Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja u presudi Upravnog suda, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao skoro šest godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3710/2014
03.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojančeta Ilijevskog iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojančeta Ilijevskog i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3511/11 od 10. januara 201 4. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Odeljenje u Novom Sadu U. 3511/11 od 10. januara 201 4. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja broj 300-117-00-01058/2010-08 od 26. maja 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Stojančeta Ilijevskog i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za privatizaciju u predmetu PR broj 64096 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojanče Ilijevski iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 24. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Spomenke Golić, advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3511/11 od 10. januara 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je 27. marta 2008. godine Agenciji za privatizaciju podneo prijavu radi ostvarivanja prava na besplatne akcije, te da je 30. avgusta 2008. godine uredio prijavu, postupajući po nalogu Agencije; da je 3. novembra 2009. godine izjavio žalbu protiv zaključka Agencije od 21. oktobra 2009. godine, kojim je njegova prijava odbačena; da ni posle dva meseca nije dobio odluku o žalbi, a telefonskim putem je od službenice Agencije dobio „usmenu informaciju da dopuni svoju žalbu svim papirima koje poseduje“; da je, postupajući po instrukciji te službenice, 5. marta 2010. godine ponovo poslao sva dokumenta, ali je Agencija zaključkom od 26. marta 2010. godine odbacila njegovu žalbu kao neblagovremenu.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Upravni sud je propustio da navede jasne i razumljive razloge za ocenu da priložena potvrda pošte u Zrenjaninu o prijemu pošiljke preporučenim putem, ne predstavlja verodostojan dokaz da je podnosilac 3. novembra 2009. godine izjavio žalbu protiv zaključka Agencije. Dalje se ističe da Upravni sud nije naveo propis iz koga proizlazi da recepis mora da sadrži potpis pošiljaoca, te o kakvoj se pošiljci radi. Podnosilac ukazuje da predmetna pošiljka ne bi bila primljena na pošti, da je sadržavala „bilo koju manu“, te da se „iz knjige primljenih pošiljki“ može utvrditi da li je Agencija primila žalbu predatu 3. novembra 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe da mu je nezakonitim postupanjem organa, kao i odugovlačenjem postupka od 2008. do 2014. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. marta 2008. godine podneo Agenciji za privatizaciju (dalje u tekstu: Agencija) prijavu za upis u evidenciju zaposle nih i bivših zaposlenih, koji imaju pravo na besplatne akcije javnog preduzeća „NIS“ AD. Postupajući u skladu sa obaveštenjem Agencije, podnosilac ustavne žalbe je dopunio prijavu traženim dokazima. Zaključkom Agen cije broj PR 64096 od 21. oktobra 2009. godine predmetna prijava je odbačena, kao podneta od strane lica koje je pravo na besplatne akcije ostvarilo u skladu sa Zakonom o privatizaciji, a navedeni zaključak je dostavljen podnosiocu ustavne žalbe 22. oktobra 2009. godine, sa poukom o pravu na žalbu ministarstvu nadležnom za poslove privatizacije, preko Agencije. Podnosilac ustavne žalbe je 3. novembra 2009. godine preporučenom pošiljkom izjavio žalbu protiv navedenog zaključka, a u potvrdi PTT o prijemu pošiljke broj 1683 kao primalac je označena Agencija.

Zaključkom Agencije od 26. marta 2010. godine odbačena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv zaključka od 21. oktobra 2009. godine, kao neblagovremena. Agencija je u obrazloženju zaključka od 26. marta 2010. godine navela da podnosilac ne ispunjava uslov iz člana 25. stav 1. tačka 4) Zakona. Takođe je navedeno da je pobijani zaključak dostavljen podnosiocu 22. oktobra 2009. godine, a da je žalba podneta 5. marta 2010. godine, zbog čega je odlučeno kao u dispozitivu zaključka.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. aprila 2010. godine izjavio žalbu protiv zaključka od 26. marta 2010. godine, u kojoj je naveo: da je žalbu protiv zaključka Agencije od 21. oktobra 2009. godine podneo blagovremeno, 3. novembra 2009. godine, a da je 5. marta 2010. godine „ponovo podneo žalbu, odnosno dopunu žalbe“, jer mu je službenica Agencije rekla da to učini; da u prilog svojih navoda dostavlja fotokopiju potvrde PTT od 3. novembra 2009. godine.

Rešenjem Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja od 26. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv zaključka Agencije od 26. marta 2010. godine. Drugostepeni organ je, polazeći od odredaba člana 92. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku, a imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi da je zaključak od 21. oktobra 2009. godine uručen podnosiocu 22. oktobra 2009. godine, a da je žalba protiv tog zaključka predata Agenciji poštom preporučeno 5. marta 2010. godine, odlučio kao u dispozitivu rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj Upravnom sudu 26. marta 2011. godine istakao: da je u svemu postupio po navodima iz obaveštenja Agencije, ali da je njegova prijava odbačena, iako u zaključku nije navedeno koje to uslove podnosilac ne ispunjava, odnosno koju dokumentaciju nije dostavio; da je žalba podnosioca blagovremena, jer je podneta 3. novembra 2009. godine; da je 5. marta 2010. godine podnosilac još jednom podneo „sve papire“, koje je imao u vezi sa besplatnim akcijama, jer je u telefonskom razgovoru sa Agencijom, povodom rešavanja o njegovoj žalbi, upućen da dostavi „obrasce i dr. kao dopunu žalbe“; da je nejasno kako nadležni organ uporno ignoriše postojanje dokaza o preporučenoj pošiljci i ne obrazlaže kako je utvrdio da je pismena dokumentacija koju je podnosilac poslao 5. marta 2010. godine žalba i šta se to navodi u žalbi.

Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je osporenom presudom U. 3511/11 od 10. januara 201 4. godine odbio kao neosnovanu tužbu kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost zaključka Agencije od 26. marta 2010. godine, dajući za takvu odluku iste razloge kao tuženi organ. Upravni sud je ocenio da podnosilac nije dostavio verodostojan dokaz da je 3. novembra 2009. godine dostavio žalbu protiv navedenog zaključka Agencije za privatizaciju , jer potvrda o prijemu pošiljke broj 907740 od 3. novembra 2009. godine „(koja nema potpis po šiljaoca), predstavlja dokaz da je lice predalo pošiljku Filijali pošte PTT 23112 na dalje slanje, a ne i dokaz o kakvoj pošiljci se radi da je ista dostavljena onome kome je upućena“. Upravni s ud je dalje naveo da je cenio navode tužbe, pa je našao da isti ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti osporenog rešenja, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku, na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih zakona.

Odredbama Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije („Službeni glasnik RS“, br. 123/07, 30/10, 115/14 i 112/15“) propisano je: da evidenciju nosilaca prava vodi Agencija kao javnu i elektronsku bazu podataka (član 5.); da se prijava za upis u evidenciju nosilaca prava podnosi u skladu sa javnim pozivom koji objavljuje Agencija ( član 6. stav 1.); da u evidenciju nosilaca prava Agencija upisuje lice koje je podnelo prijavu u roku iz javnog poziva i koje ispunjava uslove propisane zakonom (član 7.); da nosioci prava ostvaruju pravo na besplatne akcije u AD „ Naftna industrija Srbije“ Novi Sad (član 18. stav 1. tačka 1)). Saglasno izmenama i dopunama navedenog zakona, koje se primenjuju od 1. februara 2016. godine, ministarstvo nadležno za poslove privatizacije preuzima evidenciju nosilaca prava od Agencije za privatizaciju sa stanjem na dan početka primene ovog zakona.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da je podnesak podnesen u roku ako je pre nego što rok istekne stigao organu kome je trebalo da bude predat (član 92. stav 1.); da kad je podnesak upućen poštom preporučeno ili telegrafski, odnosno telefaksom, dan predaje pošti, odnosno dan prijema telefaksa smatra se kao dan predaje organu kome je upućen (član 92. stav 2.); da se poseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da se odredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima («Službeni list RS, broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2010. godine, propisano je: da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije dao jasne i razumljive razloge za ocenu da potvrda o prijemu pošiljke broj 907740 od 3. novembra 2009. godine nije verodostojan dokaz o blagovremenosti njegove žalbe. Podnosilac, takođe, ističe da je Upravni sud bio dužan da navede odredbe propisa iz koga proizlazi da potvrda o prijemu pošiljke mora da sadrži potpis pošiljaoca.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac u toku predmetnog upravnog postupka isticao da je žalbu protiv zaključka Agencije od 21. oktobra 2009. godine podneo 3. novembra 2009. godine preporučenom pošiljkom, a da je 5. marta 2010. godine dostavio Agenciji „sve papire“, koje je imao u vezi sa besplatnim akcijama, jer je u telefonskom razgovoru sa službenicom Agencije upućen da ih dostavi kao dopunu žalbe. Drugostepeni organ je, protivno navedenim odredbama člana 235. stav 1. u vezi sa članom 132. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, doneo rešenje iako prethodno nije utvrdio navedenu činjenicu, odnosno nije proverio da li se potvrda o prijemu pošiljke broj 907740 od 3. novembra 2009. godine, upućena Agenciji, odnosi na žalbu protiv zaključka Agencije od 21. oktobra 2009. godine.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Upravni sud, ocenjujući u osporenoj presudi navode tužbe koji se odnose na navedenu potvrdu o prijemu pošiljke, našao da se iz te potvrde, koja ne sadrži potpis pošiljaoca, ne može utvrditi o kakvoj pošiljci se radi i da je ista dostavljena onome kome je upućena. Ustavni sud ukazuje da se, u slučaju kad je podnesak upućen poštom preporučeno, dan predaje podneska pošti smatra kao dan predaje organu kome je upućen (član 92. stav 2. Zakona o upravnom postupku ). Ovaj sud, s tim u vezi, ističe da se iz potvrde o prijemu pošiljke ne može utvrditi da li je pošiljka uručena primaocu, već se ta činjenica utvrđuje iz izveštaja o uručenju, odnosno povratnice.

Polazeći od toga da Upravni sud nije otklonio navedene propuste u postupanju drugostepenog organa po žalbi podnosioca, niti se pozvao na odredbe materijalnog prava iz kojih proizlazi da potvrda o prijemu pošiljke mora biti potpisana i da u njoj mora biti označeno o kakvoj se pošiljci radi, Ustavni sud smatra da osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o neblagovremenosti žalbe koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv zaključka Agencije od 21. oktobra 2009. godine.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3511/11 od 10. januara 201 4. godine i poništio osporenu presudu, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o podnetoj tužbi podnosioca ustavne žalbe donese novu odluku , odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Budući da je ocenio da se utvrđena povreda prava može otkloniti poništavanjem osporene presude, Ustavni sud je odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete. Ustavni sud , takođe, konstatuje da podnosilac nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između osporenih akata i eventualne materijalne štete, te je odlučio kao u tački 5. izreke, saglasno odredbama člana 81. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je predmetni upravni postupak započeo 27. marta 2008. godine, podnošenjem prijave podnosioca ustavne žalbe Agenciji, za upis u evidenciju zaposlenih i bivših zaposlenih koji imaju pravo na besplatne akcije i da je trajao do donošenja osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3511/11 od 10. januara 201 4. godine, kojom je taj postupak pravnosnažno okončan.

Činjenica da je predmetni postupak trajao nepunih šest godina može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući citirane kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno imajući u vidu da se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih pretpostavki za dalje vođenje postupka.

Po oceni ovog suda, odluka u predmetnom postupku je bila značajna za podnosioca ustavne žalbe, jer je od sticanja statusa nosioca prava u smislu Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, zavisilo ostvarenje prava na besplatne akcije u pojedinim javnim preduzećima.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da, po proteku zakonom propisanog roka za donošenje odluke o žalbi protiv zaključka Agencije od 21. oktobra 2009. godine podnese urgenciju drugostepenom organu, a potom tužbu Upravnom sudu, zbog „ćutanja administracije“, te da je, propuštanjem da to učini, doprineo produženju postupka u trajanju od četiri meseca.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Agencija, postupajući po predmetnoj prijavi podnosioca ustavne žalbe, donela zaključak o odbacivanju, posle godinu dana i sedam meseci od podnošenja prijave. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da je odluka o prijavi bila od neposrednog uticaja na ostvarivanje podnosiočevog prava na besplatne akcije i da je o prijavi podnosioca odlučeno primenom pravila upravnog postupka. Ustavni sud je ocenio da nadležno ministarstvo svojim postupanjem nije doprinelo produženju postupka, jer je o žalbi podnosioca odlučilo u roku propisanom zakonom. Ustavni sud je, međutim, našao da je za dugo trajanje predmetnog postupka prevashodno odgovoran Upravni sud, koji je dve godine i deset meseci odlučivao o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv konačnog rešenja upravnog organa.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu praksu Ustavnog suda, kao i praks u i kriterijum e Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja organa uprave i nadležnog suda koji je odlučivao u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti