Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni i revizijski sud su pogrešno izmenili činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku bez održavanja rasprave, čime su uskratili pravo na raspravljanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3711/2011
19.02.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1980/10 od 7. aprila 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. izreke i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosi lac ustavne žalbe izjavi o protiv presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 3666/09 od 27. avgusta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz B . je 10. avgusta 2011. godine , preko punomoćnika D . S , advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 21. marta 2012. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1980/10 od 7. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Rev2 1980/10 od 7. aprila 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca izjavljenu protiv drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3666/09 od 27. avgusta 2009. godine, kojom je preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7379/08 od 24. aprila 2009. godine, tako što je u celosti odbijen njegov tužbeni zahtev. Obrazlažući ovakvu svoju odluku, Vrhovni kasacioni sud je, između ostalog, naveo da je podnosilac svoje pravo trebalo da ostvaruje u upravnom postupku i da zahteva donošenje rešenja kojim bi mu se priznalo pravo na naknadu za odvojen život, u smislu Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Podnosilac ustavne žalbe ističe da navedena tvrdnja revizijskog suda nije tačna. Podnosilac navodi da se molbom obraćao nadležnom organu tužene još 2. marta 2004. godine, sa zahtevom da mu tužena prizna pravo na naknadu za odvojen život od porodice, ali od organa tužene nikada nije dobio odgovor. Posle isteka zakonom predviđenog roka za donošenje rešenja, izjavio je žalbu nadležnom organu, zahtevajući donošenje odgovarajućeg rešenja, ali se nadležni organ tužene se ni po žalbi nije oglasio. Podnosilac dalje ističe da je preduzeo i sledeći korak – podneo je tužbu zbog „ćutanj a uprave“ Okružnom sudu u Beogradu, ali se Okružni sud rešenjem oglasio nenadležnim, navodeći da je za rešavanje u ovoj pravnoj stvari stvarno i mesno nadležan Prvi opštinski sud u Beogradu, koje rešenje je po žalbi potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije. Podnosilac dalje ističe da je 1. oktobra 2008. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu, tražeći isplatu naknade za odvojen život, jer je u periodu za koji traži isplatu naknade ispunjavao uslove koje je propisivala tada važeća Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica. Takođe, naveo je da se iz obrazloženja pobijane odluke može zaključiti i da tužilac ne bi imao pravo da se obrati sudu sa zahtevom da mu se isplati naknada za odvojeni život, sve dok ne izdejstvuje rešenje od nadležnog organa tužene kojim bi mu to pravo bilo priznato. Ukoliko bi to bilo tačno, podnosilac bi bio u bezizlaznoj situaciji, ne bi mogao sudskim putem da traži navedenu naknadu, jer nema rešenje kojim mu se pravo na naknadu priznaje, a nije u situaciji da to rešenje pribavi jer sve njegove molbe i zahtevi upućeni nadležnom organu tužene ostaju bez odgovora.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 7379/08 od 24. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da njemu na ime naknade za odvojeni život od porodice isplati određeni novčani iznos počev od oktobra 2005. godine zaključno do novembra 2007. godine, dok je u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev za vremenski period od decembra 2007. godine do septembra 2008. godine, a u stavu trećem izreke je obavezao tuženu da podnosiocu ustavne žalbe naknadi troškove parničnog postupka.

U činjeničnom delu obrazloženja je utvrđeno: da se podnosilac ustavne žalbe kao radnik MUP-OUP Novi Beograd molbom obratio Ministarstvu unutrašnjih poslova 2. marta 2004. godine, sa zahtevom za ostvarivanje prava na nadoknadu za odvojeni život; da je podnosilac podneo žalbu Ministarstvu unutrašnjih poslova 16. juna 2005. godine zbog nedonošenja rešenja o molbi za ostvarivanje prava na naknadu za odvojeni život; da je uvidom u spise Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7595/08 utvrđeno da je podnosilac 20. oktobra 2005. godine podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“ Okružnom sudu u Beogradu protiv tužene; da se Okružni sud u Beogradu rešenjem U. 1366/05 od 25. novembra 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim, te odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Prvom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalji postupak; da je Vrhovni sud Srbije presudom Už. 11/06 odbio žalbu protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Beogradu, jer je tužba podneta zbog toga što tuženi nije odlučio o pravu tužioca za nadoknadu za odvojeni život od porodice na osnovu člana 20. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik PC“, broj 37/94), koji akt nije upravni akt, već je u pitanju imovinsko-pravni zahtev.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom GžI. 3666/09 od 27. avgusta 2009. godine preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev u celosti.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u odnosu na stav prvi izreke, te je odluka u tom delu morala biti preinačena. Naime, odredbom člana 51. ranije važećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima, predviđeno je da zaposleni u državnim organima, a to se odnosi i na zaposlene u MUP-u, imaju pravo na naknadu za odvojen život. Odredbama člana 71 . st. 1, 2 . i 5 . Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koji je važio u spornom periodu i primenjivao se do 1. jula 2006. godine, bilo je propisano da se zaposleni u državnim organima, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom radi ostvarivanja svojih prava, a da protiv svakog rešenja i drugog akta, kojim je odlučeno o njihovim pravima ili obavezama zaposleni, odnosno postavljena lica imaju pravo prigovora. Zaposleni, odnosno postavljena lica imaju pravo da podnesu prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi. Posle 1. jula 2006. godine (a na koji period se odnosi jedan deo tužiočevih potraživanja) umesto tužbe sudu opšte nadležnosti iz člana 71. navedenog zakona obezbeđena je zaštita povređenog prava državnog službenika u upravnom sporu. Poštujući navedene odredbe zakona, a kod činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku da je tužilac rešenjem tužene od 18. septembra 2006. godine raspoređen na radno mesto u Beogradu, odnosno u mesto gde nema rešeno stambeno pitanje i gde ne žive njegovi članovi uže porodice, da se tužilac u spornom periodu nije obraćao tuženoj radi donošenja rešenja o priznavanju svog prava na naknadu za odvojeni život i da to rešenje kojim bi bilo priznato pravo tužioca na naknadu nije doneto, tužbeni zahtev je neosnovan. Ovo zato što zahtev zaposlenog za priznavanje prava na naknadu za odvojeni život i pozitivno rešenje po ovom zahtevu predstavljaju nužne uslove da bi zaposleni ostvario ovo pravo. Da je tužilac podneo zahtev o kome nije odlučeno eventualno bi se moglo raditi o zloupotrebi prava, ali on taj zahtev nije podneo niti žalbom prilaže i predlaže dokaze o tome. Takođe, pravilno je prvostepeni sud odlučio i kada je odbio tužbeni zahtev u stavu drugom izreke tužioca kojim je tražio naknadu za odvojen život u periodu od decembra 2007. godine pa do oktobra 2008. godine, a kod činjenica da je tužilac dana 20. novembra 2007. godine odjavljen sa naznačene adrese u B. i da ima prijavljeno prebivalište u T.

Odlučujući o reviziji podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1980/10 od 7. aprila 2011. godine potvrdio drugostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeni Zakon o unutrašnjim poslovima prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik PC“, broj 101/05), a Zakon o radnim odnosima u državnim organima je prestao da se primenjuje na radne odnose u državnim službama stupanjem na snagu Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik PC“, br. 79/05 i 67/07). Stupanjem na snagu ovih zakona, zaštita u pogledu ostvarivanja prava i obaveza zaposlenih u odnosu na internu zaštitu ostala je neizmenjena, s tim što se posle 1. jula 2006. godine umesto tužbe sudu opšte nadležnosti zaštita povređenog prava državnog službenika ostvaruje u upravnom sporu. Tužilac je mogao da traži internu zaštitu u upravnom postupku, po članu 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i Zakonu o državnim službenicima, i zahteva donošenje rešenja kojim bi mu se priznalo pravo na isplatu naknade za odvojeni život. Međutim, tužilac se nije obratio nadležnom starešini u organu tužene, pa stoga ne može u parnici ostvarivati pravo na isplatu pripadajuće naknade za odvojeni život u parničnom postupku. Sud bi u parničnom postupku bio nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, u slučajevima da je tužena neosnovano obustavila ili neredovno vršila isplate naknade za odvojeni život, koja je već utvrđena pojedinačnim, konačnim i pravnosnažnim aktom nadležnog organa. Stoga se revizijom tužioca neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4. stav 1.); da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kad zakonom nije drugačije propisano (član 7. stav 4.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2.); da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi i ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), koji se primenjivao u trenutku podnošenja zahteva za naknadu za odvojeni život, bilo je propisano: da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova - za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora, da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti, da zaposleni, odnosno postavljeno lice ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud u dokaznom postupku utvrdio, između ostalog, da se podnosilac ustavne žalbe 2. marta 2004. godine obratio molbom za ostvarivanje prava na naknadu za odvojeni život. Kako nije odlučeno o njegovoj molbi u zakonom predviđenom roku, to je podnosilac podneo žalbu Ministarstvu unutrašnjih poslova 16. juna 2005. godine zbog nedonošenja rešenja o molbi za ostvarivanje prava na naknadu za odvojeni život. Međutim, ni o njegovoj žalbi nije odlučeno. Zbog toga je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Okružnom sudu zbog „ćutanja uprave“, koji se rešenjem U. 1366/05 od 25. novembra 2005. godine oglasio nenadležnim za postupanje u navedenoj pravnoj stvari i oredio da se spisi predmeta po pravnosnažnosti rešenja dostave Prvom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Navedeno rešenje je po žalbi potvrđeno presudom Vrhovnog suda Srbije Už. 11/06. Činjenično stanje koje je utvrđeno do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom ukazuje da je podnosilac u ostvarivanju svog prava iscrpeo zakonom propisani postupak tzv. internu pravnu zaštitu i više od toga - tužbu u upravnom sporu pred Okružnom sudu u Beogradu (koji je odredio da je redovan sud stvarno nadležan u navedenoj pravnoj stvari) i žalbu Vrhovnom sudu Srbije i takvo utvrđeno činjenično stanje je bilo pravno obavezujuće kako za drugostepeni sud tako i za revizijski sud.

Međutim, Okružni sud u Beogradu je odlučujući o žalbi tužene, izmenio činjenično stanje bez otvaranja glavne rasprave u smislu člana 369. ZPP, tako što je utvrdio da se tužilac u spornom periodu nije obraćao tuženoj radi donošenja rešenja o priznavanju svog prava na naknadu za odvojeni život i da rešenje o takvom zahtevu nije doneto, te je na osnovu takvog izmenjenog činjeničnog stanja, doneo preinačujuću presudu kojim je odbio tužbeni zahtev podnosioca, upravo iz navedenog razloga (neobraćanja podnosioca funkcioneru tužene sa zahtevom za naknadu za odvojeni život). Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom po reviziji podnosioca ustavne žalbe potvrdio navedenu preinačujuću drugostepenu presudu, ocenjujući da se podnosilac nije obratiio nadležnom starešini u organu tužene, pa stoga ne može u parnici da ostvaruje pravo na isplatu pripadajuće naknade za odvojeni život od uže porodice.

Ustavni sud ocenjuje da je utvrđivanjem činjeničnog stanja drugačijeg od onog koje je utvrđeno do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom od strane Okružnog suda u Beogradu, bez otvaranja glavne rasprave i potvrđivanjem presude Okružnog suda u Beogradu od strane Vrhovnog kasacionog suda osporenom presudom, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1980/10 od 7. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, i to prvenstveno pravo na raspravljanje pred sudom , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene revizijske presude , kako bi Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučio o izjavljenoj reviziji podnosioca ustavne žalbe protiv drugostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti