Odluka Ustavnog suda o pravu vojnog lica na naknadu za rešavanje stambenog pitanja
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Arbitrerno je tumačenje da lice gubi pravo na naknadu troškova za otplatu stambenog kredita samo zato što je na taj način steklo stan.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Damira Projovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Damira Projovića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 1 8532/13 od 9. aprila 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 1 8532/13 od 9. aprila 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 31-2/13 od 25. oktobra 2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Damir Projović iz Beograda, preko punomoćnika Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 4. juna 201 5. godine, ustavnu žalbu protiv presud e Upravnog suda U. 1 8532/13 od 9. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ostvarivao pravo na naknadu dela troškova za zakup stana; da je obavestio vojnu poštu da kupuje stan vlastitim sredstvima, nakon čega je skinut sa evidencije za dodelu stana od strane vojske; da je odbijen njegov zahtev da mu se prizna dodatnih 10% naknade u odnosu na onu koju je do tada primao, sa obrazloženjem da nije podneo zahtev u roku od tri dana od promenjenih okolnosti; da mu je ukinuto i ranije priznato pravo na naknadu dela troškova za zakup stana; da su nadležni organi postupili suprotno odredbi člana 24. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe u prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava ističe da je postupanjem nadležnih organa doveden u nejednak položaj u odnosu na ostala profesionalna vojna lica koja u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ostvaruju naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja.
Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Upravnog suda U. 18532/13 od 9. aprila 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 31-2/13 od 25. oktobra 2013. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 2977 Beograd Up-1 br oj 1 67-1 od 1 1. septembra 2013. godine o odbijanju njegovog zahteva za priznavanje prava na naknadu „dela troškova za zakup stana“. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude konstatovao da je podnosilac u tužbi naveo: da je u oktobru 2008. godine kupio stan na kredit i da je odmah po potpisivanju ugovora o tome obavestio svoju vojnu poštu, ali da nije poučen od nadležnog referenta da treba da podnese poseban pismeni zahtev u vezi sa ostvarivanjem prava na naknadu troškova za samostalno rešavanje stambenog pitanja; da je nakon donošenja rešenja VP 4577 od 20. maja 2013. godine, kojim mu je ukinu to pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, usmeno poučen da je t akva procedura i da će mu odmah nakon toga biti priznato pravo na naknadu dela troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja . Upravni sud je konstatovao da je u sprovedenom postupku utvrđeno: da je tužilac bio korisnik naknade dela troškova za stanovanje po rešenju VP 6234 Pančevo od 27. juna 2007. godine, u kome je navedeno, između ostalog, da je dužan da u roku od tri dana pismenim putem izvesti vojnu poštu koja je donela rešenje, o svim promenama koje su od uticaja za ostvarivanje prava na predmetnu naknadu, u smislu odredbe člana 44. Pravilnika; da je podnosilac kupio stan na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 16. oktobra 2008. godine, a novčana sredstva za kupovinu stana je obezbedio iz kredita po osnovu ugovora o stambenom kreditu zaključenog sa bankom; da je rešenjem Ministarstva odbrane od 3. aprila 2013. godine podnosilac skinut sa evidencije za davanje stana u zakup po propisima o stambenom obezbeđenju; da je konačnim rešenjem VP 4557 Beograd od 20. maja 2013. godine podnosiocu ukinuto pravo na naknadu troškova za zakup stana s a 31. avgustom 2011. godine ; da je podnosilac 24. decembra 2 012. godine podneo zahtev VP 2977, u čijem je sastavu od 1. septembra 2011. godine , za priznavanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana. Po oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ kada je pobijani m rešenjem odbio žalbu podnosioca, nalazeći da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da podnosilac ne ispunjava uslove za priznavanje traženog prava, budući da je u vreme rešavanja i odlučivanja o njegovom zahtevu imao rešeno stambeno pitanje i da mu stoga ne pripada pravo na traženu naknadu u smislu člana 20. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije. Upravni sud je, o cenjujući navode tužbe kojima je ukaza no da je suština odbijanja zahteva podnosioca to što nije blagovremeno obavestio vojnu poštu o promeni činjenica u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, našao da su isti neosnovani, iz razloga što se iz obrazloženja pobijanog rešenja vidi da je predmetni zahtev odbijen zbog neispunjavanja uslova iz člana 24. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije. Upravni sud je, takođe, ocenio pravilnim zaključak tuženog organa da je „presudna činjenica za ostvarivanje prava na predmetnu naknadu ta da lice već ostvaruje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, odnosno da ne poseduje stan“, a koje uslove prema utvrđenom činjeničnom stanju u upravnom postupku, tužilac ne ispunjava.
U obrazloženju tužbom pobijanog rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 31-2/13 od 25. oktobra 2013. godine, navodi se, pored ostalog, da je, na osnovu zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ministarstvo odbrane – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove donelo rešenje broj 206-7/08 od 3. aprila 2013. godine, kojim se podnosilac skida sa evidencije za davanje stana u zakup na neodređeno vreme. Takođe je navedeno da je VP 4557 Beograd konačnim rešenjem od 20. maja 2013. godine ukinula podnosiocu ustavne žalbe pravo na naknadu dela troškova za zakup stana počev od 31. avgusta 2011. godine , „koji prvostepeni organ uzima kao datum od kada imenovani ne ostvaruje pravo na predmetnu naknadu“. Drugostepeni organ je ocenio da je podnosilac bio dužan da prijavi promenu činjeničnog stanja pisanim putem, u smislu ostvarivanja prava na naknadu dela troškova za stanovanje, a nije to učinio iako je u rešenju po kome mu je isplaćivana naknada izričito navedena ta obaveza. Drugostepeni organ nije cenio tvrdnju podnosioca da je obavestio organ o nastalim promenama, nalazeći da je bez uticaja na rešenje predmetne upravne stvari, iz razloga što „stambeni dosije lica čini poseban predmet, dok se utvrđivanje prava na naknade rešava u upravnom postupku shodno Pravilniku o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije“.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36.).
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da kad ovlašćeno službeno lice, s obzirom na postojeće činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozoriće je na to (član 6. stav 2.); da će se o rgan koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke ne budu na štetu prava koja joj po zakonu pripadaju (član 15.).
Članom 20. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije (pov. broj 2979-8 od 26. marta 2008. godine, pov. broj 2979-40 od 14. maja 2008. godine i pov. broj 536-3 od 25. januara 2010. godine), u tekstu koji je bio na snazi na dan podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da oficiru, odnosno podoficiru koji ima članove porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu, ako nema stan na teritoriji Republike Srbije, odnosno na teritoriji bivše SFRJ, pripada mesečna naknada dela tr oškova za zakup stana.
Članom 24. navedenog pravilnika bilo je uređeno pitanje naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, na sledeći način: lice iz člana 20. ovog pravilnika koje je ostvarivalo pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, a koje se pismeno izjasni lo da će svoje stambeno pitanje rešavati trajno putem kredita, a ne po propisima o stambenom obezbeđenju u Vojsci i koje je na taj način rešilo svoje stambeno pitanje, nastavlja lo je da ostvaruje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana uvećanu za 10% (stav 1.), najduže do potpune otplate kredita, ali ne duže od 240 meseci od početka otplate kredita (stav 2.), a, izuzetno, ukoliko je ta naknada bila viša od otplate rate za kredit, ista se umanjivala za iznos koji prelazi ratu za kredit (stav 5.)
Saglasno članu 44. Pravilnika, korisnik naknade propisane pravilnikom je bio dužan da najkasnije u roku od tri dana pismeno izvesti prvostepeni organ o svim promenama koje su od uticaja za ostvarivanje samog prava na određene naknade, kao i na visinu iste, jer su sredstva za isplatu naknada u smislu primene odredaba iz pravilnika namenski izdvojena i određena.
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je, suprotno odredbi člana 24. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, uskraćeno pravo da nastavi sa korišćenjem naknade dela troškova za zakup stana uvećane za 10% , nakon obaveštenja da je novčana sredstva za kupovinu stana obezbedio iz kredita po osnovu ugovora o stambenom kreditu zaključenog sa bankom.
Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog ili arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.
Ustavni sud konstatuje da je predmet odlučivanja u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenim aktom, bilo pitanje ima li, na osnovu utvrđenih činjenica i m erodavnog prava, podnosilac ustavne žalbe pravo na naknadu dela troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja.
Ustavni sud, takođe, konstatuje da iz obrazloženja osporene presude Upravnog suda proizlazi da je predmetni zahtev podnosioca trebalo odbiti, ne iz razloga što nije blagovremeno obavestio nadležnu vojnu poštu o promeni činjenica u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, već zbog neispunjavanja uslova iz člana 24. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije. Upravni sud je prihvatio ocenu drugostepenog organa da je „presudna činjenica za ostvarivanje prava na predmetnu naknadu ta da lice već ostvaruje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, odnosno da ne poseduje stan“, a da podnosilac te uslove ne ispunjava.
Iz navedenih odredaba Pravilnika, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da oficiru, koji ima članove porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu, ako nema stan na teritoriji Republike Srbije, odnosno na teritoriji bivše SFRJ, pripada mesečna naknada dela troškova za zakup stana, a da nastavlja da ostvaruje pravo na tu naknadu, uvećanu za 10%, ako se pismeno izjasni da će svoje stambeno pitanje rešavati trajno putem kredita i da je na taj način rešio svoje stambeno pitanje . Korisnik naknade je dužan da najkasnije u roku od tri dana pismeno izvesti prvostepeni organ o svim promenama koje su od uticaja za ostvarivanje prava na naknadu i na njenu visinu, kako bi se u tu svrhu obezbedila sredstva za isplatu.
Polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je zaključio: da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem nadležnog organa od 27. juna 2007. godine priznato pravo na naknad u dela troškova za stanovanje ; da je podnosilac 16. oktobra 2008. godine kupio stan, obezbeđujući za to novčana sredstva iz bankarskog kredita, a da je 24. decembra 2 012. godine podneo zahtev za priznavanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana; da je rešenjem od 3. aprila 2013. godine podnosilac skinut sa evidencije za davanje stana u zakup po propisima o stambenom obezbeđenju, a da mu je konačnim rešenjem od 20. maja 2013. godine ukinuto pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, i to počev od 31. avgusta 2011. godine, kada je premešten u drugu vojnu poštu.
Ispitujući da li ima ustavnopravnog utemeljenja stanovište Upravnog suda da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, jer ne ostvaruje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe bio korisnik prava na naknadu dela troškova za zakup stana u smislu člana 20. stav 1. Pravilnika i da je podneo zahtev za ostvarivanje prava na uvećanu naknadu na osnovu člana 24. stav 1. Pravilnika, i to pre nego što je postalo konačno rešenje nadležnog organa o tome da mu prestaje pravo na naknadu koju je do tada ostvarivao. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je podnosilac, saglasno odredbi člana 44. Pravilnika, imao obavezu da u roku od tri dana izvesti prvostepeni organ o tome da je nastupila promena koja, saglasno odredbi člana 24. stav 1. Pravilnika, utiče na povećanje naknade koju je podnosilac do tada ostvarivao. Međutim, imajući u vidu da lice koje ostvaruje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, nakon pismenog izja šnjenja da će svoje stambeno pitanje rešavati trajno putem kredita i da je na taj način rešio svoje stambeno pitanje , nastavlja da ostvaruje pravo na tu naknadu, uvećanu za 10%, Ustavni sud nalazi da pravna posledica propuštanja roka iz člana 44. Pravilnika ne može biti gubitak samog prava na predmetnu naknadu. Ovaj sud, takođe, konstatuje da u upravnom postupku nije bilo sporno da je podnosilac ustavne žalbe odmah po zaključenju ugovora o kupovini stana na kredit obavestio o tome vojnu poštu u kojoj je bio raspoređen.
Ustavni sud, takođe, nalazi da nije ustavnopravno prihvatljiva ocena Upravnog suda da je za ostvarivanje prava na „predmetnu naknadu“ potrebno da lice ne poseduje stan, a da podnosilac taj uslov ne ispunjava. Ovaj sud ukazuje da je navedeni uslov predviđen odredbom člana 20. stav 1. Pravilnika, na osnovu koje je podnosiocu bilo priznato pravo na naknadu pre rešavanja stambenog pitanja zaključenjem ugovora o kupovini stana na kredit. Upravo navedena činjenica, po oceni ovog suda, omogućila je podnosiocu ustavne žalbe da, na osnovu odredbe člana 24. stav 1. Pravilnika, nastavi sa ostvarivanjem prava na naknadu dela troškova za zakup stana, uvećanu za 10%. Iz toga dalje sledi da posedovanje stana ne samo da ne može biti smetnja za ostvarivanje naknade u smislu odredbe člana 24. stav 1. Pravilnika, već je rešavanje stambenog pitanja putem kredita uslov za ostvarivanje prava na uvećanu naknadu u odnosu na onu koja je po tom osnovu ranije isplaćivana.
Ustavni sud je, takođe, konstatovao da iz odredbe člana 24. stav 1. Pravilnika proizlazi da se – bez podnošenja posebnog zahteva, pravo na uvećanu naknadu dela troškova za zakup stana nastavlja da ostvaruje nakon pismenog izjašnjenja profesionalnog vojnog lica da će svoje stambeno pitanje rešavati trajno putem kredita i da je na taj način rešio svoje stambeno pitanje . Imajući u vidu navedene odredbe člana 6. stav 2. i člana 15. Zakona o opštem upravnom postupku, prema kojima je službeno lic e dužno da upozori stranku da ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa i da se stara da neznanje i neukost stranke ne budu na štetu prava koja joj po zakonu prip adaju, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ne može trpeti štetu zbog propusta upravnih organa u postupku ostvarivanja prava na predmetnu naknadu.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji bi otklonio sumnju u arbitr ernost odlučivanja, budući da razlozi koje je izneo Upravni sud ne upućuju na zaključak da podnosilac ustavne žalbe ne ispunjava uslove iz člana 24. stav 1. Pravilnika. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajem čeno članom 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 18532/13 od 9. aprila 2015. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 31-2/13 od 25. oktobra 2013. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Ocenjujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo paušalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom e ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.
Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke u odnosu na odluku koja se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog sud a („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić