Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku koji traje devet godina. Dosuđuje se naknada nematerijalne štete i nalaže se okončanje postupka u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. M. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 63/05 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30350/11) podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu odgovarajuće mere u skladu sa zakonom kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. M. iz B, preko punomoćnika P. U, advokata iz B, izjavila je 9. avgusta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 63/05 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30350/11).

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je rešenje o izvršenju u predmetnom postupku doneto 15 dana od podnošenja predloga, nakon čega je dostavljeno Narodnoj banci Srbije, koja nije postupila po tom rešenju do donošenja odluke o restrukturiranju izvršnog dužnika. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i prava podnositeljke na naknadu nematerijalne štete i da naloži nadležnim organima i organizacijama da preduzmu neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30350/11, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, je 16. marta 2005. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje neisplaćenog dela devizne zarade u iznosu od 5.943,16 USD, plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika – P. za v. p. „I. M.“ – P. d.o.o. iz B, na osnovu izvršne isprave – delimične presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 4235/97 od 10. novembra 2003. godine. Povodom ovog predloga formiran je predmet I. 63/05.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 30. marta 2005. godine doneo rešenje I. 63/05, kojim je odredio predloženo izvršenje, koje je 11. aprila dostavio Narodnoj banci Srbije – Odsek za prinudnu naplatu.

Agencija za privatizaciju je 7. novembra 2005. godine donela rešenje R. 39/05-OD, kojom je pokrenuto restrukturiranje izvršnog dužnika.

Na predlog izvršnog dužnika od 23. marta 2006. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje I. 63/05 od 14. avgusta 2006. godine, kojim se prekida postupak sprovođenja izvršenja, u skladu sa odredbama člana 31. Zakona o privatizaciji, s obzirom na to da je nad izvršnim dužnikom pokrenut postupak restrukturiranja.

Izvršni poverilac je, podneskom od 3. juna 2011. godine, predložila da se predmetni postupak nastavi. Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini preuzeo nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 13. januara 2012. godine rešenje I. 30350/11, kojim je nastavio predmetni postupak i istovremeno odredio zastoj u sprovođenju izvršenja do 13. februara 2012. godine, nakon čega će postupak biti nastavljen po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbom člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 24. aprila 2012. godine doneo zaključak kojim je naložio Narodnoj banci Srbije da sprovede postupak prinudne naplate po rešenju o izvršenju od 30. marta 2005. godine. Nakon što je izvršni poverilac dostavila tražene podatke koji se odnose na račune na koje treba izvršiti uplatu, Narodna banka Srbije je, dopisom od 5. septembra 2012. godine, obavestila izvršni sud da se rešenje o izvršenju ne izvršava zbog nedostatka sredstava na računu izvršnog dužnika, posle čega je izvršni sud, dopisom od 4. oktobra 2012. godine, zatražio od izvršnog poverioca da se, u smislu odredbe člana 187. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, izjasni, u roku od pet radnih dana, o daljem toku postupka, pod pretnjom propuštanja. Po dobijanju odgovora u kojem je navedeno da, prema saznanju izvršnog poverioca koji predlaže da se izvršni postupak nastavi, izvršni dužnik neovlašćeno vrši plaćanja preko privrednog društva „P.-H.“ iz B, te predlaže da se izvršni dužnik izjasni o tome, izvršni sud je, rešenjem od 26. oktobra 2012. godine, naložio izvršnom dužniku da dostavi izjavu o imovini, saglasnu odredbi člana 58. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Izvršni dužnik ni posle naknadnog roka od pet dana, koji mu je ostavljen nalogom od 3. decembra 2012. godine, nije dostavio tražene podatke, te je Prvi osnovni sud u Beogradu 13. juna 2013. godine doneo rešenje I. 30350/11, kojim je, na osnovu odredbe člana 62. stav 2. tačka 2) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, dozvolio upis izvršnog dužnika u knjigu izvršnih dužnika.

Privredni sud u Beogradu je 17. jula 2013. godine doneo rešenje St. 81/13, kojim je pokrenut prethodni stečajni postupak radi utvrđivanja ispunjenosti uslova da se nad izvršnim dužnikom otvori postupak stečaja. Ovim rešenjem zabranjeno je sprovođenje izvršenja na imovini stečajnog dužnika, kao i Narodnoj banci Srbije da sprovodi naloge blokade i prinudnu naplatu sa svih računa stečajnog dužnika.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 14. februara 2014. godine naložio Narodnoj banci Srbije da dostavi izveštaj o tome da li je sprovela izvršenje određeno rešenjem od 30. marta 2005. godine.

4. Članovima Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da: svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su i odredbe zakona navedene, pored ostalih, u Odluci Už–4034/2010 od 3. oktobra 2012. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

Takođe, od značaja je i Rešenje Ustavnog suda IUz-98/2009 od 23. juna 2011. godine kojim Ustavni sud nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji, kao i stav koji je Ustavni sud zauzeo u većem broju svojih odluka, da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju da postoje i razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja (videti, pored drugih, Odluku Už-1918/2010 od 13. oktobra 2011. godine,

Konačno, Ustavni sud konstatuje da je i Vrhovni kasacioni sud 24. februara 2011. godine usvoji o pravno shvatanje da se izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama protiv dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da jemstvo prava na suđenje u razumnom roku obuhvata i obavezu suda i drugih nadležnih organa da preduzmu sve neophodne korake da se iz vrši pravnosnažna sudska presuda i da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa u postupku prinudnog izvršenja sudske odluke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pini i drugi protiv Rumunije, br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, st. 174 – 189. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Takođe, iako se građanima Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud i u ovom slučaju polazi od toga da izvršni postupak predstavlja celinu, te nalazi da ima osnova da se u konkretnom slučaju prilikom ocene osnovanosti podnete ustavne žalbe uzme u obzir stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Osim toga, u okolnostima konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je prilikom odlučivanja o predmetnoj ustavnoj žalbi potrebno imati u vidu ne samo postupanje nadležnih sudova, već i Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i postupka restrukturiranja nad subjektom privatizacije (o potrebi preispitivanja postupanja, pored sudova pred kojima se vodi postupak, i postupanja drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine).

Konačno, Ustavni sud je imao u vidu da je za ocenu razumnog trajanja svakog sudskog postupka, pa i izvršnog, od značaja i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku.

6. Na osnovu svega prethodno izloženog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju postupak traje devet godina i da još uvek nije okončan, te da su u jednoj fazi postupka postojali zakonski razlozi koji su onemogućavali njegovo sprovođenje, jer je nad izvršnim dužnikom bio pokrenut postupak restrukturiranja. Međutim, Ustavni sud je ocenio da taj postupak, koji je započet novembra 2005. godine, ne može da bude opravdanje za to što za prethodnih sedam meseci, odnosno od marta 2005. godine kada je doneto rešenje o izvršenju, postupak nije sproveden, niti, s obzirom na pravne stavove kako Ustavnog suda, tako i Vrhovnog kasacionog suda, postoji opravdan razlog što izvršenje nije sprovedeno ni u kasnijem periodu. Ustavni sud nalazi da u periodu do novembra 2005. godine odgovornost za nesprovođenje rešenja o izvršenju snosi Narodna banka Srbije, a nakon toga Agencija za privatizaciju koja ni posle skoro osam godina nije okončala postupak restruktuiranja nad izvršnim dužnikom, nad kojim je nakon tog perioda, pokrenut prethodni stečajni postupak. Kada se uz to uzme u obzir da izvršni sud, i pored izričitog pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, zauzetog februara 2011. godine, do januara 2012. godine, odnosno skoro godinu dana, nije nastavio postupak izvršenja, Ustavni sud je ocenio da su osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je u ovom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Pri ovoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka, za koju je bilo značajno efikasno sprovođenje izvršenja s obzirom na to da je predmetni postupak pokrenut radi namirenja potraživanja iz radnog odnosa, kao stranka u postupku nije doprinela neopravdano dugom trajanju tog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je 25. decembra 2012. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim je, pored ostalog, propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (član 20ž stav 1.). Međutim, imajući u vidu navedeno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i standarde i principe izražene u odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije od uticaja na izvršne postupke koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, te će se prekinuti postupci nastaviti i okončati.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da je ne izvršavanjem pravnosnažne i izvršne odluke suda u navedenom periodu, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe i na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, prema stavu Ustavnog suda, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga ne sprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava (videti Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine. Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije).

8. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu označenih ustavnih prava, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih organa i organizacija. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da predmetni izvršni postupak još nije okončan, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.