Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud nije adekvatno obrazložio odluku o obračunu stimulativne otpremnine, propustivši da odgovori na ključne navode revizije, čime je podnosiocima uskraćeno pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . V . i M . Č, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. V . i M . Č . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1497/16 od 9. novembra 2017. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1497/16 od 9. novembra 2017. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 705/16 od 9. marta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . i M . Č, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 11. aprila 2019. godine, preko punomoćnika N. L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1497/16 od 9. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Beogradu, preinačenjem prvostepene presude, razliku u stimulativnoj otpreminini podnosiocima dosudio u visini prosečne neto zarade po godini radnog staža, iako je kolektivnim ugovorom tuženog, a i samim sporazumima koje su podnosioci potpisali sa tuženim, kao parametar za isplatu bio predviđen bruto iznos prosečne zarade; da su podnosioci u reviziji ukazali na takvu pogrešnu primenu materijalnog prava, ali i na činjenicu da je Apelacioni sud u Beogradu, u parnicama po tužbama drugih zaposlenih koji su u isto vreme kad i podnosioci pristali da im radni odnos kod tuženog prestane sporazumno, potvrdio niz prvostepenih presuda kojima je predmetna razlika dosuđena primenom bruto iznosa prosečne zarade kao parametra za obračun stimulativne otpremnine; da je Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene revizijske presude pravilnost drugostepene presude cenio u delu koji uopšte nije bio „napadnut“ revizijom, dok je u odnosu na pobijani deo samo konstatovao da je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu; da se Vrhovni kasacioni sud dodatno pozvao i na odredbu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da se revizijom ponavljaju žalbeni razlozi, iako je drugostepena presuda doneta po žalbi tuženog, kao i da se obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava, uprkos različitom postupanju istog drugostepenog suda, na koje je revizijom jasno ukazano; da je na opisani način podnosiocima, pre svega, učinjena povreda prava na obrazloženu sudsku odluku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 448/14, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 26. septembra 2007. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog N. „K .“ a.d. Beograd, radi isplate razlike u zaradi (zbog manje isplaćene osnovne zarade, minulog rada i naknade za ishranu u toku rada) za period od avgusta 2006. do avgusta 2007. godine, zatim isplate posebne naknade za „Dan N .“ u 2006. godini, novogodišnje naknade za istu godinu (tužilac M. Č .), naknade za 8. mart u 2007. godini (tužilja S. V .) i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godinu, kao i isplate razlike u stimulativnoj otpremini po sporazumima o prestanku radnog odnosa od 6. jula 2007. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu preuzeo je Prvi osnovni sud u Beogradu.

Podneskom od 2. novembra 2011. godine, punomoćnik tužilaca je posebno istakao zahtev za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na tražene iznose zarada i ostalih primanja iz radnog odnosa, osim za stimulativnu otpremninu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13413/10 od 20. januara 2012. godine, koja je dopunjena rešenjem istog suda od 26. aprila 2012. godine, usvojeni su u celini tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu traženih iznosa zarada i ostalih primanja iz radnog odnosa, dok je tužba u delu kojim je tražena uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje odbačena kao neuredna.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 5245/13 od 12. februara 2014. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za isplatu razlike u otpremnini i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, dok je u preostalom delu ista potvrđena.

U obrazloženju ove drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se osnovano žalbom tuženog ukazuje da je sudski veštak obračun otpremnine vršio na bazi bruto zarade; da tužioci nemaju pravo na bruto vrednost otpremnine, nezavisno od toga što se pod zaradom podrazumeva zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, ali ne zaposlenima, već nadležnim fondovima i upravama, zavisno od vrste doprinosa, odnosno poreza; da je stoga prvostepena presuda u tom delu ukinuta, kako bi prvostepeni sud u nastavku postupka doneo zakonitu odluku.

Punomoćnik tužilaca je u podnesku od 31. marta 2014. godine, pored ostalog, istakao: da je tuženi odredbama čl. 131. i 132. Kolektivnog ugovora, koji je u spornom periodu bio na snazi, propisao da se zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplaćuje otpremnina u visini proseka (bruto) zarade za poslednja tri meseca koja prethode isplati otpremnine, za svaku navršenu godinu radnog staža; da otpremnina/stimulativna otpremnina nije zarada, niti naknada zarade, već prema odredbama čl. 119. i 158. Zakona o radu pripada kategoriji drugih primanja koja nemaju karakter zarade, na koja se ne obračunavaju i ne uplaćuju porezi i doprinosi; da se, samim tim, otpremnina ne obračunava u bruto i neto iznosu, a ni Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje otpremnina nije propisana kao osnovica za obračun i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje (član 13.); da iz činjenice da se visina otpremnine zaposlenog utvrđuje na osnovu njegove (bruto) zarade i godina radnog staža, ne može se izvesti zaključak da su poslodavac i zaposleni dužni da na isplaćenu otpremninu uplate poreze i doprinose, niti takva obaveza postoji u Zakonu o radu i Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje; da bruto zarada, pod kojom se, u smislu člana 105. Zakona o radu, podrazumeva zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, predstavlja samo jedan od parametara koji se množi sa drugim parametrom (godine radnog staža), na koji način se utvrđuje količina novca koja se zaposlenom isplaćuje kao otpremnina.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 448/14 od 16. aprila 2015. godine, koja je dopunjena rešenjem od 14. septembra 2015. godine, usvojen je u celini tužbeni zahtev tužilaca, pa je tuženi obavezan da na ime razlike u otpremnini tužilji S. V . isplati iznos od 526.756,23 dinara, a tužiocu M . Č . iznos od 1.058.974,30 dinara, oba iznosa sa zateznom kamatom počev od 16. septembra 2007. godine do konačne isplate, kao i da za tužioce obračuna i uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na sve pravnosnažno dosuđene iznose po prethodno donetoj prvostepenoj presudi.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja S. V . zasnovala radni odnos kod tuženog ugovorom o radu broj 5127/6 od 1. avgusta 2006. godine, radi obavljanja poslova novinara u ekonomskoj rubrici – sektor ekonomije za izradni sistem i privatizaciju, a tužilac M . Č . ugovorom broj 5665/06 od 1. avgusta 2006. godine, radi obavljanja poslova novinara u ekonomskoj rubrici – sektor poljoprivreda; da je radni odnos oba tužioca prestao 15. avgusta 2007. godine, po sporazumima br. 687 i 688 zaključenim 6. jula 2007. godine, kojima je bilo predviđeno da će poslodavac zaposlenom isplatiti stimulativnu otpremninu u visini jedne prosečne bruto zarade za poslednja tri meseca koja prethode isplati otpremnine, za svaku navršenu godinu radnog staža; da je tužilja imala navršenih 14, a tužilac 30 godina radnog staža; da je iz dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da je manje obračunata i isplaćena stimulativna otpremnina tužiocima, kao razlika između pripadajuće otpremnine, kada se neto iznos primanja (zarade, toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora) obračuna po kolektivnom ugovoru i ugovorima o radu, i isplaćene otpremnine, za tužilju iznosi 16.082,92 dinara, a za tužioca 97.245,90 dinara; da je na roči štu održanom 16. aprila 2015. godine saslušan veštak Jovanka Kosanović, koja je izjavila da je obračunatu otpremninu na bazi neto zarade oduzela od otpremnine koju je tuženi obračunao i isplatio prema bruto zaradi; da tuženi nije pravilno vršio obračun zarade, toplog obroka i regresa, pa samim tim, nije pravilno ni obračunao otpremninu u bruto iznosu; da je sud cenio primedbe Apelacionog suda u Beogradu koje se odnose na isplatu otpremnine, te je stav suda da je obračun otpremnine na bazi bruto zarade izvršen u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom; da je sudski veštak na ročištu izjavila da je u osnovnom nalazu obračun otpremnine vršila prema bruto zaradi, uz korekciju zarade u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, kao i da ostaje kod osnovnog nalaza, jer je isti dat na osnovu pravilno obračunate zarade i otpremnine na osnovu bruto zarade; da je sud takav nalaz i mišljenje veštaka u potpunosti prihvatio, jer je jasan, precizan i dat u skladu sa pravilima struke; da je stoga u celini usvojen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike u otpremnini; da je sud, takođe, tuženog obavezao da za tužioce uplati doprinose na zarade, topli obrok, regres za korišćenje godišnjeg odmora, novogodišnju naknadu i naknadu za „Dan N.“, sve u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, po stopama na dan uplate, saglasno odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 705/16 od 9. marta 2016. godine, kojom je delimično preinačio navedenu prvostepenu presudu, tako što je tuženog obavezao da na ime razlike u otpremnini tužilji S. V . isplati iznos od 16.082,92 dinara, a tužiocu M . Č . iznos od 97.245,90 dinara, oba iznosa sa zateznom kamatom počev od 16. septembra 2007. godine do konačne isplate, dok je za isplatu preko dosuđenih do traženih iznosa tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan. Preinačenjem prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je, takođe, odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na dosuđene iznose naknade za „Dan N .“, naknade za 8. mart (tužilja S. V .) i novogodišnje naknade (tužilac M. Č .).

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su parnične stranke zaključile sporazume kojima je predviđeno da će poslodavac zaposlenom isplatiti stimulativnu otpremninu u visini jedne prosečne bruto zarade zaposlenog za poslednja tri meseca koja prethode isplati otpremnine, za svaku navršenu godinu staža kod poslodavca; da je prvostepeni sud obračun neisplaćene otpremnine izvršio i dosudio na osnovu obračunate bruto zarade, a tužioci nemaju pravo na bruto vrednost otpremnine, nezavisno od toga što se pod zaradom podrazumeva zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, ali ne zaposlenima, već nadležnim fondovima i upravama, zavisno od vrste doprinosa, odnosno poreza; da imajući u vidu odredbu člana 104. u vezi sa članom 20. Zakona o radu, naknade koje tuženi isplaćuje za „Dan N.“, 8. mart i Novu godinu istovrsne su sa jubilarnom nagradom iz člana 120. tačka 1) Zakona o radu, zbog čega tuženi nije dužan da povodom njih izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Tužioci su 16. maja 2016. godine izjavili reviziju, kojom su predložili da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijanu drugostepenu presudu i tuženog obaveže da im na ime razlike u stimulativnoj otpremnini dosudi iznose kao u prvostepenoj presudi. Preinačujući deo drugostepene presude koji se tiče obaveze uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje revizijom nije osporen. Tužioci su u reviziji, pored ostalog, ponovili navode iz podneska od 31. marta 2014. godine, dodajući da je Apelacioni sud u Beogradu, u šest identičnih činjeničnih i pravnih situacija, u kojima su tužioci, kao bivši zaposleni kod istog tuženog, zahtevali isplatu razlike u stimulativnoj otpremnini, potvrdio prvostepene presude kojima je tuženi obavezan na isplatu predmetne razlike obračunate po bruto principu, pri čemu je u dva slučaja sastav veća drugostepenog suda bio istovetan kao i prilikom donošenja pobijane presude. Uz reviziju su priložene presude Apelacionog suda u Beogradu.

Tuženi je 9. juna 2016. godine dostavio odgovor na reviziju, sa jedinim navodom da Vrhovni kasacioni sud treba da odbaci reviziju, jer nije u pitanju parnica u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Vrhovni kasacioni sud je 9. novembra 2017. godine doneo osporenu presudu Rev2. 1497/16, kojom je revizija tužilaca odbijena kao neosnovana.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud činjenično stanje ocenio kao pravilno utvrđeno, ali je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog na isplatu iznosa od 526.756,23 dinara, odnosno 1.058.974,30 dinara, jer su ti iznosi dobijeni obračunom manje isplaćene otpremnine na osnovu bruto zarade tužilaca; da su stranke zaključile sporazume kojima je predviđeno da će poslodavac zaposlenom isplatiti stimulativnu otpremninu u visini jedne prosečne bruto zarade zaposlenog za poslednja tri meseca koji prethode isplati otpremnine, za svaku godinu staža kod poslodavca; da je veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da je tuženi tužilji, na ime manje isplaćene otpremnine obračunate na osnovu neto zarade manje isplatio 16.082,92 dinara, a tužiocu 97.245,90 dinara, zbog čega je pravilno drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda, tako što je odbio tužbene zahteve tužilaca za isplatu još 510.673,31 dinara, odnosno 961.728,40 dinara, po istom osnovu; da je pravilnom primenom odredaba člana 104. stav 1, člana 105. stav 1, člana 118. tač. 1) – 4) i člana 120. stav 1. Zakona o radu i člana 51. st. 1 – 4. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda i odbio zahteve tužilaca da tuženi uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na dosuđene iznose naknade za „Dan N.“, 8. mart i Novu godinu; da to iz razloga što su navedene naknade istovrsne jubilarnoj nagradi iz člana 120. tačka 1) Zakona o radu, na koju se doprinosi ne plaćaju; da revizijskim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, a Vrhovni kasacioni sud, shodno svom ovlašćenju iz člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nije detaljno obrazlagao svoju odluku, jer je navedenom odredbom propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno da obrazlaže presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka, US i 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 408.). Odredbama člana 414. ZPP je propisano: da će Vrhovni kasacioni sud presudom da odbije reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (stav 1.); da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno da obrazlaže presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (stav 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se njima prevashodno ukazuje da Vrhovni kasacioni sud nije dao jasno i potpuno obrazloženje zbog čega primenu materijalnog prava u preinačujućoj drugostepenoj presudi, kojom su, na ime razlike u stimulativnoj otpremnini, podnosiocima dosuđeni značajno manji iznosi u odnosu na prvostepenu presudu, smatra pravilnom.

Ustavni sud podseća da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine, stav 26.), pri čemu sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu u predmetu Georgiadis protiv Grčke , predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van der Hurk protiv Holandije , predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske , predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud polazi od toga da je Apelacioni sud u Beogradu još presudom Gž1. 5245/13 od 12. februara 2014. godine, u njenom ukidajućem delu, izrazio pravni stav da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo na bruto vrednost otpremnine, nezavisno od toga što se pod zaradom podrazumeva zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, ali ne zaposlenima, već nadležnim fondovima i upravama, zavisno od vrste doprinosa, odnosno poreza. Podnosioci ustavne žalbe su u podnesku od 31. marta 2014. godine iskazali stav o ovom stanovištu drugostepenog suda, ističući da otpremnina, koja spada u druga primanja iz radnog odnosa, ne predstavlja osnovicu za obračun i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u smislu člana 13. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS" broj 84/04, sa kasnijim izmenama i dopunama), dok zarada koja u sebi sadrži poreze i doprinose koji se iz zarade plaćaju, kolokvijalnog naziva „bruto zarada“, predstavlja samo parametar na osnovu kojeg se utvrđuje visina stimulativne otpremnine iz čl. 131. i 132. tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog, na kojim odredbama su zasnovani sporazumi o prestanku radnog odnosa od 6. jula 2007. godine. Odlučujući o žalbi tuženog u ponovnom drugostepenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je podnosiocima ustavne žalbe razliku u stimulativnoj otpremnini dosudio na osnovu tromesečnog proseka njihove zarade, ali bez poreza i doprinosa koji se iz zarade plaćaju, kolokvijalnog naziva „neto zarada“, iznoseći identičan pravni stav kao i u presudi Gž1. 5245/13 od 12. februara 2014. godine (da tužioci nemaju pravo na otpremninu obračunatu na osnovu bruto zarade, nezavisno od toga što se pod zaradom podrazumeva zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, ali ne zaposlenima, već nadležnim fondovima i upravama, zavisno od vrste doprinosa, odnosno poreza), bez osvrtanja na navode iz podneska od 31. marta 2014. godine. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe iste navode ponovili u reviziji, Ustavni sud zaključuje da Vrhovni kasacioni sud nije mogao da odbije reviziju koristeći se ovlašćenjem iz člana 414. stav 2. ZPP, tj. ne dajući posebno obrazloženje za takvu odluku, jer su u pomenutim navodima bila sadržana pitanja materijalnopravnog karaktera, na koja prethodno drugostepeni sud, donoseći preinačujuću presudu, nije dao odgovor. Obaveza Vrhovnog kasacionog suda da oceni pravilnost primene materijalnog prava u delu koji se tiče isplate razlike u stimulativnoj otpremnini posebno dolazi do izražaja zbog činjenice da se revizijski sud upustio u analizu materijalnopravnog aspekta drugostepene presude u delu koji uopšte nije bio obuhvaćen revizijom (pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje kod primanja iz radnog odnosa za koja takva obaveza poslodavca ne postoji).

Drugi razlog zbog kojeg Vrhovni kasacioni sud, po shvatanju Suda, nije mogao obrazloženje osporene revizijske presude da nadomesti pozivanjem na član 414. stav 2. ZPP jeste okolnost na koju i podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi – da je žalbu protiv prvostepene presude podneo tuženi, te da samim tim, nije ni moglo doći do ponavljanja žalbenih razloga u reviziji, a što predstavlja jedan od povoda da najviši sud primeni ovlašćenje iz člana 414. stav 2. ZPP. Pored navedenog, Ustavni sud ima u vidu da Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o reviziji, vrši i svoju zakonom utvrđenu nadležnost da ujednačava sudsku praksu i obezbeđuje jednaku primenu prava pred sudovima. Takva nadležnost je u pravnom sistemu Republike Srbije poverena isključivo Vrhovnom kasacionom sudu. Polazeći od takve uloge najvišeg suda, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan makar da oceni osnovanost navoda o različitom postupanju Apelacionog suda u Beogradu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, koju tvrdnju prate i dokazi priloženi uz reviziju, što je, takođe, izostalo u obrazloženju osporene revizijske presude.

Iz svega napred iznetog sledi da je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 414. stav 2. ZPP na konkretan slučaj, podnosiocima ustavne žalbe povredio pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao konstitutivni element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 705/16 od 9. marta 2016. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. Ustava i člana 13. Evropske konvencije, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica povrede prava .

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.