Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, dok je deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelice Tutek i Nikole Tuteka, oboje iz Krčedina, i Vesne Šišović iz Uba, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelice Tutek, Nikole Tuteka i Vesne Šišović i utvrđuje da je u parničnom postup ku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3890/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 575/05) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelica Tutek i druga lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podnela su , 4 . maja 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Jasike, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 680/12 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istim članom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3890/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pok. Ž. T, u svojstvu tužioca, podneo 1. novembra 1994. godine tužbu protiv tuženog DD „Dunav“ OZR Šabac iz Šapca, radi povećanja iznosa mesečne rente; da su nakon smrti Ž. T. 2001. godine, podnosioci ustavne žalbe stupili u postupak kao njegovi pravni sledbenici; da je postupak pravnosnažno okončan tek donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 680/12 od 7. marta 2012. godine; da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je utvrdio da na dosuđeni iznos materijalne štete tužiocima pripada zakonska zatezna kamata od dana presuđenja, a ne od trenutka smrti pravnog prethodnika. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3890/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ž. T. iz Krčedina podneo je, u svojstvu tužioca, 3. novembra 1994. godine Opštinskom sudu u Inđiji (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog DD „Dunav“ OZR Šabac iz Šapca, kojom je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplaćuje umesto dotadašnjih 5.000 dinara iznos od 250 novih dinara kao mesečnu rentu na ime izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad. Po tužbi je formiran predmet P. 670/94.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 7. decembra 1994. godine. U toku 1996. godine ročišta su održana 13. januara i 13. maja, kao i 10. juna, kada je određeno sprovođenje medicinskog veštačenja.

Podnescima od 18. septembra i 21. novembra 1997. godine, 8. aprila i 14. oktobra 1998. godine, 10. aprila 2000. godine, 22. maja i 19. jula 2001. godine tužilac je urgirao zakazivanje ročišta. Ročište je održano 5. februara 2002. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 670/94 od 20. marta 2002. godine određeno je veštačenje, preko sudskog veštaka poljoprivredne struke. Nalaz i mišljenje veštaka A. A. iz Inđije dostavljeni su sudu 18. aprila iste godine.

Naredno ročište u postupku je održano 12. marta 2004. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 26. aprila 2004. godine precizirao tužbeni zahtev i tražio od suda da obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od 1. novembra 1994. do 30. jula 2001. godine isplati iznos od 453.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. jula 2001. godine pa do isplate. Pored toga, u podnesku je navedeno da je tužilac preminuo 30. jula 2001. godine, a da su rešenjem Opštinskog suda O. 336/01 kao naslednici pok. Ž. T. oglašeni Jelica Tutek, Nikola Tutek i Vesna Šišović, ovde podnosioci ustavne žalbe.

Nakon toga, u toku 2004. godine održana su dva ročišta (16. juna i 24. decembra), dok ročišta zakazana za 27. avgust i 3. novembar nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tuženog.

Na jedinom ročištu održanom u toku 2005. godine, 25. oktobra, sud je rešenjem odredio prekid parničnog postupka zbog smrti tužioca, te da će se isti nastaviti na predlog naslednika pok. tužioca.

Naslednici pok. tužioca su podneskom od 10. novembra 2005. godine predložili nastavak postupka. Sledeće ročište je održano 12. septembra 2006. godine, kada je i zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda P. 575/05 od 12. septembra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca. Protiv navedene presude tužioci su 31. oktobra 2006. godine izjavili žalbu. Spisi predmeta su 5. decembra iste godine dostavljeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 36/10 od 19. maja 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 575/05 od 12. septembra 2006. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica Inđiji P. 3890/11 od 14. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade materijalne štete koju je pretrpeo pok. Ž. T. zbog izgubljene zarade za period od 1. novembra 1994. do 30. jula 2001. godine isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. jula 2001. godine pa do konačne isplate, a u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 356.544,00 dinara. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 680/12 od 2. aprila 2012. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3890/11 od 14. novembra 2011. godine i obavezao tuženog da tužiocima na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 452.866,00, sa zakonskom zateznom kamatom od 14. novembra 2011. godine pa do isplate, dok je tužbeni zahtev tužilaca da im tuženi isplati iznos od 734,00 dinara preko dosuđenog, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 452.866,00 za period od 30. jula 2001. do 14. novembra 2011. godine , odbio kao neosnovan. Pored toga, preinačena je i prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o troškovima, te je obavezan tuženi da tužiocima isplati iznos od 293.907,00 dinara. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je presudom zbog izostanka Opštinskog suda P. 862/92 od 13. oktobra 1992. godine utvrđena obaveza tuženog da pok. Ž. T. na ime izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad isplaćuje mesečnu rentu; da je pok. Ž. T. zbog hiperinflacije tužbom od 3. novembra 1994. godine tražio povećanje rente; da tužioci osnovano potražuju isplatu materijalne štete, koja je njihovom pravnom prethodniku utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom; da je sud utvrdio visinu naknade štete prema nalazu veštaka iz 2002. godine, s obzirom na to da tužioci nisu predlagali novo veštačenje; da saglasno odredbama člana 189. stav 2. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), tužiocima na preinačeni iznos naknade materijalne štete pripada zakonska zatezna kamata od dana presuđenja, a ne od 30. jula 2001. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) predviđeno je da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo. Prema odredbi člana 277. istog zakona, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom (stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 3. novembra 1994. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 680/12 od 2. aprila 2012. godine, trajao 17 godina i sedam meseci, s tim što su podnosioci ustavne žalbe stupili u postupak u svojstvu tužilaca 10. novembra 2005. godine, kada su podneli zahtev za nastavak postupka, te je postupak u odnosu na njih trajao više od šest godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, osporeni postupak nije bio naročito složen, niti je iziskivao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena naknada materijalne štete koju je pretrpeo njihov pravni prethodnik. Ispitijući postupanje podnosilaca, Ustavni sud je utvrdio da oni nisu doprineli dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka prvenstveno doprinelo neefikasno postupanje nadležnih sudova. Naime, Opštinski sud od 10. juna 1996. do 5. februara 2002. godine nije zakazao nijedno ročište, iako je u tom periodu pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe čak sedam puta urgirao nastavak postupka. Takođe, nakon što su sudu 18. aprila 2002. godine dostavljeni nalaz i mišljenje veštaka A. A. iz Inđije, naredno ročište u postupku je održano tek 12. marta 2004. godine. U 2005. godini taj sud je održao samo jedno ročište (25. oktobra), kada je prekinuo postupak zbog smrti tužioca, a sledeće ročište tek u septembru 2006. godine, iako su naslednici tužioca predložili nastavak postupka već 10. novembra 2005. godine. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je, takođe, postupao neefikasno, s obzirom na to da više od tri godine od dostavljanja spisa predmeta nije doneo odluku po žalbi tužilaca. S druge strane, međutim, Ustavni sud ocenjuje da su Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, kao i Apelacioni sud u Novom Sadu postupali izuzetno efikasno, imajući u vidu da su u ponovnom postupku prvostepena i drugostepena presuda donete nakon manje od dve godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3890/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 575/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, te činjenicu da su podnosioci stupili u postupak u svojstvu tužilaca u septembru 2006. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući ostale navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zasnivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Novom Sadu. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, kojom je preinačio prvostepenu presudu i u delu odluke o zakonskoj zateznoj kamati, utvrdivši da podnosiocima kao tužiocima ne pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos materijalne štete od 31. jula 2001. godine, već od trenutka donošenja prvostepene presude.

Naime, citiranim odredbama članova 189. stav 2. i 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, te da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom. U tom smislu, Apelacioni sud u Novom Sadu je, imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu predlagali novo veštačenje kojim bi se utvrdila visina tužbenog zahteva, primenom navedenih zakonskih odredaba utvrdio visinu naknade štete prema nalazu veštaka, odnosno cenama u trenutku donošenja sudske odluke, a time i pravo na zateznu kamatu na dosuđeni iznos naknade štete od dana kada je sud utvrdio visinu štete , odnosno od dana donošenja presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1191/12 od 26. februara 2013. godine nije povređeno pravo podnosi laca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je u tom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić