Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu D. P. i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer je Apelacioni sud u Beogradu zauzeo suprotan stav o zastarelosti potraživanja u odnosu na Apelacioni sud u Novom Sadu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Velike Moštanice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4017/12 od 24. januara 2013. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava odbija kao neosnovana, a u preostalom delu ustavna žalba se odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Velike Moštanice izjavio je, 8. maja 2013. godine, preko punomoćnika O . J, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4017/12 od 24. januara 2013. godine, zbog povrede čl. 10, 21, 32, 35, 36. i 199. Ustava Republike Srbije, te člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane nije mogla da zastupa Direkcija za imovinskopravne poslove, već samo Republički javni pravobranilac; da je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo kada je našao da je podnosiočevo potraživanje naknade štete zastarelo; da po mišljenju podnosioca potraživanje u konkretnom slučaju dospeva od trenutka kada je oštećeni saznao za štetu, odnosno njen obim, a što je tek utvrđeno izvođenjem dokaza veštačenjem u samom parničnom postupku, a ne od trenutka kada je psihičko oboljenje nastalo; da smatra da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava jer je Apelacioni sud u Novom Sadu u identičnim situacijama usvajao tužbene zahteve; da kako je parnični postupak trajao gotovo deset godina, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je pravo na pravno sredstvo povređeno zbog toga što pravni lekovi nisu bili delotvorni; da je podnosilac diskriminisan jer su sudovi svoju odluku o naknadi štete zasnovali na odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a ne na odredbi člana 377. stav 1. istog Zakona, koji predviđa duži rok zastarelosti. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev da mu se naknade advokatski troškovi za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86175/10 od 13. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti od 15% trajno isplati iznos od 300.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete između traženih 600.000 dinara do dosuđenih 300.000 dinara na ime umanjenja opšte životne aktivnosti od 15% trajno, odnosno za iznos od 300.000 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 96.625 dinara.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 4017/12 od 24. januara 2013. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86175/10 od 13. decembra 2011. godine u stavu drugom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu isplati naknadu nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti od 15% trajno, u iznosu od 300.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac sa porodicom početkom avgusta 1995. godine izbegao iz Hrvatske i privremeno bio smešten u sabirni centar u Trsteniku; da su pripadnici policije odveli tužioca u policijsku stanicu, a zatim i u Erdut, gde su ga predali paravojnim formacijama koje su delovale na tom području; da je tužilac nakon nekoliko dana vojne obuke tokom koje je bio izložen psihofizičkom maltretiranju upućen na borbenu liniju kao pripadnik VP 9160 Vukovar u čijem se sastavu nalazio od 12. avgusta 1995. godine, do 12. decembra 1995. godine; da je tužiocu neuropsihijatrijskim pregledom obavljenim 31. marta 2006. godine u Institutu za mentalno zdravlje u B. postavljena dijagnoza - generalizovani anksiozni poremećaj; da je pregledom na osnovu podataka pribavljenih od tužioca, ustanovljeno postojanje psihičkih tegoba, koje su okarakterisane kao ispoljavanje posttraumatskog stresnog poremećaja; da je tužiocu savetovano da nastavi sa lečenjem kod nadležnog psihijatra i po potrebi kontrola u istoj ustanovi, koja nikada nije obavljena; da u njegovom zdravstvenom kartonu sve do 16. marta 2006. godine nema podataka da je upućivan na neuropshijatrijski pregled; da je psihičko oboljenje dijagnostifikovano 31. marta 2006. godine, a po nalazu veštaka neuropsihijatra tada je dobilo svoj konačni oblik, a tužiocu je saopšteno od čega boluje; da je oboljenje u uzročno-posledičnoj vezi sa prisilnom mobilizacijom i boravkom na ratištu, da je umanjilo tužiočevu opštu životnu aktivnost za 15% trajno; da je polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da tužiočevo potraživanje nije zastarelo, u smislu odredaba člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, zbog toga što su posledice izazvane posttraumatskim stresnim poremećajem postale trajne i definitivne 31. marta 2006. godine, kada je postavljena dijagnoza; da kako je tužilac podneo tužbu 5. maja 2003. godine, prvostepeni sud je ocenio da nisu protekli rokovi zastarelosti iz navedene zakonske odredbe, pa je primenom odredaba čl. 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete. Dalje je navedeno: da je drugostepeni sud, nalazeći da činjenično stanje bitno za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti nije u potpunosti i pravilno utvrđeno, zakazao raspravu na kojoj je ponovio već izvedene dokaze; da je ponovnim izvođenjem dokaza na raspravi pred tim sudom i njihovom ocenom, utvrđeno da se kod tužioca, odmah po njegovom povratku sa ratišta, vidno primećivala fizička iscrpljenost i psihička nestabilnost; da se tužilac javio neuropsihijatru nakon povratka sa ratišta, a poslednji put je to učinio 31. marta 2006. godine kada mu je saopšten naziv bolesti; da je zbog psihičkih problema tužilac samoinicijativno uzimao lekove za smirenje; da su prema podacima navedenim u izveštaju lekara specijaliste od 31. marta 2006. godine, razlog tužiočevog dolaska psihičke tegobe koje on povezuje sa psihičkom i fizičkom torturom tokom 1995. godine izvršenom od strane dobrovoljačke vojske; da je konstatovano da do tada nije psihijatrijski lečen i da je postavljena dijagnoza i predložen nastavak tretmana kod nadležnog psihijatra; da je nakon obavljenog pregleda tužiocu određena terapiju lekovima; da u tužiočevom zdravstvenom kartonu nema podataka o daljem psihijatrijskom lečenju, niti je na tu okolnost tužilac dostavio dokaze; da se prvi simptomi oboljenja dijagnostifikovanog pregledom od 31. marta 2006. godine, koje je osećao i tužilac, javljaju odmah po povratku sa ratišta kao akutna faza bolesti; da ukoliko simptomi ne prestanu do isteka roka od šest meseci, akutno oboljenje prelazi u svoj hroničan tok; da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud našao da je prilikom ocene istaknutog prigovora zastarelosti pogrešno primenjeno materijalno pravo; da se, u konkretnom slučaju, rokovi zastarelosti računaju po opštem propisu iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da ovo stoga što rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. tog zakona, teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne i prema državi, odnosno prema pravnom licu koje odgovara umesto njega, po odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da zbog toga nisu osnovani navodi tužiočeve žalbe i odgovora na žalbu tužene - da je u ovom sporu trebalo primeniti član 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer mu je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela; da je odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju to potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da se tužilac sa ratišta vratio 12. decembra 1995. godine, a da su se odmah po njegovom povratku, kako to proizlazi iz iskaza svedoka - tužiočevog sina, kod tužioca bili vidljivi znaci psihičke nestabilnosti u vidu nesanice i nervoze, što i tužilac u svom iskazu navodi; da iz izloženog sledi da je tužilac već krajem 1995. godine imao saznanje da su nastupili psihički problemi, kao posledica njegovog boravka na ratištu; da se postojeći simptomi protekom vremena nisu izgubili, već su ustanovljeni i neuropsihijatrijskim pregledom od 31. marta 2006. godine, kada je postavljena i tužiocu saopštena dijagnoza psihičkog oboljenja koje se retko potpuno i definitivno smatra izlečenim; da to dalje znači da napredovanje takve vrste oboljenja ne može značiti da tok roka zastarelosti (subjektivan i objektivan) može biti prekidan, odnosno produžavan sve do prestanka lečenja; da kada bi bio zauzet takav stav, u situaciji kada oboljenja koja se objektivno faktički ne mogu sanirati ili terapijama zadržati na određenom nivou, predstavljaju osnov za naknadu nematerijalne štete, tužbeni zahtevi za naknadu štete koja je posledica takvih oboljenja ne bi mogli zastareti dok lečenje ne bi bilo prekinuto; da se u takvoj situaciji, saznanje oštećenog za štetu kao početak toka subjektivnog roka zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ne može vezati za momenat njegovog saznanja za dijagnozu bolesti, već za njen nastanak i postojanje, odnosno oblike ispoljavanja; da kako su se simptomi bolesti, koja je dijagnostifikovana 31. marta 2006. godine, razvili po tužiočevom povratku sa ratišta (krajem decembra 1995. godine), nastankom bolesti kao trajne štetne posledice počeo je da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina, unutar kojeg se jedino i može računati subjektivni rok vezan za saznanje tužioca - oštećenog za štetu i odgovorno lice; da istekom tog roka potraživanje naknade štete zastareva u svakom slučaju (član 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima); da se iz navedenih razloga, ne može prihvatiti mišljenje veštaka da je oboljenje dobilo svoj konačni oblik 31. marta 2006. godine, kada je tužiocu saopšten naziv bolesti i on upoznat sa potrebom daljeg lečenja, o kojem inače u spisima nema dokaza; da se zato ne može prihvatiti ni pravni stav prvostepenog suda da se subjektivni rok zastarelosti i objektivni rok zastarelosti iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima računa od 31. marta 2006. godine, kada je psihičko oboljenje po mišljenju veštaka dobilo svoj konačni oblik; da po medicinskim standardima, takva vrsta oboljenja nastaje odmah nakon traumatičnog događaja i ako se simptomi ne izgube u roku od šest meseci dobija svoj hroničan tok; da pošto je tužilac zahtev za naknadu štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao posledice psihičke bolesti, postavio u podnesku od 21. juna 2005. godine kojim je izvršio preinačenje tužbe podnete 5. maja 2003. godine, to su do tada istekli rokovi zastarelosti iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je protekom tih rokova, shodno članu 360. stav 1. istog zakona, prestalo pravo tužioca da od tužene zahteva ispunjenje obaveze naknade štete.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine, pored ostalog, obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu B. I. na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životnih aktivnosti isplati iznos od 700.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju te presude, pored ostalog je navedeno: da je tužilac 20. avgusta 1995. godine, nakon akcije Hrvatske vojske „Oluja“, došao u Suboticu iz Hrvatske kao prognano lice; da je policija tužioca i druga prognana lica odvela u Erdut, a zatim na teritoriju Republike Hrvatske, gde je 11. septembra 1995. godine ranjen; da su tužiocu konstatovane povrede u vidu eksplozivne rane sa stranim metalnim telima u predelu leđa, grudnog koša i desne pete, izliv krvi i vazduha u plućnu duplju; da je nalaz i mišljenje sudskog veštaka dat u toku postupka potvrdio prisustvo posttraumatskog stresnog poremećaja koji je doveo do trajnih izmena ličnosti usled doživljaja teškog stresa kod tužioca; da se do 2005. godine psihičko stanje tužioca razvijalo u pravcu psihijatrijske bolesti - posttraumatski stresni poremećaj, kada je dobilo konačan oblik i od kada se uredno leči kod psihijatra; da hronični posttraumatski stresni poremećaj sa trajnim izmenama ličnosti umanjuje životnu aktivnost tužioca sa 35%. Iz tako utvrđenog činjeničnog stanja Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je delimično osnovan žalbeni navod tužene da je trebalo delimično usvojiti prigovor zastarelosti potraživanja za povrede tužioca sa hirurško-traumatološkog aspekta, za koje je lečenje završeno još 1995. godine, pa kako je tužba podneta 3. februara 2003. godine, to je u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje tužioca u tom delu zastarelo. Pored toga je navedeno da je neosnovan žalbeni navod tužene da je zahtev tužioca za naknadu štete zastareo po svim vidovima, jer zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenje životnih aktivnosti nastale pogoršanjem zdravstvenog stanja teče od saznanja za novu težu posledicu (posttraumatski stresni poremećaj za koji je tužilac saznao i koji je konačan oblik dobio 2005. godine u toku te parnice), tako da taj deo potraživanja nije zastareo.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1672/12 od 10. maja 2012. godine pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu M. J. isplati na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje opšte životne aktivnosti iznos do 600.000 dinara. U obrazloženju presude, pored ostalog je navedeno: da je tužilac učestovao u ratu u Bosni tokom 1992. godine, da je zatim u junu 1995. godine policija tužioca odvela na teritoriju Bosne i Hercegovine gde je učestvovao u ratnim operacijama, da je u septembru 1995. godine ranjen, da se nakon rata lečio u Subotici tokom 2005. godine, te da mu je 2007. godine konstatovan hroničan posttraumatski stresni poremećaj. Iz tako utvrđenog činjeničnog stanja Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da tužiočevo potraživanje naknade štete nije zastarelo, jer nisu protekli rokovi određeni odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Apelacioni sud u Novom Sadu je iz nalaza veštaka i drugih dokaza utvrdio da bolest tužioca konačan oblik dobija 2005. godine, te kako je tužilac 4. juna 2007. godine podneo tužbu, to njegovo potraživanje naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti nije zastarelo.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. (31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 4017/12 od 24. januara 2013. godine zauzeo stav da je potraživanje naknade štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo zbog proteka roka iz člana 376. ZOO, uz konstataciju da saznanje podnosioca od čega boluje dovodi do početka toka subjektivnog roka zastarelosti potraživanja, kao i da taj rok teče u granicama objektivnog roka. Iz navedenog, Apelacioni sud je zaključio da kako je objektivni rok u konkretnom slučaju protekao, to je zastarelo potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Apelacioni sud u Novom Sadu je u presudama Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine i Gž. 1672/12 od 10. maja 2012. godine, zauzeo suprotan stav - da zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od kada je bolest (tužilaca) dobila konačan oblik, bez obzira na protek objektivnog roka zastarelosti propisanog odredbom člana 376. stav 2. ZOO. U tim parnicama, pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, a tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova je obavezana da im naknadi nematerijalnu štetu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Novom Sadu, kao sudovi poslednje instance, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama zauzeli suprotne stavove po pitanju rokova zastarevanja potraživanja naknade štete, što je u krajnjem ishodu dovelo do različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na gotovo identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju. Na opisani način podnosilac ustavne žalbe, čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen kao neosnovan, doveden je u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u drugim parničnim postupcima okončanim pred istim sudom. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova nesumnjivo suprotna pravu na jednaku zaštitu prava.

Ustavni sud ocenio da je različitim postupanjem navedenih apelacionih sudova povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja, osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava i u tom delu ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, pa se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno.

Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan time što je osporenom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, u suštini osporava zakonitost navedene sudske odluke, ukazujući da je materijalno pravo vezano za nastupanje zastarelosti potraživanja pogrešno primenjeno na njegovu štetu.

Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u osporenoj presudi izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih je smatrao da nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca. Osporena presuda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava, konkretno odredaba člana 376. ZOO. Naime, Apelacioni sud je konstatovao da su se simptomi bolesti - posttraumatskog stresnog poremećaja (koja je dijagnostifikovana 31. marta 2006. godine), razvili krajem decembra 1995. godine po povratku podnosioca ustavne žalbe sa ratišta, te da je nastankom bolesti kao trajne štetne posledice počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina, unutar koga se jedino i može računati subjektivni rok vezan za saznanje tužioca - oštećenog za štetu i odgovorno lice, a da istekom tog roka potraživanje naknade štete zastareva u svakom slučaju (član 376. stav 2. ZOO). Iz navedenih razloga, Apelacioni sud nije prihvatio mišljenje sudskog veštaka da je oboljenje dobilo svoj konačni oblik 31. marta 2006. godine, kada je tužiocu saopšten naziv bolesti i on upoznat sa potrebom daljeg lečenja. Pored toga, Apelacioni sud je uzeo u obzir da, po medicinskim standardima, posttraumatski stresni poremećaj nastaje odmah nakon traumatičnog događaja i ako se simptomi ne izgube u roku od šest meseci, to oboljenje dobija svoj hroničan tok. Sledom navedenog, te kako je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao posledice psihičke bolesti, istakao 21. juna 2005. godine, kojim je izvršio preinačenje tužbe podnete 5. maja 2003. godine, Apelacioni sud je izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da su do tada istekli rokovi zastarelosti iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO, i da je njegovo potraživanje naknade štete zastarelo.

Što se tiče navoda o tome da su sudovi u konkretnom slučaju odluku o naknadi štete zasnovali na odredbama člana 376. ZOO, a ne na odredbi člana 377. stav 1. ZOO, koji predviđa duži rok zastarelosti, Ustavni sud ukazuje da se o tome već izjasnio u Odluci Už-1956/2009 od 1. marta 2012. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs), te se stoga ovde o tome neće posebno izjašnjavati. Međutim, Ustavni sud ukazuje da stav drugostepenog suda izražen u osporenoj presudi da rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. ZOO teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne i prema državi, odnosno prema pravnom licu koje odgovara umesto njega, po odredbama člana 172. ZOO, nije u skladu sa stavom Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine. Naime, Ustavni sud je zauzeo pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Ipak, kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da nema mesta primeni odredbe člana 377. stav 1. ZOO, to ovako izražen stav Apelacionog suda, nije u konačnom ishodu uticao na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporene presude, ne proizlazi da je zaključivanje Apelacionog suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Što se tiče ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na naknadu štete, Ustavni sud ukazuje da kako u parničnom postupku nije utvrđeno da je došlo do povrede prava na pravično suđenje, to nije moglo doći ni do povrede prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Podnosilac povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva na tome što njegova žalba nije bila delotvorna u smislu uspeha u parnici. Međutim, Ustavni sud ukazuje da sadržina navedene ustavne odredbe jemči svakom pravo na pravno sredstvo, dok se pravo na uspeh u postupku po pravnom leku ne može garantovati.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama čl. 10. i 199. Ustava, što je neophodna zakonska pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe. Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-516/2008, Už-517/2008, Už-518/2008 i Už-583/2008.

Konačno, u vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u trećem delu tačke 1. izreke.

8. Vezano za navod ustavne žalbe kojim je, uzgredno i u jednoj rečenici, ukazano na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosioca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

9. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, objavljenoj na internet stranici Ustavnog suda.

11. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti