Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno odbili tužbeni zahtev za utvrđenje svojine, pogrešno nalazeći da je tužilac morao tužbom obuhvatiti novog vlasnika, iako je otuđenje izvršeno tokom trajanja parnice.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Energoinvest“ DD, Sarajevo, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „Energoinvest“ DD i utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1365/11 od 21. decembra 2011. godine i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2421/12 od 21. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2421/12 od 21. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1365/11 od 21. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Energoinvest“ DD, Sarajevo, Bosna i Hercegovina je podneo 4. maja 2012. godine, preko punomoćnika Srđana Đorđevića i Ljubomira Đorđevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 963/10 od 31. marta 2011. godine, presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1365/11 od 21. decembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2421/12 od 21. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da u trenutku podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu sporni poslovni prostor nije bio upisan u zemljišnim knjigama kao posebno zemljišnoknjižno telo; da je tužbu podneo protiv tužene Republike Srbije i da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine na poslovnom prostoru, kome je presuda osnov za uknjižbu prava svojine u zemljišnim knjigama; da je u toku trajanja postupka po žalbi, tužena otuđila sporni poslovni prostor trećem licu „Energokomerc“ DOO, Novi Sad, koji se i uknjižio kao vlasnik poslovnog prostora; da je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 963/10 od 31. marta 2011. godine usvojio reviziju tužene i ukinuo nižestepene presude, uz obrazloženje, da pravo svojine na nepokretnosti deluje prema svima, te da je nužno da u ovom sporu tužbom bude obuhvaćen i „Energokomerc“ DOO, Novi Sad, kao zemljišnoknjižni nosilac prava svojine; da je u ponovnom postupku ostao pri istaknutom tužbenom zahtevu i da je odustao od proširenja tužbe u odnosu na „Energokomerc“ DOO, Novi Sad, zbog litispendencije, jer protiv istog pravnog lica već vodi spor pred istim sudom za priznanje prava svojine na spornom poslovnom prostoru, te da sudovi nisu imali u vidu odredbu člana 198. stav 1. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da sticalac stvari ili prava nije nužni suparničar sa tuženim u sporu koji se vodi i da je izuzetak odredba člana 204. stav 3. istog zakona kojom je predviđeno da ako koja od stranaka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim strankama dovrši i da u tom slučaju presuda ima dejstvo i prema sticaocu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude i rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1365/11 i dokumentaciju priložnu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6031/03 od 30. maja 2005. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno je da je tužilac vlasnik u celosti poslovnog prostora u objektu L-7, lamela 1, lokal A, B, C, ukupne površine 186,67 m2 sagrađenog na delovima parcela broj 3814, 3813, 3791, 3790, 3782, 7813 i parcelama broj 3809, 3801, 3811, 3812 i 3789, sve parcele u katastarskoj opštini Novi Sad II, u prirodi poslovni prostor u Novom Sadu, Narodnog fronta broj 4, sagrađen na parceli broj 3807/6, KO Novi Sad II i ovlašćen je tužilac da na osnovu ove presude preduzme sve neophodne radnje radi uknjižbe poslovnog prostora u zemljišne knjige kao posebnog zemljišno-knjižnog tela, što je tuženi, Republika Srbija, dužan trpeti i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 264.500,00 dinara.

Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1184/07 od 23. januara 2008. godine ispravljenom rešenjem istog broja od 5. marta 2008. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prv ostepenu presudu.

Osporenim r ešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 963/10 od 31. marta 2011. godine, donetim u postupku po reviziji, su ukinute presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1184/07 od 23. januara 2008. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6031/03 od 30. maja 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Iz obrazloženja ovog rešenja proizlazi: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, bivši „Energoinvest" , RO „Energokomerc", OOUR Domaća prodaja i nabavka iz Sarajeva sa pravnim prethodnikom tužene 29. septembra 1982. godine zaključio ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju stambeno-poslovne zgrade u Novom Sadu u ulici Narodnog fronta broj 4; da je prema navedenom ugovoru, tužilac kao njegov pravni sledbenik, finansirao izgradnju poslovnog prostora koji je predmet ovog spora; da su nižestepeni sudovi navod tužene koji se tiče zahteva MDP „Energoinvest" iz Srpskog Sarajeva za uknjižbu predmetnog objekta u Novom Sadu smatrali irelevantnim , nalazeći da ovo preduzeće nije pravni sledbenik ranijeg „Energoinvesta", te da nema valjani pravni osnov za utvrđenje prava svojine; da je osnivač pravnog lica „Energokomerc" DOO iz Novog Sada, DP „Energoinvest-Energokomerc“ iz Sarajeva, po odluci Radničkog saveta od 31. oktobra 1990. godine i upisu u sudski registar rešenjem Fi. 3715/90 od 28. decembra 1990. godine; da je navedeno pravno lice osnovano sa sedištem u ulici Narodnog fronta broj 4, na adresi spornog poslovnog prostora na kome mu je dozvoljena uknjižba kao vlasniku rešenjem Republičkog geodetskog zavoda - Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad broj 952-024468/07 od 10. oktobra 2007. godine po presudi na osnovu priznanja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8798/06 od 16. februara 2007. godine i da je predlog navedenog pravnog lica za učešće u parnici odbijen zbog nedostatka pravnog interesa da tuženi uspe u predmetnom sporu, jer svoje pravo vlasništva, po stavu niž estepenih sudova , ovo pravno lice može dokazati u parnici P. 7489/04 koja je u prekidu do okončanja ovog spora. Revizijski sud nalazi da je p redmet tužbenog zahteva u ovom sporu utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti u kome je presuda i osnov za uknjižbu prava u zemljišnim knjigama, te da u situaciji kada je korisnik predmetnog poslovnog prostora drugo pravno lice, a ne tuženi, kada to lice ističe svojinska prava na predmetnom poslovnom prostoru na osnovu upisa u evidenciji tih prava u katastru nepokretnosti u smislu člana 60. Zakona o državnom premeru i katastru, to lice mora biti obuhvaćeno tužbom za utvrđenje prava svojine. Pored toga, revizijski sud navodi da kada je predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine na poslovnom prostoru koji je stečen kao društvena svojina, na kojoj su pravo upravljanja i raspolaganja imali radnici nekadašnjeg pravnog lica „Energoinvest", RO „Energokomerc" , OOUR Domaća prodaja i nabavka Sarajevo, usled više transformacija navedenog pravnog lica i izdvajanja delova iz njegove celine ne može se zahtev jednog od pretendenata na pravo svojine usvojiti samo u odnosu na državu kao drugu ugovornu stranu. Imajući u vidu navedeno, revizijski sud je naložio prvostepenom sudu da pozove tužioca da upotpuni procesnu zajednicu tuženih, a da ukoliko takva parnica između tužioca i tog lica postoji sa istim zahtevom, sud o tome vodi računa.

Osporenom presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1365/11 od 21. decembra 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik spornog poslovnog prostora u Novom Sadu, te da je na osnovu te presude tužilac ovlašćen preuzeti sve neophodne radnje radi uknjižbe navedenog poslovnog prostora u zemljišne knjige kao posebnog dela zemljišno-knjižnog tela, što je tužena Republika Srbija dužna trpeti. Stavom drugim izreke ove presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 233.750,00 dinara. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da prema priloženoj dokumentaciji, postoji osnov za priznanje vlasništva na predmetnoj nepokretnosti tužiocu; da je to ugovor o udruživanju sredstava čije postojanje ne osporava ni sam tuženi i da je činjenica da s obzirom na postojanje ugovora, koji daje zakonitost i proteka vremena od 20 godina, kao i svojstva savesnog drža oca, u skladu sa članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, postoji osnov za sticanje prava svojine tužioca i održajem; da je sud utvrdio da je postojala državina na spornoj nepokretnosti, s obzirom na to da je novoosnovano pravno lice „Energokomerc“ DOO u likvidaciji iz Novog Sada, a prethodno kao predstavništvo u Novom Sadu , osnovano od strane tužioca još 1975. godine, koristilo poslovni prostor, a da iz ugovora o zakupu između tužioca kao zakupodavca i novog privrednog društva u Novom Sadu kao zakupca p roizlazi da samo tužilac ima osnov za sticanje svojine održajem. Međutim, prvostepeni sud nalazi da u ovoj pravnoj stvari nije zasnovana potpuna pasivna legitimacija, posebno imajući u vidu navode revizijskog suda iz rešenja toga suda Rev. 963/10 od 31. marta 2011. godine, u kojem se daju razlozi za potrebu obuhvatanja kako tužene, tako i trenutnog zemljišno-knjižnog vlasnika, privrednog društva „Energokomerc“ DOO u likvidaciji tužbom u ovoj pravnoj stvari, što nije učinjeno, već naprotiv , nije predloženo spajanje parnica u smislu člana 314. Z akona o parničnom postupku. Pored toga, prvostepeni sud nalazi da se nakon ukidanja nižestepenih presuda sudova opšte nadležnosti ovakvo kompletiranje pasivne legitimacije od strane tužioca moralo učiniti i pored postojanja odredbe člana 198. Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2421/12 od 21. marta 2012. godine je, u stavu prvom izreke, delimično odbijena žalba tužioca i potvrđena ožalbena prvostepena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 1365/11 od 21. decembra 2011. godine, u njenom stavu prvom izreke, stavom drugim izreke je delimično usvojena žalba tužioca i preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka iz stava drugog izreke te presude, tako što je odbijen zahtev tuženog da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 233.750,00 dinara, a stavom trećim izreke je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da tužilac nije podneo reivindikacionu tužbu, već tužbu za utvrđenje prava svojine koja ima za cilj sudsko priznavanje prava svojine tužiocu i da je interes tužioca da otkloni jednu nesigurnost u pogledu pripadnosti stvari, a da se materijalnopravne pretpostavke za odlučivanje o osnovanosti takvog tužbenog zahteva prosuđuju prema trenutku na koji se odnosi izreka presude; da je prema podacima iz registra Agencije za privredne registre Republike Srbije, „Energokomerc" D OO iz Novog Sada u likvidaciji i da je tužilac protiv tog lica podneo tužbu za utvrđenje prava svojine 5. juna 2009. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu; da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 604/2011 utvrđen prekid postupka u predmetu tog suda P 604/2010, s tim što je navedeno da će se postupak nastaviti kada ga stečajni upravnik ili pravni sledbenik pravnog lica preuzmu, ili kad ih sud, na predlog suprotne strane, pozove da to učine i da je u ovoj parnici tužilac podneskom od 8. jula 2011. godine proširio tužbu u odnosu na „Energokomerc" DOO iz Novog Sada, ali da je na ročištu za glavnu raspravu od 21. decembra 2011. godine izjavio da odustaje od proširenja tužbe , a nije predložio ni spajanje parnica u smislu člana 314. Zakona o parničnom postupku . Drugostepeni sud nalazi da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu, ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnci materijalnopravnog odnosa, a budući da se tužbom traži utvrđenje prava svojine na predmetnom poslovnom prostoru, tužilac je morao proširiti tužbu u odnosu na pravno lice koje je u katastru nepokretnosti upisano kao njegov vlasnik. Pored toga nalazi da kada je predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine na poslovnom prostoru koji je stečen kao društvena svojina, na kojoj su pravo upravljanja i raspolaganja imali radnici nekadašnjeg pravnog lica „Energoinvest" RO „Energokomerc", OOUR Domaća prodaja i nabavka Sarajevo, posle više transformacija navedenog pravnog lica i izdvajanja delova iz njegove celine, ne može se zahtev jednog od pretendenata na pravo svojine usvojiti samo u odnosu na d ržavu, kao drugu ugovornu stranu. Posledica ne postupanja na opisani način, jer tužbom nisu obuhvaćena sva lica, koja su morala biti obuhvaćena tužbom kao stranke, što je bilo procesno moguće i izvodljivo, je odbijanje tužbenog zahteva kao neosnovanog.

4. Odredbama Ustava , na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka U S) koji se primenjivao na konkretan spor , bilo je propisano : da ako koja od stranaka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim strankama dovrši i da lice koje je pribavilo stvar ili pravo o kome teče parnica može stupiti u parnicu namesto tužioca, odnosno tuženog samo ako na to pristanu obe stranke (član 198.); da više lica mogu jednom tužbom tužiti, odnosno biti tuženi (suparničari) - ako su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova, ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog i ako je to drugim zakonom određeno (član 199. stav 1.); da ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), oni se smatraju kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204.) ; da ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu se rešenjem suda spojiti radi zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi i za sve spojene parnice sud može doneti zajedničku presudu i da sud može odrediti da se odvojeno raspravlja o pojedinim zahtevima u istoj tužbi i po završetku odvojenog raspravljanja može doneti posebne odluke o tim zahtevima (član 314.) .

Zakonom o državnom premeru i katastru ("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 18/10 i 65/13 ) je propisano da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču se, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), a prestaju brisanjem upisa da se u slučajevima određenim zakonom, svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima mogu steći i pre upisa u katastar nepokretnosti, a upisom proizvode pravno dejstvo prema trećim licima (deklarativnost upisa) i da se u katastar nepokretnosti mogu upisati i određena obligaciona prava koja se od trenutka upisa mogu suprotstaviti trećim licima (član 60 .).

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje zajemčenog č lanom 32. stav 1. Ustava i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na osporeno rešenje i presude, Ustavni sud nalazi da podnosilac ističe da sudovi nisu primenili procesno pravo, i to odredb u člana 198. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje ove povrede prava cenio u odnosu na odredbu Ustava .

Ustavni sud, i u ovom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja samo na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”,od 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, od 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu "Hadjianastassiou protiv Grčke", od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-1113/2008 od 10. februara 2010. godine i Odluku Už-705/2012 od 28. novembra 2012. godine , objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda).

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, u kome je upravo presuda i osnov za uknjižbu prava u zemljišnim knjigama.

Podnosilac ustavne žalbe kao tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na ugovoru o udruživanju sredstava za izgradnju spornog poslovnog prostora od 29. septembra 1982. godine između pravnih prethodnika tužioca i tuženog, tj. Republike Srbije.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac, pretendujući da je titular prava svojine na spornom poslovnom prostoru , postavio tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine samo prema tuženoj. Podnosilac ni u daljem toku parničnog postupka tužbom nije obuhvatio pravno lice koje je u katastru nepokretnosti upisano kao vlasnik, niti je predložio spajanje parnica po tužbi za utvrđenje prava svojine u odnosu na „Energokomerc“ DOO, Novi Sad, s obzirom na to da je tužena u toku postupka po žalbi u ovoj parnici , navedenom pravnom licu , presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Novom Sadu, priznala pravo svojine na spornom poslovnom prostoru.

Ustavni sud konstatuje da je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u toku postupka pravno lice „Energokomerc“ DOO, Novi Sad, podnosilo zahtev za učešće u parnici u svojstvu umešača na strani tuženog.

Osporene presude prvostepenog i drugostepenog suda zasnovane su na rešenju revizijskog suda koji je našao da je korisnik predmetnog poslovnog prostora drugo pravno lice, a ne tuženi. U situacijama kada to pravno lice ističe svojinska prava na predmetnom poslovnom prostoru na osnovu upisa u evidenciji tih prava u katastru nepokretnosti, u smislu člana 60. Zakona o državnom premeru i katastru, to lice je moralo biti obuhvaćeno tužbom za utvđenje prava svojine. Osim toga, navedenim revizijskim rešenjem je naloženo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku pozove tužioca da upotpuni procesnu zajednicu tuženih, a ukoliko takva parnica između tužioca i tog lica postoji sa istim zahtevom, da će sud o tome sam voditi računa.

Polazeći od navoda podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud nalazi je svrha odredbe člana 198. stav 1. Zakona o parničnom postupku zaštita parničnih stranaka u slučaju da neka od njih, posle započinjanja toka parnice, otuđi stvar ili pravo koje je predmet spora.

Iz sadržine navedene zakonske odredbe proizlazi da u takvom slučaju tužilac neće izgubiti aktivnu legitimaciju, niti tuženi pasivnu legitimaciju u započetom sporu, koji se ima završiti između istih stranaka, bez obzira na otuđenje stvari ili prava. Ako su stvar ili pravo otuđeni posle pokretanja parnice, presuda će glasiti na stranke u parnici. Ukoliko tužbeni zahtev bude usvojen, izvršenje presude može tražiti lice na koje je tužilac preneo stvar ili pravo, odnosno izvršenje se može tražiti protiv lica na koje je stvar ili pravo preneto. Lice koje stupilo u prava neke od stranaka u sporu može stupiti u parnicu na mesto tužioca, odnosno na mesto tuženog, ali samo uz pristanak obe stranke, a ukoliko ne dođe do ovakve promene subjekta parnice, to lice može stupiti u parnicu kao umešač na strani tužioca ili tuženog, jer ono ima pravni interes da stranka kojoj se prudužuje uspe u parnici.

Ustavni sud nalazi da neupotpunjavanje procesne zajednice tuženih od strane podnosioca ustavne žalbe i nepredlaganje spajanj a parnica , koje predstavlja samo mogućnost , izuzimajući slučaj kada po prirodi stvari i zahteva stranaka nije moguće odvojeno odlučivanje, ne mogu imati za posledicu odbijanje njegovog tužbenog zahteva u predmetnoj parnici . Ovo posebno iz razloga što se primenom odredbe člana 198. stav 1. Zakona o parničnom postupku i eventulanim usvajanjem tužbenog zahteva, izvršenje presude može tražiti i protiv lica na koje je stvar ili pravo preneto, te se pitanje postojanja materijalnopravnih pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva ne mora prosuđivati prema trenutku na koji se odnosi izreka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da neprimenjivanje odredbe člana 198. stav 1. Zakona o parničnom postupku i shvatanje sudova da se kompletiranje pasivne legitimacije od strane tužioca moralo učiniti i pored postojanja navedene odredbe, ne može zadovoljiti standarde koji se odnose na pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku.

Ustavni sud u prilog napred navedenom konstatuje i da je u toku parničnog postupka predlog novog knjižnog vlasnika spornog poslovnog prostora za učešće u parnici u svojstvu umešača na strani tuženog odbijen zbog nedostatka pravnog interesa da tuženi uspe u predmetnom sporu.

Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude nisu obrazložen e na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što pravni stav zauzet u osporenim presudama da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , morao proširiti tužbu u odnosu na pravno lice koje je u katastru nepokretnosti upisano kao vlasnik, iako je tužena posle podnošenja tužbe otuđila pravo svojine na spornoj nepokretnosti , i pored postojanja odredbe člana 198. stav 1. Zakona o parničnom postupku, predstavlja proizvoljno i arbitrerno zaključivanje redovnih sudova, te je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Stoga je, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2421/12 od 21. marta 2012. godine i određivanjem da nadležni sud u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1365/11 od 21. decembra 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, uz određivanje otklanjanja štetnih posledica povrede prava .

8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene procesnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti