Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog navodne diskriminacije i povrede prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da je Vrhovni sud pravilno odbacio reviziju zbog nedostatka advokatskog zastupanja. Žalba protiv nižih presuda odbačena je kao neblagovremena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Damjanca iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Damjanca izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 809/07 i Sgzz. 477/07 od 6. decembra 2007. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 809/07 i Sgzz. 477/07.

2. Odbacuje se ustavna žalba Zorana Damjanca izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 1385/06 od 30. oktobra 2006. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 109/07 od 16. februara 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Damjanac iz Niša je 18. februara 2008. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede principa zabrane diskriminacije i povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 809/07 i Sgzz. 477/07, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je dopunjena podneskom od 17. jula 2008. godine.

Podnosilac u ustavnoj žalbi i njenoj dopuni navodi da su sudovi prilikom donošenja osporenih akata, „svesno i sa namerom zbog njegove etničke pripadnosti, zbog toga što je proterano lice sa Kosova, odbili protivustavno i protivzakonito njegovu tužbu u radnom sporu sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i njemu ograničili i uskratili prava kao čoveku i građaninu, utvrđena Ustavom“. Dodao je i da je Vrhovni sud Srbije „izmislio tumačenje“ čl. 84. i 401. Zakona o parničnom postupku, odnosno da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti mora zastupati advokat, kao i da je Vrhovni sud Srbije „devet meseci držao njegov predmet, pa je očigledno da odluka nije doneta u razumnom roku“. Istakao je i da je Ustavni sud dopisom kojim je od njega tražio uređenje ustavne žalbe „svesno i sa namerom izneo niz neistina kako bi mu naneo štetu jer je on pripadnik etničke grupe sa Kosova“. Naveo je i to da je osporenu presudu Okružnog suda u Nišu Gž1. 109/07 od 16. februara 2007. godine primio 14. marta 2007. godine, a da je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedene presude izjavio 26. marta 2007. godine, a reviziju 2. aprila 2007. godine. Predložio je da Ustavni sud preinači osporene akte, da mu dosudi naknadu štete „za nanetu mu duševnu bol u vezi etičke diskriminacije u iznosu od 10.000.000,00 dinara“, kao i da "po službenoj dužnosti odredi krivičnu odgovornost sudijama koje su učestvovale u donošenju osporenih akata".

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 809/07 i Sgzz. 477/07 od 6. decembra 2007. godine odbačeni su kao nedozvoljeni revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv osporene presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 109/07 od 16. februara 2007. godine, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca - podnosioca ustavne žalbe, koji je izjavljen protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 1385/06 od 30. oktobra 2006. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 109/07 od 16. februara 2007. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da iz odredaba čl. 84. stav 2. i 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku proizlazi da zahtev za zaštitu zakonitosti i revizija moraju biti podneti od strane advokata, te kako je iste podneo tužilac lično, oni su nedozvoljeni.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog identiteta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja taksi i oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa (član 164. stav 2.); da odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke (član 165. stav 1.); da kada je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 164. stav 2.), prvostepeni sud će priznati stranci pravo na besplatno zastupanje, ako je to nužno radi zaštite prava stranke, a da se za zastupanje postavlja advokat, sa spiska advokata koji sudu dostavlja advokatska komora (član 166. st. 1. i 2.); da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (član 394. stav 1.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu (član 400.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavi lice koje nije advokat (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (član 413. stav 1.); da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da je, ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog ovlašćena da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da će se u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. Zakona o parničnom postupku (član 421. stav 2.).

5. Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 809/07 i Sgzz. 477/07 od 6. decembra 2007. godine doneo zakonom ustanovljeni sud u granicama svoje nadležnosti, u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama i da se ono zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Takođe, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, ograničio raspravljanje po ovim vanrednim pravnim lekovima samo na pravna pitanja, te je zato odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku izričito propisano da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti mora zastupati advokat. Ustavni sud je u svojoj Odluci IU-193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo. Iz tih razloga, Ustavni sud je i u konkretnom slučaju zaključio da se podnosiocu ustavne žalbe mogla pružiti sudska zaštita pred Vrhovnim sudom Srbije samo po vanrednim pravnim lekovima podnetim od strane advokata kao stručnog lica. Ustavni sud je stanovišta da se konstituisanjem zakonske obaveze angažovanja advokata za zastupanje po vanrednim pravnim sredstvima pred Vrhovnim sudom Srbije, stranci ne uskraćuje mogućnost pristupa sudu. Ovo iz razloga što je u slučaju nemogućnosti angažovanja advokata zbog lošeg opšteg materijalnog stanja, parničnoj stranci obezbeđeno ostvarivanje prava na besplatno stručno zastupanje od strane advokata, pod uslovima i na način propisan odredbama člana 166. st. 1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe nije ukazao da mu je to pravo bilo uskraćeno. S obzirom na izloženo, a imajući u vidu činjenicu da su zahtev za zaštitu zakonitosti i revizija podnosioca ustavne žalbe, odbačeni u situaciji u kojoj Vrhovni sud Srbije, iz zakonskih razloga, uvek i svakome odbacuje navedena vanredna pravna sredstva, Ustavni sud zaključuje da podnosilac nije stavljen u neravnopravan ili diskriminisan položaj zbog njegove pripadnosti određenoj etničkoj grupi, niti zbog bilo kog drugog ličnog svojstva iz člana 21. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio neosnovanim navode iz ustavne žalbe da je Vrhovni sud donošenjem rešenja Rev. 809/07 i Sgzz. 477/07 od 6. decembra 2007. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe povredio Ustavom garantovan princip zabrane diskriminacije.

Navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je Vrhovni sud Srbije „devet meseci držao njegov predmet, pa je očigledno da odluka nije doneta u razumnom roku“, ne mogu se, po oceni Ustavnog suda, dovesti u vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, već, upravo obrnuto, ukazuju da je osporena odluka doneta u roku koji se, sa stanovišta ovog suda, ima smatrati razumnim.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke, odbijanjem ovog dela ustavne žalbe kao neosnovane.

6. U odnosu na osporene presude Opštinskog i Okružnog suda u Nišu, Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da je stav Suda da su u parničnom postupku pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe iscrpljena donošenjem odluke po reviziji, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstava zakonom bilo dozvoljeno i kada je izjavljeno na zakonom propisan način. S obzirom na to da su u konkretnom slučaju osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačeni kao nedozvoljeni i revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca, to Ustavni sud nalazi da se blagovremenost podnete ustavne žalbe u ovom delu ima ceniti u odnosu na dan prijema osporene drugostepene presude. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe, po sopstvenim navodima, osporenu presudu Okružnog suda u Nišu Gž1. 109/07 od 16. februara 2007. godine primio 14. marta 2007. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 18. aprila 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti