Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu o pravičnosti suđenja odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Dragišića i Slobodana Ilića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Dragišića i Slobodana Ilića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 6312/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Dragišić i Slobodan Ilić, obojica iz Beograda , podne li su 23. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Vere M. Biljetine, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3567/13 od 12. februara 2014. godine zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 21, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporena presuda doneta.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, između ostalog, navo de: da su u osporenim presudama, sudovi pogrešno i na njihovu štetu primenili zakon; da su ih na taj način stavili u neravnopravan položaj u odnosu na sudije, koje su za istu činjeničnu i pravnu situaciju sebi dosudile razliku u neisplaćenoj zaradi; da im je zarada umanjena bez donošenja odgovarajućeg akta; da su tužbu u ovom predmetu podneli pre više od 11 godina, a meritorna odluka je doneta u roku koji je suprotan odredbama Zakona o radu, kojima je propisano da se radni sporovi moraju okončati u roku od šest meseci, kao i da je bilo neopravdanih odugovlačenja postupka.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povrede navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i dosudi im naknadu nematerijalne štete, kao i naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 6312/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Miloš Dragišić i Slobodan Ilić, obojica iz Beograda, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 31. decembra 2002. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Vlade Republike Srbije – Avio službe Vlade, radi naknade štete zbog neisplaćene razlike u zaradi.

U ovom delu postupka Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 1177/02 od 5. decembra 2003. godine, kojim se oglasio mesno nenadležnim i spise predmeta ustupio Prvom opštinskom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1727/04 od 8. decembra 2004. godine, kojim je prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Prvo ročište u ovom parničnom predmetu je zakazano i održano 21. marta 2005. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao osam ročišta, od kojih dva nije održao (jedno zbog statusne promene tuženog, a drugo jer nisu pristigli traženi podaci od tuženog). Tokom ovog dela parničnog postupka, sud je sproveo jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljeni sudu 10. aprila 2007. godine).

Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo (prvu) prvostepenu presudu P1. 15/05 od 3. jula 2007. godine, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca i tuženu obavezao da im naknadi štetu nastalu kao posledica neisplaćene razlike u zaradi, te da im naknadi troškove postupka.

Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 2575/08 od 21. maja 2008. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je zakazao 14 ročišta, od kojih četiri nije održano (dva jer je veštak tražio produženje roka za izjašenje, jedno kako bi se tuženoj ostavio rok za izjašenje na podnesak tužilaca i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo dokaz saslušanjem veštaka (11. ferbuara 2009. godine), dok se veštak ekonomsko-finansijske struke dva puta pisanim putem izjašnjavao na primedbe stranaka (30. maja 2011. godine i 15. maja 2012. godine).

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (drugu) prvostepenu presudu P1. 6312/10 od 18. septembra 2012. godine, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca i tuženu obavezao da im naknadi štetu nastalu kao posledica neisplaćene razlike u zaradi, te da im naknadi troškove postupka.

U toku prvostepenog postupka, utvrđeno je: da je tužiocu Milošu Dragišiću, zaposlenom na radnom mestu vazduhoplovni tehničar, na osnovu rešenja od 11. decembra 1996. godine određena mesečna neto zarada koja će mu se obračunati množenjem bodova sa mesečnom vrednošću boda, a kojeg utvrđuje direktor avio službe polazeći od visine sredstava zarade zaposlenih utvrđenih od strane Komisije Savezne vlade za administrativna pitanja, s tim što se tako dobijeni iznos uvećava za sredstva po osnovu minulog rada; da je tužiocu Slobodanu Iliću, zaposlenom na radnom mestu vazduhoplovni tehničar, na osnovu rešenja od 11. decembra 1996. godine određena mesečna neto zarada sa načinom obračuna kao i prethodnom tužiocu; da je Savezno ministarstvo pravde 28. jula 2000. godine avio službi uputilo mišljenje da je predlog rešenja o utvrđivanju sredstava za zarade za određene poslove pilota letača i letačkog osoblja u avio službi za mesec jun 2000. godine pripremljen u skladu sa odredbom člana 290D Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave (u daljem tekstu: Zakon) i da nema pravnih smetnji da se sredstva za zaradu u avio službi za mesec jun 2000. godine utvrdi isplata saglasno dostavljenom predlogu; da je Savezno ministarstvo finansija 11. septembra 2000. godine obavestilo avio službu da je saveznim budžetom za 2000. godinu planirano da se sredstva za zaradu zaposlenih kod svih saveznih organa i organizacija (i avio službe) povećaju za 30% na zaradu iz 1999. godine; da su sredstva za zaradu zaposlenih u avio službama planirana u saveznom budžetu za 2000. godinu u iznosu od 6.097.000.000,00 dinara; da je rešenjem o izmeni namene Savezna vlada povećala ova sredstva za 5.000.000,00 dinara i tom izmenom su obezbeđena sredstva za isplatu zarada zaključno sa mesecom septembrom te godine na nivou majske zarade bez daljih usklađivanja; da nema mogućnosti da se obezbede dodatna sredstva iz saveznog budžeta za povećanje pozicija zarada i da ne postoji mogućnost da avio služba vrši dalje usklađivanje zarada sa prosečno ostvarenim zaradama izvršilaca takvih poslova u vazduhoplovnim preduzećima na teritoriji SRJ; da je Savezno ministarstvo pravde 19. novembra 2001. godine, uputilo mišljenje avio službi da je predlog rešenja o utvrđivanju sredstava za zaradu za određene poslove pilota letača, letačkog osoblja u avio službi za period januar-avgust 2000. godine pripremljen u skladu sa odredbom člana 290D stav 1. Zakona i da nema pravnih smetnji da se sredstva za zarade za određene poslove pilota letača i letačko osoblje u službi za period januar-avgust 2001. godine utvrdi isplata saglasno postavljenom predlogu; da je rešenjem od 1. novembra 2001. godine Komisija savezne vlade za administrativna pitanja na osnovu člana 290D stav 1. Zakona utvrdila sredstva za određene poslove pilota letača i letačkog osoblja u avio službi za mesec novembar-decembar 2011. godine, a prema prosečno ostvarenim zaradama izvršilaca takvih poslova u vazduhoplovnim preduzećima na teritoriji SRJ u prethodnom mesecu; da je Savezno ministarstvo finansija 28. juna 2002. godine obavestilo avio službu o velikom broju korisnika sredstava saveznog budžeta i njihovu rastuću potrebu uz skromne mogućnosti određene postojećim društvenim proizvodom i visinom budžeta, što su uzročnici pritiska na Savezno ministarstvo finansija, zbog čega će ministarstvo imati restriktivan stav po takvim zahtevima, te da avio služba aktivnosti mora planirati samo u okvirima predviđenim budžetom, a da zahtevi koji budu zasnovani na pravilima bez predviđenih budžetskih izvora neće biti potvrđeni od strane Saveznog ministarstva finansija; da je avio služba 2. septembra 2002. godine dala mišljenje Saveznom ministarstvu finansija da su sredstva za zaradu pilota letača i letačkog osoblja u avio službi utvrđena u skladu sa odredbama iz člana 290D stav 1. Zakona, pošto je predviđeno da se za određene poslove pilota letača i letačkog osoblja osnovica za obračun sredstava zarade obrazuje prema prosečno ostvarenim zaradama izvršilaca i takvih zarada i poslova u vazduhoplovnim preduzećima na teritoriji SRJ u prethodnom mesecu u vezi sa navedenim i dostavljenim predlogom rešenja o utvrđivanju sredstava za zaradu za novembar- decembar 2001. godine; da je veštak za ekonomsko-finansijsku oblast dao sledeći nalaz: da su zarade tužiocima obračunate shodno odredbi člana 290D stav 1. Zakona; da je tuženi za tužioce bio dužan da donese rešenje o visini koeficijenta; da je tužiocima isplaćivana zarada na osnovu rešenja kojima se određivao broj bodova, a ne koeficijent i da zato nije mogao da izvrši proveru obračuna putem koeficijenta, jer za tu metadologiju nema parametre; da nije određena visina pripadajućeg koeficijenta za svakog tužioca, te se ne može primeniti član 3. st. 5. i 6. Uredbe o zaradama zaposlenih u saveznim ministarstvima, organizacijama i službama savezne vlade (u daljem tekstu: Uredba), a članom 23. navedene uredbe je predviđeno da se prilikom obračuna zarade za tužioce koristi koeficijent koji im rešenjem za određivanje visine zarade nije bio određen, već je zarada određena prema broju bodova; da je tužiocima zarada isplaćivana preko bodova iz rešenja množenjem sa vrednošću boda koji je određivao direktor avio službe, a na osnovu proseka uporednih zarada u drugim avio kompanijama u SRJ; da ovaj način obračuna nije primenjen u periodu od juna 2000. godine do juna 2003. godine.

Prvostepeni sud je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je tužena za sporni period tužiocima isplatila manju zaradu, zbog čega je u obavezi da im nadoknadi materijalnu štetu u visini razlike zarade shodno odredbi člana 154. stav 1. ZOO, jer je šteta tužiocima nastupila zbog nepravilnog rada organa tužene i da je visina materijalne štete utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka.

Postupajući po žalbi tužene od 5. novembra 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 3567/13 od 12. februara 2014. godine, kojom je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu tako što je tužbene zahteve tužilaca odbio kao neosnovane.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je pobijanu presudu preinačio. Naime, odredbom člana 290D Zakona se ne utvrđuje visina plate zaposlenih u državnim organima SRJ, već se određuje način utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava za plate tih zaposlenih u okviru sredstava odobrenih saveznim budžetom (na osnovu Zakona o finansiranju SRJ), koji propisi su bili merodavni u periodu na koji se odnosi sporno potraživanje tužilaca, te i da je savezna vlada svojim opštim aktom, odnosno Uredbom uredila uslove i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja tih zaposlenih na osnovu koje je Savezna vlada donosila odluke u kojima su utvrđeni iznosi i osnovica za obračun mesečnih neto zarada svih zaposlenih u saveznim organima za koje se sredstva obezbeđuju u saveznom budžetu, pa tako i za tužioce, da je shodno navedenim odlukama osnovica iznosila 1.932,00 dinara za sve zaposlene u saveznim organima, pa i za tužioce u tom periodu kao zaposlene u Saveznoj upravi za kontrolu letenja, koja predstavlja državni organ SRJ uvećane na osnovu korektivnog dodatka za svakog zaposlenog u skladu sa vežećim propisima, na osnovu kojih je tužena za svakog zaposlenog donosila pojedinačne akte, pa i za tužioce. Iz sadržine člana 290D Zakona prozilazi da je navedenom normom samo utvrđen osnov za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate zaposlenih u saveznim organima. Iz mase tih sredstava izdvojenih iz saveznog budžeta zaposlenima u navedenim službama, plata se isplaćuje na osnovu merila i kriterijuma utvrđenih uredbom i odlukama savezne vlade prema vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračun plata koju utvrđuje Savezna vlada odnosno savezni ministar zadužen za određenu oblast. Naznačena norma ne određuje neposredno platu zaposlenima, pa ni tužiocima već samo ukupan iznos sredstava za naznačenu namenu. Tužioci u toku postupka nisu pružili dokaze da im je zarada u spornom periodu obračunavana i isplaćivana suprotno rešenjima o zaradi, niti da su bili diskrimisani u odnosu na ostale zaposlene kod tužene i da je u postupku obračunavanja isplate zarade vršena selekcija na njihovu štetu, već su svoje potraživanje zasnovali na činjenici da je tužena prilikom utvrđivanja zarade za sporni period umesto osnovice koja se koristi za obračun zarada zaposlenih u vazduhoplovstvu, koristila drugu osnovicu. Pri tome, nisu pružili dokaze da je saveznim budžetom za zaposlene u saveznim organima bilo sredstava iz kojih bi tužiocima u spornom periodu mogla biti određena veća vrednost zarade i s tim u vezi isplaćivana zarada u iznosima većim od isplaćene, te da ti iznosi ne bi doveli u pitanje ukupnu masu sredstava u saveznom budžetu za zarade zaposlenih u saveznim organima na osnovu Zakona o finansiranju. Tužioci takođe nisu pružili dokaze da su pobijali pojedinačne akte Savezne uprave za kontrolu letenja, kojima im je u spornom periodu utvrđena visina zarade odnosno koeficijent, osnovica za obračun zarade od koje činjenice bi zavisila i osnovanost njihovog potraživanja u ovoj pravnoj stvari. Kako je tužiocima plata isplaćivana po naznačenim rešenjima tužene koja nisu pobijali, to znači da im je isplata plate izvršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom, zbog čega ta isplata i ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa da bi tužena bila odgovorna za naknadu štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su Miloš Dragišić i Slobodan Ilić, parnični postupak pokrenuli podnošenjem tužbe 31. decembra 2002. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, a da je parnični postupak pravnosnažno okončan pred Apelacionim sudom u Beogradu donošenjem osporene presude, 12. februara 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao nešto više od 11 godina, što nesumnjivo ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, da činjenica da je pravnosnažna presuda u radnom sporu doneta tek nakon 11 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli prekomernoj dužini trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja osporenog postupka, kao i činjenicu da podnosioci svojim ponašanjem nisu doprineli dužini trajanja osporenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava čijom primenom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su podnosioci tražili isplatu naknade štete za neisplaćenu razliku u zaradi za period od jula/avgusta 2000. do juna 2003. godine. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo, između ostalih, u svojim odlukama Už-10726/2013 od 3. marta 2016. godine i Už-1911/2013 od 15. septembra 2016. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnosioci povredu prava iz čl. 21, 36. i 60. Ustava obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navode.

8. Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti