VII Odeljenja za inspekcijske poslove gradske uprave grada Kraljeva – Građevinska inspekcija i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Nadležni inspekcijski organ je, rešavajući po prijavi Dušanke Antić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, doneo rešenje broj 35 4-159/06-VII od 22. maja 2006. godine, kojim je naložio investitoru D.S iz Mataruške Banje da, najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja, poruši bespravno izgrađene objekte na k.p. broj 279, KO Mataruge, i to: restoran „Volga“, pomoćni objekat-pečenjaru i garažu sa šupom za drva. U obrazloženju rešenja je navedeno da su sporni objekti izgrađeni bez odobrenja za izgradnju, ali da je D.S. pokrenuo postupak za legalizaciju tih objekata.

Zaključkom inspekcijskog organa od 6. juna 2006. godine prekinut je postupak u predmetu broj 35 4-159/06-VII do rešavanja postupka legalizacije, kao prethodnog pitanja. Ministarstvo za kapitalne investicije je rešenjem od 17. jula 2006. godine odbilo kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog zaključka, a Vrhovni sud Srbije je presudom od 22. februara 2007. godine uvažio njenu tužbu i poništio pobijano konačno rešenje zbog toga što lice koje je potpisalo rešenje nije bilo ovlašćeno za njegovo donošenje. Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude ponovo odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu, rešenjem od 19. juna 2007. godine.

Zaključak o dozvoli izvršenja rešenja broj 354-159/06-VII od 22. maja 2006. godine donet je 25. jula 2007. godine, a u obrazloženju je navedeno da, prema obaveštenju Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne delatnosti gradske uprave grada Kraljeva, koje je dostavljeno investitoru 12. juna 2007. godine, taj organ nije u mogućnosti da postupi po prijavi bespravno izgrađenih spornih objekata, budući da D.S. u ostavljenom roku nije dostavio traženu dokumentaciju.

Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne delatnosti gradske uprave grada Kraljeva je 29. marta 2016. godine obavestilo nadležni inspekcijski organ o sledećem: da je D.S. podneo tri prijave za legalizaciju spornih objekata 18. maja 2006. godine; da je to odeljenje donelo zaključak o odbacivanju zahteva kao nepotpunog 7. avgusta 2014. godine; da je drugostepeni organ odbio žalbu investitora rešenjem od 29. avgusta 2014. godine; da su na zahtev nadležnog ministarstva spisi predmeta prosleđeni Upravnom sudu 14. januara 2015. godine, gde se i sada nalaze, iz čega se zaključuje da postupak po predmetnom zahtevu za legalizaciju nije pravnosnažno okončan.

Prema podacima sa internet stranice Republičkog geodetskog zavoda, podnositeljka ustavne žalbe ima pravo susvojine na k.p. 279, KO Mataruge u idealnom delu 30/64, a pravo investitora D.S. na navedenoj nepokretnosti nije upisano.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede podnosi teljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (č lan 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09), koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja inspekcijskog organa od 22. maja 2006. godine, bilo je propisano: da je građevinski inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora ovlašćen – da naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju i prijave početka izgradnje objekta, odnosno izvođenja radova, odnosno glavnog projekta (član 141. stav 1. tačka 1); da je vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole dužan da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona prijavi opštinskoj, odnosno gradskoj upravi objekat čije je građenje, odnosno rekonstrukcija završena bez građevinske dozvole, a po isteku roka iz stava 1. ovog člana, opštinska, odnosno gradska uprava u roku koji ne može biti duži od 60 dana obaveštava vlasnika, odnosno investitora objekta o uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju, odnosno o dokumentaciji koju je dužan da priloži uz zahtev (član 160. st. 1. i 3.); da vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole, u roku od 60 dana od dana prijema obaveštenja iz člana 160. stav 3. ovog zakona, uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju prilaže dokumentaciju potrebnu za odlučivanje o zahtevu (član 161. stav 1.); da će, ako vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole ne prijavi objekat u roku iz člana 160. ovog zakona, odnosno ne podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju u roku iz člana 161. ovog zakona, opštinska, odnosno gradska uprava doneti rešenje o rušenju objekta, odnosno dela objekta (član 162.). Zakonom o izmenama navedenog zakona, koje su objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 34/06, određen je novi rok od šest meseci, počev od 26. aprila 2006. godine, za podnošenje prijava objekata izgrađenih bez građevinske dozvole.

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/09, 81/09- ispravka, 64/10-Odluka US, 24/11, 121/12 i 50/13-Odluka US, 98/13 -Odluka US, 132/14 i 145/14), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, bilo je propisano: da se rušenje objekta, koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati niti će se za te objekte donositi rešenje o uklanjanju do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 197. stav 1.); da se pravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju, stiču uslovi za uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela (član 198. stav 1.). Odlukom Ustavnog suda IUz-295/2009 od 6. decembra 2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku PC“, broj 50/13 od 7. juna 2013. godine, utvrđeno je da odredbe čl. 185. do 200. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10 i 24/11), nisu u saglasnosti sa Ustavom.

Zakonom o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 95/13 od 31. oktobra 2013. godine), koji je stupio na snagu 1. novembra 2013. godine, bilo je propisano: da se legalizacija objekta u smislu ovog zakona vrši po zahtevu koji sadrži, pored ostalog, dokaz o pravu korišćenja, svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno dokaz o pravu svojine na objektu (član 12. tačka 3)); da a ko u roku, koji ne može biti duži od godinu dana i šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, podnosilac zahteva ne dostavi dokumentaciju potrebnu za utvrđivanje mogućnosti legalizacije, nadležni organ će zaključkom odbaciti zahtev (član 23. stav 1.); da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 33.); da se pravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju, stiču uslovi za rušenje objekta (član 34.).

Zakonom o ozakonjenju objekata („ Službeni glasnik RS“, broj 96/15 ), koji je stupio na snagu 27. novembra 2015. godine, predviđeno je: da predmet ozakonjenja ne može biti objekat za koji je nadležni organ, u skladu sa ranije važećim propisima kojima je bila uređena legalizacija objekata, doneo rešenje kojim se odbija zahtev za legalizaciju, a koje je pravnosnažno u upravnom postupku član (5. stav 4.); da predmet ozakonjenja može biti objekat za koji vlasnik dostavi dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu (č lan 10. stav 1.). Odredbama člana 31. navedenog zakona predviđeno je: da po utvrđivanju ispunjenosti prethodnih uslova, nadležni organ obaveštava vlasnika nezakonito izgrađenog objekta da u roku od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja dostavi dokaz o odgovarajućem pravu, osim u slučaju da je dokaz o odgovarajućem pravu već dostavljen u postupku legalizacije bespravno izgrađenog objekta (stav 1.); da vlasnik nezakonito izgrađenog objekta može, pre isteka roka iz stava 1. ovog člana, podneti zahtev za produžetak tog roka (stav 2.); da a ko nadležni organ utvrdi da postoje opravdani razlozi za produžetak roka iz stava 1. ovog člana (okončanje sudskog spora, pribavljanje dokaza od drugih organa i sl.), zaključkom će prekinuti postupak zbog rešavanja prethodnog pitanja (stav 3.); da će se p ostupak ozakonjenja nastaviti pošto bude konačno odlučeno o prethodnom pitanju (stav 5.) . Saglasno č lanu 37. Zakona, r ušenje nezakonito izgrađenog objekta, u smislu ovog zakona, neće se izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka ozakonjenja.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da ako organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje, ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši (č lan 134. stav 1.); da se rešenje doneseno u postupku izvršenja izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.); da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem (član 266. stav 1.); da organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja donosi, po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, zaključak o dozvoli izvršenja, a da se zaključkom konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i odre đuju način i sredstva izvršenja (član 268. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj povređena prav a na suđenje u razumnom roku i na imovinu , zajemčena o dredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, time što postupak administrativnog izvršenja predmetnog rešenja kojim je naloženo rušenje spornih objekata nije okončan ni posle osam godina.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione temporis, s obzirom na to da su rešenj e nadležnog inspekcijskog organa, kojim je naloženo rušenje predmetnih radova i zaključak kojim je dozvoljeno nj egovo izvršenje doneti pre proglašenja Ustava , Ustavni sud je nesumnjivo utvrdio da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo sprovedeno izvršenje navedenog rešenja prvostepenog organa . Imajući u vidu da je povreda na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi trajnog karaktera, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba podnositeljke ratione temporis dopuštena ( takvo stanovište izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, pored ostalih, u presudama Ilić protiv Srbije, od 9. oktobra 2007. godine, st. 52. do 54. i Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, st. 44. do 46.).

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku, kojom je određeno da je stranka u upravnom postupku lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupk u. Ustavni sud je iz spis a predmeta Odeljenja za inspekcijske poslove gradske uprave grada Kraljeva – Građevinska inspekcija broj 35 4-159/06-VII utvrdio da je podnositeljka imala svojstvo stranke u navedenom postupku i da je nesumnjiv njen pravni interes da se predmetni postupak administrativnog izvršenja okonča u razumnom roku.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta označenog ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i od značaja istaknutog prava za podnosioca . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je inspekcijski organ u roku koji se može smatrati razumnim naložio investitoru da poruši sporne objekte i doneo zaključak o izvršenju rešenja kojim je naložena ta obaveza. Ustavni sud ukazuje da postupak administrativnog izvršenja po svojoj prirodi ne spada u složene postupke, posebno stoga što se izvršenje sprovodi na osnovu izvršnog rešenja, čija se pravilnost ne može osporavati žalbom.

Ustavni sud nalazi da je odluka u ovom predmetu bila od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, kao suvlasnicu katastarske parcele na kojoj su izgrađeni sporni objekti . Budući da je zaključak o dozvoli izvršenja rešenja kojim je naloženo rušenje izvedenih radova donet još 2007. godine, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije imala na raspolaganju pravna sredstva za ubrzanje postupka, s obzirom na to da se u postupku adminitrativnog izvršenja može podneti žalba, odnosno tužba zbog „ćutanja administracije“, jedino u slučaju nedonošenja navedenog zaključka u roku predviđenom zakonom.

Polazeći od toga da predmetni postupak administrativnog izvršenja traje osam godina i devet meseci i da o zahtevu za legalizaciju spornih objekata još nije pravnosnažno odlučeno, Ustavni sud je ocenio da je propuštanjem Odeljenja za inspekcijske poslove gradske uprave grada Kraljeva – Građevinska inspekcija da izvrši rešenj e broj 354-159/06-VII od od 22. maja 2006. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, takođe, našao da je inspekcijski organ propustio da sprovede zaključak kojim je dozvolio izvršenje rešenja broj 354-159/06-VII od 22. maja 2006. godine, iako su za to bili ispunjeni uslovi propisani tada važećim zakonom. Naime, iz navedene odredbe člana 162. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine proizlazi da je nepodnošenje zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju, po proteku roka od 60 dana od dana prijema obaveštenja o tome koju dokumentaciju treba priložiti uz zahtev, imalo za posledicu da opštinska, odnosno gradska uprava donese rešenje o rušenju objekta. S obzirom na to da je organ nadležan za poslove legalizacije obavestio inspekcijski organ o nemogućnosti da postupi po prijavi investitora zbog nedostavljanja tražene dokumentacije 12. juna 2007. godine, ovaj sud nalazi da nisu postojale zakonske smetnje za sprovođenje izvršenja u periodu od 25. jula 2007. godine, kada je donet zaključak o izvršenju rešenja, pa do 11. septembra 2009. godine, kada je stupio na snagu Zakon o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 ), koji je uklanjanje objekata uslovio pravnosnažnim okončanjem postupka legalizacije.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da propust nadležnih organa da delotvorno sprovedu postupak administrativnog izvršenja rešenja od 22. maja 200 6. godine, predstavlja povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine, zajemčeno g odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti , pored ostalog, presudu Evropskog suda za ljudska prava Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, stav 74 . i Odluku Ustavnog suda Už-192/2007 od 12. maja 2011. godine). Polazeći od i zloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio takođe kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđenih povred a prava, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je našao da je sprovođenje izvršenja rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove gradske uprave grada Kraljeva – Građevinska inspekcija broj 35 4-159/06-VII od od 22. maja 2006. godine uslovljeno pravnosnažnim okončanjem postupka po zahtevu za ozakonjenje sporn ih objek ata. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak legalizacije koji je pokrenut pred Odeljenjem za urbanizam i građevinarstvo gradske uprave grada Kraljeva u predmetu broj 353-2-99/2006-06 okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 8 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dugo trajanje osporenog postupka , a uzeo je u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

8. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije pruži la dokaze da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom ( u konkretnom slučaju: pravo na imovinu), što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi načela iz člana 21. Ustava.

Postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava Ustavni sud utvrđuje polazeći od ustavn e garan tije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitr ernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja . Ta zaštita se, pored ostalog, ogleda u obavezi nadležni h organa da u istovrsnim slučajevima jednako odluč uju, kako primena istog merodavnog prava na bitno istovrstan činjenični i pravni osnov ne bi imala bitno različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata u istom pravnom položaju. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da se navodi ustavne žalbe da inspekcijski organ „neka rešenja izvršava, a neka ne“ ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji ukazuju na povredu označenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu prava na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, zbog čega Sud nije u mogućnosti da ispita ustavnu žalbu sa stanovišta označenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavjući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizvršenja rešenja o rušenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti