Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku iseljenja i naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupci pred upravnim i sudskim organima, koji se odnose na vraćanje stana vlasnicima, traju neopravdano dugo, preko dvadeset godina, što nalaže donošenje odluke o povredi prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vlastimira Ristića i Zorice Stojanović, oboje iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vlastimira Risitća i Zorice Stojanović i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Stari grad u Beogradu u predmetu IV-03/15 broj 360-3931/90 i u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7994/08 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlastimir Ristić i Zorica Stojanović, oboje iz Vranja, podneli su, preko punomoćnika Vladana Stojiljkovića i Jelene Petričić, advokata iz Beograda, 11. marta 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju su dopunili podneskom od 2. marta 2010. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Stari grad u Beogradu u predmetu IV-03/15 broj 360-3931/90, kao i u postupku koji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7994/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Stari grad u Beogradu IV-03/15 broj 360-3931/90 od 7. februara 1998. godine utvrđeno da su ispunjeni uslovi za iseljenje nosioca stanarskog prava na stanu broj 5, u ulici Skadarska broj 8, čiji su vlasnici podnosioci ustavne žalbe i kojim se navedena opština obavezala da obezbedi stan nosiocu stanarskog prava, radi vraćanja tog stana vlasnicima na korišćenje, ali da ta opština „nije preduzela nijednu radnju kojom bi sprovela svoje pravnosnažno i izvršno rešenje“. Podnosioci su naveli i da su 10. januara 2002. godine podneli tužbu tadašnjem Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kojom su tražili da sud obaveže opštinu Stari grad u Beogradu i nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu da isprazne stan i predaju im ga na korišćenje, ali da ni taj postupak još nije okončan. Navedenim postupanjima nadležnih organa podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pravo na nepovredivost stana i pravo na imovinu, ali od Ustavnog suda su tražili da utvrdi da su u označenim postupcima podnosiocima ustavne žalbe povređeni pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu, kao i da utvrdi pravo podnosilaca na naknadu štete i naloži nadležnim organima da okončaju označene postupke u najkraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Odeljenja za opštu upravu, imovinsko pravne i stambene poslove gradske opštine Stari grad u Beogradu IV-03/15 broj 360-3931/90, kao i u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43/11 i P. 48005/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:

Otac podnosilaca ustavne žalbe je 18. februara 1948. godine zaključio i overio ugovor o kupoprodaji sa dr Emanuelom Lesićem, na osnovu koga je isplatio kupoprodajnu cenu za stan broj 5, koji se nalazi u prizemlju zgrade u ulici Skadarska broj 8 u Beogradu, ali se u njega nije uselio, niti je izvršena promena u zemljišnim knjigama, jer za to nije dobijena dozvola. Narodni odbor Drugog reona grada Beograda - Odeljak za stanove, je 28. decembra 1948. godine izdao stambenu dozvolu Josipu Gregoriću, koji je na osnovu te dozvole useljen kao nosilac stanarskog prava na stanu u privatnoj svojini, zajedno sa tročlanom porodicom u „bivši deo stana Milana Stevanovića“. Otac podnosilaca je 4. marta 1958. godine ponovo zaključio ugovor o kupoprodaji sa dr Emanuelom Lesićem, kojim je zamenjen ranije zaključeni ugovor o kupoprodaji. Predmet ovog ugovora bio je 275/10.000 idealnih delova zgrade sa kućištem i dvorištem u Beogradu u ulici Skadarska broj 8 i Makedonska broj 17, ukupne površine od 837m2, a koji odgovara realnom delu zgrade u ulici Skadarska broj 8, na mezaninu, a u kome, kako je konstatovano u ugovoru, stanuje Josip Gregorić sa porodicom. Ovim ugovorom konstatovano je da je kupoprodajna cena isplaćena još 1948. godine, na osnovu ranije zaključenog ugovora. Predmetni stan otac podnosilaca ustavne žalbe je na osnovu ugovora o poklonu, zaključenog 25. septembra 1961. godine, poklonio svojoj supruzi, majci podnosilaca.

Majka podnosilaca ustavne žalbe je 19. septembra 1990. godine podnela zahtev opštini Stari grad u Beogradu za iseljenje nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu Radmile Gregorić, supruge pokojnog Josipa Gregorića. Povodom ovog zahteva formiran je predmet IV-03/15 broj 360-3931/90. U toku postupka Radmila Gregorić je 7. februara 1992. godine preminula, pa je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu njen sin Franjo Gregorić određen za nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu. Takođe, u toku postupka - 11. juna 1998. godine, preminula je i majka podnosilaca, a rešenjem Opštinskog suda u Vranju Ov. 608/97 od 3. aprila 1998. godine podnosioci ustavne žalbe su oglašeni za naslednike svoje pokojne majke na predmetnom stanu sa po ½ idealnih delova.

Rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Stari grad u Beogradu IV-03/15 broj 360-3931/90 od 7. decembra 1998. godine, prvim stavom izreke, utvrđeno je da su ispunjeni uslovi za iseljenje Franje Gregorića iz predmetnog stana, dok se drugim stavom izreke opština Stari grad obavezala da, shodno članu 42. Zakona o stanovanju, do 31. decembra 2000. godine, obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, radi vraćanja tog stana vlasniku na korišćenje. Protiv drugog stava izreke ovog rešenja podnosioci ustavne žalbe su izjavili žalbu, koju su kasnije povukli.

Podnosioci ustavne žalbe su 30. januara 2001. godine Odeljenju za imovinsko-pravne poslove opštine Stari grad u Beogradu podneli zahtev za ustupanje predmetnog stana. U sprovođenju svog rešenja IV-03/15 broj 360-3931/90 od 7. decembra 1998. godine, opština Stari grad u Beogradu je do septembra 2004. godine ponudila Franji Gregoriću četiri stana, od kojih je on za tri smatrao da nisu adekvatna, dok jedan opština nije uspela da kupi, jer u toku postupka javne nabavke vlasnik tog stana nije dostavio potrebnu dokumentaciju. Nakon toga nije više ponuđen nijedan stan.

Podnosioci ustavne žalbe su, kao tužioci, podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu 11. januara 2002. godine tužbu, naknadno preinačenu, protiv tuženih opštine Stari grad u Beogradu i Franje Gregorića, kojom su tražili da sud solidarno obaveže tužene da isprazne od ljudi i stvari stan tužilaca, koji se nalazi u Beogradu, u ulici Skadarska broj 8 i da ispražnjeni stan ustupe u državinu tužiocima, kao i da im na ime naknade materijalne štete solidarno isplate navedeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 173/02.

Pripremno ročište u ovom predmetu održano je 13. maja 2002. godine. Ročište zakazano za 13. septembar 2002. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na narednom ročištu, održanom 19. novembra 2002. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 173/02, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po delu tužbenog zahteva kojim se traži da sud obaveže tužene da isprazne navedeni stan i da ispražnjeni stan ustupe u državinu tužiocima. Ovo rešenje dostavljeno je parničnim strankama 11, odnosno 14. februara 2003. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5276/03 od 26. avgusta 2003. godine, donetom u postupku po žalbi tužilaca od 26. februara 2003. godine, navedeno prvostepeno rešenje je potvrđeno. Odlučujući o reviziji tužilaca od 9. januara 2004. godine, Vrhovni sud Srbije doneo je 10. marta 2005. godine rešenje Rev. 3556/04, kojim je ukinuo rešenje Okružnog sud u Beogradu Gž. 5276/03 od 26. avgusta 2003. godine i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 173/02 od 19. novembra 2002. godine.

Nakon vraćanja spisa, predmet je dobio novi broj P. 3476/05. U toku 2005. godine održana su dva ročišta (1. juna i 12. jula). Prvostepeni sud je rešenjem P. 3476/05 od 28. septembra 2005. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, na okolnost kolika je tržišna zakupnina za stan iste veličine i slične lokacije kao što je predmetni stan i odredio veštaka kojem je poverio navedeni zadatak. S obzirom na to da je određeni veštak dopisom od 11. oktobra 2005. godine obavestio sud da zbog zdravstvenih razloga nije u mogućnosti da prihvati zadatak, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3476/05 od 5. decembra 2005. godine odredio drugog veštaka, koji je nalaz dostavio 4. januara 2006. godine. U 2006. godini održano je pet ročišta (25. januara, 2. marta, 3. aprila, 30. maja i 12. jula). Glavna rasprava je zaključena 12. jula 2006. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3476/05 od 12. jula 2006. godine je: stavom prvim izreke dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe; stavom drugim usvojen tužbeni zahtev tužilaca i naloženo tuženima da, kao solidarni dužnici, isprazne predmetni stan tužilaca od ljudi i stvari i da ispražnjeni stan ustupe u državinu tužiocima; trećim, četvrtim i petim stavom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev koji se odnosio na naknadu materijalne štete, te je obavezan drugotuženi da tužiocima isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, a od dosuđenog do traženog iznosa tužbeni zahtev je odbijen, dok je u odnosu na prvotuženu ovaj tužbeni zahtev u potpunosti odbijen; šestim i sedmim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe 25, odnosno 29. septembra 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama, doneo je presudu Gž. 4589/07 od 24. septembra 2008. godine, kojom je u stavi prvom izreke preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3476/05 od 12. jula 2006. godine u stavu drugom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi solidarno obavežu da isprazne opisani stan tužilaca od ljudi i stvari i da ispražnjen stan ustupe u državinu tužiocima, dok je stavom drugim ukinuo navedenu prvostepenu presudu u st. 3, 5, 6. i 7. izreke i predmet vratio na ponovno suđenje.

Nakon vraćanja spisa, predmet je dobio novi broj P. 7994/08, a prvo ročište u ovoj fazi postupka je održano 25. novembra 2008. godine. Tužioci su 29. novembra 2008. godine izjavili reviziju protiv prvog stava izreke presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4589/07 od 24. septembra 2008. godine i ujedno zatražili razdvajanje postupka po zahtevu za iseljenje i po zahtevu za naknadu materijalne štete. Nakon jednog održanog ročišta (30. januara 2009. godine) i jednog koje nije održano (zakazano za 16. mart 2009. godine) na saglasan predlog stranaka, kako bi se sačekao ranije traženi izveštaj prvotužene, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 7994/08 od 23. marta 2009. godine, kojim je razdvojio postupak po zahtevu tužilaca za naknadu štete od postupka P. 7994/08 koji se vodi između istih parničnih stranaka po zahtevu za iseljenje drugotuženog. Po zahtevu tužilaca za naknadu štete u Prvom opštinskom sudu u Beogradu formiran je novi predmet P. 9631/09. Nakon donošenja navedenog rešenja, u postupku P. 7994/08 održana su još dva ročište (8. maja i 4. juna 2009. godine), nakon čega su spisi predmeta dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o reviziji tužilaca.

Vrhovni sud Srbije, u postupku odlučivanja o reviziji, doneo je presudu Rev. 1309/10 od 19. januara 2011. godine, kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 4589/07 od 24. septembra 2008. godine, tako što je odbio žalbe tuženih i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3476/05 od 12. jula 2006. godine u stavu drugom izreke. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da, prema članu 41. Zakona o stanovanju, vlasnik stana može tužbom od nadležnog suda da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava iz svog stana i predaju tog stana, odnosno dela stana, na korišćenje, ako za iseljenje obezbedi nosiocu stanarskog prava drugi stan po osnovu zakupa na određeno vreme; da, u konkretnom slučaju, vlasnik stana nije nosiocu stanarskog prava na stanu u privatnoj svojini obezbedio drugi stan, jer je tu obavezu na sebe preuzela opština; da se, po stanovištu revizijskog suda, pod obezbeđenjem stana može smatrati i ponuda stana iz člana 42. stav 5. navedenog zakona – odgovarajući stan; da u situaciji kada opština aktivno učestvuje u rešavanju stambenog problema, pokušavajući da definitivno reši stambeni problem nosioca stanarskog prava, onda i nosilac stanarskog prava, u ovom slučaju drugotuženi, mora da učestvuje u nastojanju da se stan obezbedi, jer je to u skladu sa načelom savesnosti i poštenja (član 12. Zakona o obligacionim odnosima), a „jedno od ovlašćenja (i obaveza) iz sadržine načela savesnosti i poštenja je obaveza saradnje i imanja obzira prema interesima druge ugovorne strane“; da u situaciji kada opština dva puta nudi drugotuženom kao nosiocu stanarskog prava stan koji u potpunosti zadovoljava stambene potrebe, a nosilac te ponude odbije, onda to odbijanje ima da se upodobi odbijanju adekvatnog stana koji je ponuđen od strane vlasnika stana; da je u rešavanju stambenih potreba nosilaca stanarskog prava na stanu u privatnoj svojini, u konkretnom slučaju, opština zamenila vlasnika stana (član 42. Zakona o stanovanju), te pošto je drugotuženi svojim ponašanjem osujetio rešavanje stambenog problema, to su se stekli uslovi za njegovo iseljenje, na osnovu člana 41. stav 1. Zakona o stanovanju.

U postupku Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9631/09, nakon razdvajanja ovog postupka od postupka u predmetu tog suda P. 7994/08, u toku 2009. godine održana su četiri ročišta (9. septembra, 30. oktobra, 18. novembra i 9. decembra), dok su tri odložena na saglasni predlog parničnih stranaka (ročište zakazano za 9. juli, da bi se istovremeno saslušali svedok koji nije došao i drugotuženi, a ročišta zakazana za 8. i 23. oktobar, jer je u izgledu bilo mirno rešenje spora).

U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 48005/10. Do donošenja prvostepene presude od zakazanih osam ročišta (za 26. januar, 22. februar, 22. april, 17. juni, 23. septembar, 22. oktobar i 8. i 28. decembar), održana su dva ročišta (8. i 28. decembra). Od neodržanih ročišta – jedno nije održano jer predmet nije bio iznet postupajućem sudiji (ročište zakazano za 26.januar), jedno, jer je podnesak tužilaca od 7. aprila 2010. godine uručen prvotuženoj pre početka ročišta zakazanog za 23. septembar, te je prvotužena tražila da joj sud odredi rok za izjašnjenje na navode iz podneska, a jedno (zakazano za 22. oktobar), zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu.

Nakon zaključena glavna rasprava, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 48005/10 od 28. decembra 2010. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na prvotuženu, dok je odbio tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na drugotuženog, navodeći u obrazloženju ove presude, između ostalog, da je za isplatu traženog vida štete isključivo odgovorna prvotužena, jer u toku postupka nije dokazala da su stanovi koji su drugotuženom ponuđeni bili odgovarajući u smislu odredaba Zakona o stanovanju, te da je drugotuženi bio dužan da te stanove prihvati. Protiv ove presude prvotužena je izjavila žalbu 12. aprila 2011. godine. Spisi predmeta dostavljeni su Apelacionom sudu u Beogradu 20. juna 2011. godine, a predmet je dobio broj Gž. 3481/11.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1, 2. i 3.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.);

Odredbama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/2001 i 101/2005) propisano je: da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40. stav 1.); da vlasnik stana može tužbom kod nadležnog suda da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava iz njegovog stana i predaju tog stana, odnosno dela stana na korišćenje, ako za iseljenje obezbedi nosiocu stanarskog prava drugi stan po osnovu zakupa na neodređeno vreme, u skladu sa čl. 30. do 39. ovog zakona, kao i da stan za iseljenje treba da po veličini, udobnosti i mestu na kome se nalazi odgovara stanu iz kojeg se iseljava nosilac stanarskog prava, odnosno da mu bitno ne pogoršava uslove, s tim što ovaj stan može da bude i manji ako je odgovarajući u smislu ovog zakona (član 41. st. 1. i 4.).

Odredbama člana 42. ovog zakona propisano je: da je opština dužna da do 31. decembra 2000. godine obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, kada zahtev za preseljenje podnese vlasnik koji je taj stan stekao kao useljiv pre 26. decembra 1958. godine, odnosno naslednici tog vlasnika, s tim da pravo prvenstva za obezbeđenje stana za preseljenje nosioca stanarskog prava ima lice koje nema rešenu stambenu potrebu na teritoriji Republike (stav 1.); da stan za preseljenje nosioca stanarskog prava treba da bude odgovarajući, u smislu člana 41. stav 4. ovog zakona (stav 2.); da je opština dužna da sredstva pribavljena od otkupa stanova prioritetno usmerava za izgradnju novih stanova, sa namenom za rešavanje stambenih potreba lica koja imaju stanarsko pravo na stanovima u svojini građana, čije preseljenje zahtevaju vlasnici tih stanova (stav 3.); da je opština dužna da pribavljene stanove prioritetno usmerava za rešavanje stambenih potreba lica iz stava 3. ovog člana (stav 4.); da će opština najkasnije do 31. marta 1993. godine doneti program izgradnje novih stanova iz sredstava obezbeđenih na način utvrđen u stavu 3. ovog člana (stav 5.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak izvršenja pred nadležnim opštinom otpočeo podnošenjem zahteva – 30. januara 2001. godine i da taj postupak još nije okončan, kao i da je predmetni parnični postupak otpočeo podnošenjem tužbe ovde podnosilaca ustavne žalbe – 11. januara 2002. godine, kao i da ni taj postupak nije u celini okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je upravni postupak, odnosno postupak izvršenja upravnog akta, kao i sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvene celine koje započinje pokretanjem tih postupka, a završavaju se sprovođenjem izvršenja, odnosno donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenih postupaka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina dosadašnjeg trajanja označenih postupaka od skoro 12 godina ukazuje na to da oni nisu okončan u okviru standarda razumnog trajanja postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da su postavljeni zahtevi i u postupku sprovođenja izvršenja upravnog akta i u parničnom postupku za podnosioce ustavne žalbe bili od izuzetnog značaja, s obzirom na to da su se odnosili na ispražnjenje njihovog stana i na isplatu većeg novčanog iznosa na ime naknade materijalne štete usled nemogućnosti korišćenja tog stana, kao i da podnosioci nisu doprineli navedenoj dužini trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog postupka izvršenja rešenja opštine Stari grad u Beogradu, Ustavni sud je ocenio da je u pitanju složeniji postupak, jer je nadležna opština trebalo da pronađe adekvatan stan u koji bi preselila nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, da obezbedi sredstva za nabavku tog stana i sprovede javno nadmetanje za kupovinu tog stana. Međutim, nezavisno od navedene složenosti procedure, Ustavni sud je ocenio da je nedopupstivo da nadležna opština u toku više od deset godina ponudi samo četiri stana, od čega nakon 2004. godine niti jedan.

U pogledu ocene dužine trajanja označenog parničnog postupka, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak delimično okončan nakon devet godina, ali da postupak po jednom od tužbenih zahteva ni posle skoro 11 godina još nije okončan.

Prema oceni Ustavnog suda, osnovni razlog navedenog vremenskog trajanja predmetnog parničnog postupka je nedovoljno efikasno postupanje nadležnih sudova. Naime, ovi sudovi su dve godine i četiri meseca odlučivali o stvarnoj nadležnosti za postupanje po delu tužbenog zahteva, a postupak odlučivanja o žalbi na presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3476/05 od 12. jula 2006. godine i o reviziji protiv dela drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4589/07 od 24. septembra 2008. godine je trajao četiri i po godine, pri čemu je prvostepenom sudu trebalo više od šest meseci od izjavljivanja revizije, da spise predmeta dostavi Vrhovnom sudu Srbije. Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao i da jedno od zakazanih ročišta (za 26. januar 2010. godine) nije održano, jer predmet nije iznet postupajućem sudiji, a ročište zakazano za 23. septembar 2010. godine - jer je parnični sud tek pre početka tog ročišta uručio prvotuženoj podnesak tužioca od pre skoro pola godine, te je prvotužena tražila rok da se izjasni na navode dostavljenog podneska.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem nadležnih organa u postupku izvršenja rešenja opštine Stari grad u Beogradu IV-03/15 broj 360-3931/90 od 7. decembra 1998. godine, kao i u parničnom postupku Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7994/08 (kasnije postupcima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43/11 i P. 48005/10) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu.

6. U pogledu navoda podnosilaca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u tom delu nedopuštena. Naime, saglasno citiranim odredbama člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe jeste da su prethodno iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Kako je u toku je postupak po žalbi protiv prvostepene presude kojom je odlučeno o pravu podnosilaca na naknadu materijalne štete usled nemogućnosti korišćenja predmetnog stana, a o tužbenom zahtevu podnosioca za iseljenje iz predmetnog stana je konačno odlučeno usvajanjem tužbenog zahteva, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava podnosilaca na naknadu nematerijalne štete, koje mogu da ostvare na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnim organima, da preduzmu sve neophodne mere kako bi se označeni postupci iz tač. 1. i 2. izreke okončali u najkraćem roku.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 24/08, 27/08 i 75/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku iseljenja i naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti