Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao skoro deset godina, duže trajanje je opravdano složenošću obezbeđivanja ključnog svedoka iz inostranstva putem međunarodne pravne pomoći.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. J. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 559/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Subotice je , 8. maja 2013. godine, preko punomoćnika O. J, advokata iz Subotice, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen ih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 4228/10, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbom člana 36. Ustava i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak koji je protiv njega vođen trajao devet godina, a da je na kraju javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja. Podnosilac je istakao da su za ovako dugo trajanje postupka odgovorni postupajući sudovi, te da ne postoji njegov doprinos dužini trajanja postupka.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao povredu prava na pravično suđenje, a ovu svoju tvrdnju argumentuje time da tužioci i sudije koje su postupali u predmetu nisu bili izabrani na zakonom propisan način, jer je u telima koja su ih izabrala nije bilo predstavnika advokature i profesora pravnih fakulteta. Tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo podnosilac ustavne žalbe argumentuje time da je bio diskriminisan u odnosu na ostale okrivljene u drugim postupcima jer je policajac, pa da je i sam postupak zbog toga toliko trajao.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, te da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1.-3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici K. 599/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica vođen je krivični postupak pred Osnovnim sudom u Subotici (ranije pred Okružnim i Opštinskim sudom u Subotici), prvo zbog krivičnog dela primanje mita, a kasnije zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, koji je okončan obustavom, jer tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja.

Postupak je pokrenut 15. maja 2003. godine, donošenjem rešenja Okružnog suda u Subotici Ki. 51/03 da se protiv podnosioca ustavne žalbe i jednog lica sprovede istraga, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakonika. Nakon sprovedene istrage spisi predmeta dostavljeni su Okružnom javnom tužilaštvu u Subotici na dalju nadležnost.

Okružno javno tužilaštvo u Subotici je 28. maja 2003. godine podiglo optužnicu protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica za navedeno krivično delo.

Prva dva ročita za glavni pretres (3. novembra i 22. decembra 2003. godine) odložena su jer nije pristupio svedok-oštećeni Š.A, inače državljanin Republike Turske, sa prebivalištem u Istanbulu. Na drugom ročištu za glavni pretres odlučeno je da se pokuša dostava poziva za pretres diplomatskim putem, a do tada je glavni pretres odložen na neodređeno vreme. Dopisom od 9. februara 2005. godine, branilac okrivljenog je podsetio sud da „shodno čl. 6 Evropske konvencije (…) svako ima pravo da ispita svedoke protiv sebe“. Sledeći put glavni pretres je održan 15. marta 2005. godine i na njemu je sudija stavio predlog da se pročita iskaz svedoka – oštećenog koji nije došao na pretres, a koji je dat pred istražnim sudijom toga suda, ali se branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, ponovo usprotivio tome, pa je glavni pretres odložen. 8. aprila 2005. godine diplomatskim putem je upućena zamolnica pravosudnim organima Republike Turske za dostavljanje poziva za glavni pretres oštećenom. Naredna dva puta glavni pretres je odložen zbog nedolaska svedoka – oštećenog.

Okružno javno tužilaštvo u Subotici je 24. maja 2006. godine svojim aktom Kt. 63/03 izvršilo prekvalifikaciju krivičnog dela, pa je okrivljenima stavilo na teret krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika. Shodno tome, Okružni sud u Subotici se rešenjem Kv. 169/06 od 26. maja 2006. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet dostavio Opštinskom sudu u Subotici.

Predmet je zaveden pod brojem K. 464/06 pred Opštinskim sudom u Subotici. Naredna dva puta glavni pretres je odložen zbog nedolaska oštećenog, a sud je ponovio dostavu poziva diplomatskim putem. 15. maja 2007. godine od nadležnih organa Republike Turske stigao je odgovor da navedena adresa nije dovoljna za dostavljanje poziva na ročište oštećenom Š.A. Postupajući sud je 10. jula 2007. godine uputio je diplomatskim putem zamolnicu organima Republike Turske da mu se, na osnovu broja pasoša sa kojim je ušao u Republiku Srbiju, dostavi tačna adresa stanovanja oštećenog. Organi Republike Turske su u dopisu od 13. februara 2008. godine odgovorili da pasoš sa tim brojem pripada B.K, a ne Š.A, i poslalo je fotografiju B.K. Nakon ovoga, narednih šest glavnih pretresa je odloženo, a postupajući sud je od Uprave carina zatražio podatke o tačnom broju putne isprave oštećenog Š.A, koji su mu dostavljeni 30. marta 2011. godine. Nakon ovoga, sud je ponovo diplomatskim putem od organa Republike Turske zatražio tačnu adresu stanovanja oštećenog, koja mu je dostavljena dopisom od 8. juna 2012. godine. Dopisom od 20. decembra 2012. godine diplomatskim putem pozvan je oštećeni-svedok na glavni pretres.

Na glavnom pretresu održanom 17. januara 2013. godine pristupio je i saslušan je svedok-oštećeni Š.A. U svom iskazu on je naveo da se zbog proteka vremena, ali i ozbiljne bolesti zbog koje je bio i u komi duži vremenski period, seća samo oko 20% predmetnog događaja.

Rešavajući o predlogu za izuzeće postupajućeg sudije koji je uputio branilac okrivljenih, predsednik Osnovnog suda u Subotici doneo je rešenje Su. VII-39 broj 7/13 od 24. januara 2013. godine kojim je zahtev za izuzeće odbijen.

Na glavnom pretresu održanom 7. februara 2013. godine rešenjem Osnovnog suda u Subotici K. 599/10 iz sudskih spisa je izdvojen zapisnik o prepoznavanju Kri. 77/03 od 15. maja 2003. godine, zatvoren u poseban omot i predat istražnom sudiji na čuvanje, jer prepoznavanje nije izvršeno u skladu sa odredbama ZKP-a. Apelacioni sud u Novom Sadu je, odlučujući o žalbi Osnovnog javnog tužilaštva u Subotici na navedeno rešenje, svojim rešenjem Kž. 545/13 od 8. marta 2013. godine odbio žalbu kao neosnovanu.

Aktom Kt. 683/06 od 3. aprila 2013. godine Opštinsko javno tužilaštvo je obavestilo postupajući sud da odustaje od krivičnog gonjenja u predmetnom krivičnom postupku.

Rešenjem Osnovnog suda u Subotici K. 599/10 od 3. aprila 2013. godine obustavljen je krivični postupak protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

U toku postupka glavni pretres zakazivan je 22 puta. Održan je pet puta, dok je u ostalim slučajevima odlagan jer oštećeni-svedok nije mogao biti uredno pozvan.

4. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak trajao devet godina i deset meseci. Navedeno, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je navedeni krivični postupak vođen protiv podnosioca ustavne žalbe, kao i protiv još jednog lica zbog krivičnog primanje mita, kasnije prekvalifikovanog u krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Glavni dokaz u ovom postupku bio je upravo izjava oštećenog-svedoka Š.A.

Ustavni sud je dalje utvrdio i da je sud sve vreme trajanja postupka redovno zakazivao glavni pretres, odnosno da se aktivno bavio predmetom. Ovo posebno imajući u vidu da je oštećeni-svedok Š.A. državljanin Republike Turske sa prebivalištem u Istanbulu, te da je njegovo pozivanje moralo biti vršeno diplomatskim putem, što je sud u više navrata i činio. Po oceni Ustavnog suda, činjenica da je oštećeni-svedok lice sa prebivalištem u inostranstvu, te da je njegovo pozivanje moralo biti vršeno diplomatskim putem, nesporno ukazuje da ta okolnost može predstavljati opravdani razlog za duže trajanje ovog postupka. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da je tokom trajanja krivičnog postupka sam branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe insistirao na svom pravu da sasluša svedoka, te nije pristaja o da se pročita njegov iskaz, te da su postupajući sudovi, shodno tome, preduzimali sve radnje kako bi poziv za glavni pretres bio dostavljen oštećenom-svedoku (više puta je pokušavano utvrđivanje tačne adrese oštećenog, zatim tačan broj putne isprave kako bi se tačno utvrdio njegov identitet, te sla to više poziva za glavni pretres, a sve ovo diplomatskim putem preko međunarodne pravne pomoći).

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na to da je bio okrivljeni u osporenom krivičnom postupku, na strani podnosioca ustavne žalbe postojao opravdani interes za efikasno odvijanje navedenog postupka i njegovo okončanje u što kraćem roku.

Ustavni sud ističe da je u konkretnom krivičnom postupku došlo do konkurencije dva Ustavom zajemčena prava – prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 2. Ustava i posebnog prava okrivljenog da sam, odnosno preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, te da ispituje svedoke optužbe iz člana 33. stav 5. Ustava. Ovo pravo garantovano je i odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) , na šta se i branilac okrivljenog pozivao više puta , a garantuje ga, u širem smislu, i odredba člana 32. stav 1. Ustava kroz pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da ustavne garancije utvrđene odredbama člana 33. stav 5. Ustava , odnosno člana 32. stav 1. i člana 6. Konvencije , pored ostalog, podrazumevaju i da će se rasprava voditi i da će se o optužbama odlučiti u prisustvu okrivljenog lica, odnosno da dokazi moraju biti izvedeni u njegovom prisustvu na javnoj raspravi, u kontradiktornom postupku. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tkstu: ESLjP), izuzeci od navedenog pravila su mogući, ali samo pod uslovom da se ne krši pravo na odbranu, koje, po pravilu, zahteva da se okrivljenom da odgovarajuća prilika da ospori i ispita svedoka protiv njega, bilo dok svedok daje izjavu ili u kasnijoj fazi postupka (videti presude ESLjP: Delta protiv Francuske, broj 11444/85, od 19. decembra 1990. godine, stav 36; Van Mechelen i drugi protiv Holandije, br. 21363/93, 21364/93, 21427/93 i 22056/93, od 23. aprila 1997. godine, stav 51.). Iz navedenog opšteg principa proi zlazi: prvo, da mora postojati dobar razlog za nedolazak svedoka; i drugo, da kada se osuđujuća presuda zasniva isključivo ili u odlučujućoj meri na iskazu svedoka koga okrivljeni nije imao priliku da ispita (bilo tokom istrage ili na glavnom pretresu), u načelu se može govoriti o nesaglasnosti sa ustavnim garancijama iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. (u smislu navedenog, videti presudu ESLjP Al-Khawaja i Tahery protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 26766/05 i 22228/06, od 15. decembra 2011. godine, stav 119.).

Kako je u predmetnom krivičnom postupku iskaz oštećenog bio glavni dokaz optužbe za krivično delo koje se okrivljenima stavljalo na teret, poštujući upravo prava okrivljenih na odbranu, konkretno da se neposredno sasluša svedok optužbe, postupajući sudovi su činili sve što je u njihovoj moći da dostave poziv za glavni pretres svedoku-oštećenom, što im je na kraju i uspelo, pa je on saslušan na glavnom pretresu održanom 17. januara 2013. Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoje periodi neaktivnosti postupajućih sudova, već naprotiv, oni su u više navrata diplomatskim putem i posredstvom međunarodne pravne pomoći preduzimali mere kako bi se poziv na glavno ročište dostavio svedoku-oštećenom, uključujući tu i utvrđivanje njegovog tačnog identiteta, adrese prebivališta i dostavljanja poziva za glavni pretres.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju, i pored činjenice da je osporeni postupak trajao devet godina i deset meseci, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. U prilog ovakvoj oceni Ustavnog suda govori i činjenica da je, imajući u vidu pravo na suđenje u razumnom roku i ekonomičnost postupka, postupajući sud odmah nakon neuspelog dostavljanja poziva za glavni pretres svedoku-oštećenom, predložio da se izvede dokaz čitanjem njegove izjave, na šta okrivljeni nije pristao, pozivajući se na svoje pravo da sasluša svedoka.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 599/10 (ranije pred Okružnim sudom u Subotici u predmetu K. 40/03, odnosno pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu K. 464/06), nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

5. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknutih povreda prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i načela zabrane diskriminacije, a imajući u vidu da je predmetni krivični postupak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe obustavljen, Ustavni sud nalazi da on nema pravni interes da ističe povredu označenih prava, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.