Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3694/2011
24.04.2014.
Beograd

Ustavni sud , Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Divjaka, Branislava Mijatovića, Biljane Milić, Olivere Blažić, Zlate Đapić, Zorana Stamenića, Verice Stojanović, Nevenke Momčilović, Milke Arsenijević, Milivoja Rudana, Saše Kutlače i Rosande Milisavljević, svih iz Beograda, Miroljuba Kolovića i Verice Erdoglija, oboje iz Kraljeva i Snežane Bugarčić i Radoslave Stanojević, obe iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Divjaka, Branislava Mijatovića, Biljane Milić, Olivere Blažić, Zlate Đapić, Zorana Stamenića, Verice Stojanović, Nevenke Momčilović, Milke Arsenijević, Milivoja Rudana, Saše Kutlače, Rosande Milisavljević, Miroljuba Kolovića, Verice Erdoglija, Snežane Bugarčić i Radoslave Stanojević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 314/07, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 698/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Nevenke Momčilović, Milke Arsenijević, Saše Kutlača, Rosande Milisavljević i Milivoja Rudana na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, podnosilaca Miroslava Divjaka, Verice Erdoglija, Miroljuba Kolovića, Olivere Blažić, Zlate Đapić, Snežane Bugarčić, Radoslave Stanojević, Zorana Stamenića i Verice Stojanović svakom u iznosu od po 900 evra i podnosilaca Branislava Mijatovića i Biljane Milić svakom u iznosu od po 800 evra pojedinačno, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Divjak iz Beograda i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu u izreci ove odluke su 9. avgusta 2011. godine preko punomoćnika Ljiljane Drnda, advokata iz Beograda podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 698/10.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su podneli pojedinačne tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog „Centrotekstil“, a.d. iz Beograda, radi isplate razlike zarada; da su tokom 2002. i 2003. godine svi predmeti u kojima je tuženi „Centrotekstil“ radi isplate razlike zarada spojeni radi jednovremenog suđenja, te su se sve parnice vodile pod brojem P1. 785/2000; da je prvostepena presuda doneta 30. novembra 2004. godine, a 23. decembra 2005. godine dopunska presuda i rešenje o ispravci presude; da je 29. marta 2006. godine Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama stranaka, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka i predmet je nakon postupanja prvostepenog suda po nalogu drugostepenog, vraćen Okružnom sudu u Beogradu avgusta 2006. godine radi odlučivanja o žalbama; da je Okružni sud u Beogradu 29. marta 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu P1. 785/2000 od 30. novembra 2004. godine kao i dopunsku presudu od 23. decembra 2005. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da je prvostepeni sud odlučio 2. novembra 2007. godine presudom P1. 314/07, da je 26. decembra 2007. godine doneo rešenje o ispravci presude a 26. decembra 2007. i 14. marta 2008. godine doneo je dopunske presude; da su protiv prvostepene presude i dopunskih presuda parnične stranke izjavile žalbe i Okružni sud u Beogradu je 20. avgusta 2008. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, a nakon postupanja prvostepenog suda po nalogu drugostepenog suda, spisi su dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbama; da je zatim nadležan drugostepeni sud, Apelacioni sud u Beogradu, 20. oktobra 2010. godine vratio predmet prvostepenom sudu, tada nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu postupka; da je nakon izvršenih dopuna prvostepeni sud vratio predmet Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbama, da bi Apelacioni sud 8. juna 2011. godine ponovo vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka; da navedeni postupak koji za predmet ima radni spor traje već 12 godina i još uvek nije okončan. Zahtevaju da Ustavni sud utvrdi da je podnosiocima u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da se naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve mere da se postupak okonča u najkraćem roku, da im se naknadi nematerijalna šteta i da se odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti iako nisu iscrpljena pravna sredstava, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3304/12 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 785/2000, a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 698/10) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su podneli pojedinačne tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog „Centrotekstil“, a.d. Beograd, radi isplate razlike zarada, i to Miroslav Divjak 29. novembra 2002. godine, Branislav Mijatović 10. oktobra 2003. godine, Biljana Milić 10. oktobra 2003. godine, Verica Erdoglija 29. januara 2002. godine, Miroljub Kolović 17. januara 2002. godine, Olivera Blažić 25. februara 2002. godine, Zlata Đapić 25. februara 2002. godine, Snežana Bugarčić 20. novembra 2002. godine, Radoslava Stanojević 20. novembra 2002. godine, Zoran Stamenić 13. maja 2002. godine, Verica Stojanović 11. decembra 2002. godine, Nevenka Momčilović 27. decembra 2001. godine, Milka Arsenijević 27. decembra 2001. godine, Saša Kutlača 25. decembra 2001. godine, Rosanda Milisavljević 25. decembra 2001. godine i Milivoje Rudan 20. decembra 2001. godine.

Parnice svih tužilaca su sukcesivno spajane tokom 2002. i 2003. godine i odlučeno je da se sve parnice vode pod jednim brojem P1. 785/2000 radi jednovremenog odlučivanja.

Pred prvostepenim sudom ukupno je održano 15 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke i komisije sudskih veštaka ekonomsko finansijske struke, saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u normativne akte tuženog, dok osam ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 785/2000 od 30. novembra 2004. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezan tuženi da tužiocima naknadi štetu na ime neisplaćene razlike zarada između garantovane i pune zarade, i to pojedinačno za sve tužioce, za određene mesece i u određenim novčanim iznosima. Prvi opštinski sud u Beogradu je 23. decembra 2005. godine doneo dopunsku presudu P1. 785/2000 kao i rešenje o ispravci presude.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1030/06 od 29. marta 2006. godine vratio spise predmeta P1. 705/2000 Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka. Postupajući po nalogu drugostepenog suda, prvostepeni sud je doneo dopunsku presudu P1. 785/2000 od 23. decembra 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI 4917/06 od 29. marta 2007. godine ukinute su presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 785/2000 od 30. novembra 2004. godine i dopunska presuda od 23. decembra 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 314/07 i presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 314/07 od 2. novembra 2007. godine obavezan je tuženi da tužiocima naknadi štetu na ime neisplaćene razlike zarada između garantovane i pune zarade, i to za svakog tužioca pojedinačno u određenim novčanim iznosima. Zatim je prvostepeni sud doneo rešenj e o ispravci te presude 26. decembra 2007. godine, a dopunske presude 26. decembra 2007. i 14. marta 2008. godine. Dopunska presuda od 26. decembra 2007. godine je ispravljena rešenjima od 29. februara i 26. decembra 2008. godine. Odlučujući o žalbama stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2448/08 od 20. avgusta 2008. godine spise vratio prvostepenom sudu i prvostepeni sud je postupajući po nalogu drugostepenog suda doneo rešenje P1. 314/07 od 26. decembra 2008. godine kojim je ispravio presudu. Zatim je, 20. oktobra 2010. godine, tada nadležan Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud, vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka i nakon dopune postupka Apelacioni sud je rešenjem Gž1. 1462/11 od 8. juna 2011. godine ponovo vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune.

Rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 698/10 od 4. oktobra 2011. godine ispravljena je prvostepena presuda, kao i dopunska presuda od 26. decembra 2007. godine.

Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4947/11 od 8. juna 2012. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 314/07 od 2. novembra 2007. godine, ispravljena rešenjima Prvog opštinskog suda u Beogradu od 26. decembra 2007. i 26. decembra 2008. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 698/10 od 4. oktobra 2011. godine, potvrđena je dopunska presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 314/07 od 26. decembra 2007. godine, ispravljena rešenjima Prvog opštinskog suda u Beogradu od 29. februara i 26. decembra 2008. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 698/10 od 4. oktobra 2011. godine, potvrđena je dopunska presuda od 14. marta 2008. godine, ispravljena 26. decembra 2008. godine, preinačena je presuda P1. 314/07 od 2. novembra 2007. godine sa svim dopunama i ispravkama, te je obavezan tuženi da pojedinačno podnosiocima ustavne žalbe isplati zakonsku zateznu kamatu u određenim iznosima.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i „Službeni list SRJ“ br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen u zavisnosti od podnošenja pojedinačnih tužbi, tri, četiri i pet godina, tako da je za ocenu pos tojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbi sudu 2001, 2002. i 2003. godine, pa do pravnosnažno okončanog postupka 8. juna 2012. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbama podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbi, prva prvostepena presuda je doneta nakon godinu dana, dve ili tri godine u zavisnosti od dana podnošenja pojedinačnih tužbi, drugostepeni sud je posle tri i po godine odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučio posle osam meseci, dok je drugostepeni sud pravnosnažno odlučio posle četiri i po godine.

Dakle, parnični postupak je ukupno trajao devet, deset ili 11 godina, u zavisnosti od dana podnošenja tužbi, što predstavlja nerazumno trajanje postupka. Takođe, trajanju postupka je doprinelo i višestruko ispravljanje donetih sudskih odluka, kao i donošenje većeg broja dopunskih odluka od strane prvostepenog suda.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak bio složen jer je veliki broj lica bio na strani tužilačke strane, zatim su spajani predmeti po pojedinačnim tužbama i radi utvrđenja činjeničnog stanja bilo je potrebno izvesti dokaze veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, kao i komisije veštaka iste struke.

Po oceni Suda, iako su nadležni prvostepeni sudovi u relativno kratkim vremenskim intervalima odlučivali osim drugostepenog suda, koji je prvi put odlučio posle tri i po godine, a drugi put sud posle četiri i po godine, trajanje parničnog postupka od devet, deset, odnosno 11 godina koji ima za predmet radni spor predstavlja nerazumno dug period trajanja postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužni trajanja postupka jer su postupali po nalozima suda i pri tome nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja. Takođe, i predmet spora je bio od značaja za podnosioce, imajući u vidu da se radilo o predmetu iz radnog odnosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred ranijim Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 785/2000, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 698/10, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe Nevenke Momčilović, Milke Arsenijević, Saše Kutlača, Rosande Milisavljević i Milivoja Rudana zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, podnosilaca Miroslava Divajaka, Verice Erdoglija, Miroljuba Kolovića, Olivere Blažić, Zlate Ćapić, Snežane Bugarčić, Radoslave Stanojević, Zorana Stamenića i Verice Stojanović svakom u iznosu od po 900 evra, a podnosilaca Branislava Mijatovića i Biljane Milić svakom u iznosu od po 800 evra pojedinačno, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i vreme stupanja podnosilaca ustavne žalbe u postupak. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud ukazuje da je usvajanje ustavne žalbe dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti