Odluka Ustavnog suda o odbijanju zahteva za invalidsku penziju i pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda kojom je odbijen zahtev za invalidsku penziju. Utvrđeno je da podnosilac ne ispunjava zakonske uslove, jer mu služba nije prestala zbog trajne nesposobnosti za vojnu službu. Povreda prava na suđenje u razumnom roku nije utvrđena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Nastasića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. oktobra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragoslava Nastasića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 483/06 od 27. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Nastasić iz Sombora je 8. januara 2008. godine, preko punomoćnika Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 483/06 od 27. septembra 2007. godine.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, a da mu je donošenjem presude pet godina po podnošenju zahteva povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, pored ostalog, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom i da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom (član 69. st. 2. i 4.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).
Zakonom o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje istekom ugovorenog roka, kao i pre isteka ugovorenog roka, ako je na osnovu ocene i mišljenja nadležnog organa zdravstvene službe utvrđeno da je trajno nesposoban za službu u Vojsci ili da je nesposoban za dužnost za koju je primljen u službu po ugovoru (član 108. stav 1. i stav 2. tačka 1)); da su osnovi za sticanje prava iz invalidskog osiguranja invalidnost i telesno oštećenje, te da invalidnost po ovom zakonu nastupa kad profesionalnom vojniku prestane služba zbog utvrđene trajne nesposobnosti za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti (član 246. st. 1. i 3.).
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, kao i spise Vrhovnog suda Srbije U-V 483/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 1. novembra 2002. godine podneo Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju. Rešenjem N broj 520/02 od 3. marta 2003. godine njegov zahtev je odbijen kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da je podnosilac razrešen od aktivne vojne službe rešenjem nadležnog starešine, na osnovu Naredbe o prestanku profesionalne vojne službe zbog isteka ugovorenog roka; da je u času prestanka profesionalne vojne službe imao čin desetara po ugovoru; da je u času prestanka profesionalne vojne službe navršio ukupno 15 godina 7 meseci i 1 dan penzijskog staža.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog prvostepenog rešenja 29. marta 2003. godine podneo žalbu Komisiji skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika. Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 41/03 od 30. maja 2003. godine odbio žalbu, sa obrazloženjem da je žaliocu prestala profesionalna vojna služba zbog isteka ugovorenog roka, pa mu se ne može priznati pravo na invalidsku penziju. Pored toga, drugostepeni organ je bio mišljenja da nesposobnost žalioca za dužnost na koju je primljen kao vojnik po ugovoru ne podrazumeva invalidnost, te nije osnov za ostvarivanja prava na invalidsku penziju.
Protiv drugostepenog rešenja Komisije UP-2 41/03 od 30. maja 2003. godine podnosilac ustavne žalbe podneo je 24. juna 2003. godine Vrhovnom vojnom sudu tužbu zbog nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava. Komisija skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kao drugostepeni organ, dostavila je 31. jula 2003. godine odgovor na tužbu i spise predmeta, koji su u Vrhovnom vojnom sudu primljeni 6. avgusta 2003. godine. Vrhovni vojni sud nije preduzimao druge radnje u ovom upravnom sporu.
Vrhovni sud Srbije je dopisom U-V 483/06 od 5. januara 2007. godine obavestio punomoćnika tužioca da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete u upravnim sporovima pokrenutim pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se u roku od deset dana izjasni da li ostaje pri podnetoj tužbi. Dopisom koji je primljen u Vrhovnom sudu Srbije 15. januara 2007. godine, punomoćnik tužioca obavestio je sud da tužilac ostaje pri podnetoj tužbi.
Vrhovni sud Srbije, na sednici veća održanoj 27. septembra 2007. godine, doneo je osporenu presudu U-V 483/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud Srbije navodi da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Ovo iz razloga što kod tužioca nije utvrđena trajna nesposobnost za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti, odnosno nije nastupila invalidnost u smislu odredbe člana 264. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Kako je tužiocu profesionalna vojna služba prestala zbog isteka ugovorenog roka, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi da tužilac ostvari pravo na invalidsku penziju, budući da to pravo, saglasno odredbi člana 254. Zakona o Vojsci Jugoslavije, stiče vojni osiguranik kod koga nastupi invalidnost. Presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 4. decembra 2007. godine. Uporedo sa postupkom koji je vodio radi priznavanja prava na invalidsku penziju, podnosilac ustavne žalbe je protiv Naredbe komandanta novosadskog korpusa broj 15/14-120 od 14. marta 2002. godine o prestanku profesionalne vojne službe zbog isteka ugovorenog roka izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem Vojne pošte 1195-5 Beograd, Up-2 broj 151-2 od 30. maja 2002. godine. Tužbu koja je podneta protiv navedenog rešenja Vrhovni vojni sud je uvažio i presudom Up. broj 1120/02 od 5. juna 2003. godine poništio navedeno rešenje i osporenu naredbu, te naložio komandantu Novosadskog korpusa da u skladu sa primedbama toga suda donese novu naredbu o prestanku profesionalne vojne službe podnosiocu ustavne žalbe. Postupajući po presudi Vrhovnog Vojnog suda, komandant Novosadskog korpusa doneo je naredbu broj 15/2-77 od 23. juna 2003. godine o prestanku profesionalne vojne službe podnosiocu ustavne žalbe zbog nesposobnosti za obavljanje dužnosti za koju je primljen kao vojnik po ugovoru.
4. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na invalidsku penziju odlučivali zakonom ustanovljeni organi, u postupku koji je u svemu sproveden u skladu sa odredbama važećih procesnih zakona. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.
Ustavni sud je našao da navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na poništavanje naredbe o prestanku profesionalne vojne službe zbog isteka ugovorenog roka nisu od značaja za rešavanje ove pravne stvari. Naime, prema odredbi člana 246. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, nastupanje invalidnosti vezuje se isključivo za prestanak vojne službe zbog utvrđene trajne nesposobnosti profesionalnog vojnika za profesionalnu vojnu službu, a ne i zbog utvrđene nesposobnosti za obavljanje dužnosti za koju je lice primljeno kao vojnik po ugovoru. Stoga ni Naredba koja je doneta u izvršavanju presude Vrhovnog vojnog suda nije mogla dovesti do drugačije odluke o priznavanju prava na invalidsku penziju podnosioca ustavne žalbe. Zbog svega iznetog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca na socijalnu zaštitu zajemčeno članom 69. Ustava.
Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odlučivano o pravu podnosioca ustavne žalbe na invalidsku penziju, a imajući u vidu sadržinu odredaba čl. 24, 60. i 68. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije ta ustavna prava podnosiocu nisu mogla biti povređena.
U vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 70. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da sadržina zajemčenog prava na penzijsko osiguranje nije utvrđena Ustavom, već Ustav samo utvrđuje da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom.
5. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 1. novembra 2002. godine, a da je o zahtevu podnosioca pravnosnažno odlučeno donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije po tužbi u upravnom sporu, 27. septembra 2007. godine.
Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku teče od 8. novembra 2006. godine, kao dana stupanja na snagu Ustava Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba i garantovano pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor koji je iz njega proistekao po svojoj prirodi predstavljaju jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem upravnog postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava u upravnom sporu, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period u kome je rešavano o ovoj upravnoj stvari počev od 1. novembra 2002. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju.
Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju opravdanosti vremena potrebnog za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca ustavne žalbe je u konkretnom slučaju odlučivano.
Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ rešio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od četiri meseca od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od dva meseca od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, te da je samo u prvostepenom upravnom postupku rok za donošenje rešenja, propisan odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01), prekoračen za dva meseca, dok je drugostepeni organ rešenje po žalbi doneo u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona, Ustavni sud je ocenio da navedeno prekoračenje roka nema značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud smatra da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud je primio spise upravnih organa neophodne za odlučivanje o podnetoj tužbi 6. avgusta 2003. godine, a 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela je Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica («Službeni list SCG», broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog Zakona, u skladu s članom 66. Ustavne povelje, kompletna nadležnost vojnih sudova preneta je na organe država članica, pa i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva («Službeni glasnik RS», broj 137/04). Kako tim zakonom nije izričito određen sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 27. septembra 2007. godine, odnosno u roku kraćem od godinu dana od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Pri ocenjivanju postojanja povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje je od egzistencijalnog značaja i izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o priznavanju prava na invalidsku penziju. Međutim, polazeći od toga da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te da zbog zastoja u postupku prouzrokovanog nepostupanjem Vrhovnog Vojnog suda i prestankom njegovog rada nisu nastale štetne posledice za podnosioca, a imajući u vidu da je postupak pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije trajao ukupno četiri godine, deset meseci i 26 dana od dana podnošenja zahteva do okončanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07).
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić