Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odbacivanja tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud je arbitrerno odbacio tužbu kao neurednu, iako je zastupnik dostavio traženu dokumentaciju, čime je povređeno pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3713/2011
25.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Verano-motors“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Verano-motors“ d.o.o. i utvrđuje da je rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7830/10 od 3. juna 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Verano-motors“ d.o.o. i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 7830/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 1916/09) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7830/10 od 3. juna 2011. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 4131-161/2008-20 od 3. februara 2009. godine.

4. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Verano-motors“ d.o.o. iz Beograda, preko punomoćnika Ilije Dražića, advokata iz Beograda, podnelo je 11. avgusta 20 11. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7830/10 od 3. juna 2011. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava, povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 3 2. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je Upravni sud u postupku prethodnog ispitivanja tužbe našao da je neuredna njegova tužba podneta Vrhovnom sudu Srbije, jer lice koje je ovlašćeno za zastupanje tužioca nije dostavilo posebno punomoćje koje je, „navodno“, potrebno za zastupanje pred sudom u upravnom sporu. Podnosilac ukazuje na to da je zakonski zastupnik V.K.S, postupajući po nalogu Vrhovnog suda Srbije, dostavila izvod iz registra Agencije za privredne registre iz koga se vidi da je lice ovlašćeno za zastupanje privrednog društva „Verano-motors“ d.o.o, kao i da Upravni sud nikada nije ni tražio da se dostavi posebno ovlašćenje za zastupanje dato V.K.S, inače bi isto bilo dostavljeno, „bez obzira na okolnost da takav zahtev ne bi imao nikakvog smisla“.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da je Upravnom sudu trebalo dve godine i tri meseca da utvrdi da li je tužba uredna u procesnom smislu, čime je povređeno i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i odredi da se donese nova odluka o njegovoj tužbi u najkraćem roku, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete usled navedenih povreda ljudskih

prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeno rešenje i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 3. juna 2011. godine, doneo osporeno rešenje U. 7830/10, kojim se odbacuje tužba privrednog društva „Verano-motors“ d.o.o. iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 4131-161/2008-20 od 3. februara 2009. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je konstatovano: da je podnosilac 18. marta 2009. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je kod tog suda bila zavedena pod brojem U. 1916/09; da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 1916/09 od 3. aprila 2009. godine naloženo zastupniku podnosioca V.K.S. da , u roku od 15 dana od prijema tog rešenja , uredi tužbu u smislu člana 25. i člana 27. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, tako što će u tužbi označiti svoje zastupničko svojstvo, te da s tim u vezi dostavi izvod iz registra Agencije za privredne registre; da je rešenje sadržalo u pozorenje da će , u slučaju nepostupanja po nalogu suda u ostavljenom roku, tužba biti odbačena; da je, postupajući po nalogu suda, V.K.S. dostavila izvod iz registra Agencije za privredne registre iz koga se vidi da je ona ovlašćena za zastupanje podnosioca u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom prometu, ali nije dostavila i posebno punomoćje potrebno za zastupanje pred sudom u upravnom sporu. Upravni sud je u postupku prethodnog is pitivanja tužbe u ovom predmetu, u kome je nastavio odlučivanje , saglasno odredbi člana 29. st av 1. i čl ana 90. st av 1. Zako na o uređenju sudova („Službeni glasnik PC“, br. 116/08 i 104/09), našao da tužba sadrži nedostatke koji onemogućavaju rad suda, te je odbacio tužbu kao neurednu, na osnovu odredbe člana 27. st av 2 . Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, br oj 46/96) , koji se, prema odredbi člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, br oj 111/09), primenjuje u ovom slučaju.

Zastupnik podnosioca ustavne žalbe V.K.S. je podneskom od 13. aprila 2009. godine dostavila sudu overenu kopiju izvoda iz registra Agencije za privredne registre, u kome je označeno njeno zastupničko svojstvo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine u skladu sa zakonom (član 58. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsk u konvencij u za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od odredaba člana 58. Ustava, kojima se jemči prav o na imovinu. Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 49/96), čija su se pravila postupka primenjivala u predmetnom upravnom sporu, a kojima je bilo propisano: da se u tužbi mora navesti ime i prezime, zanimanje i mesto stanovanja, odnosno naziv i sedište tužioca, upravni akt protiv koga je tužba upravljena, zbog čega se tužba podnosi, kao i u kom pravcu i obimu se predlaže poništavanje upravnog akta, kao i da se uz tužbu mora podneti original ili prepis akta protiv koga se tužba podnosi (član 25. stav 1.); da a ko je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, predsednik veća pozvaće tužioca, prema potrebi, i preko drugog suda, da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukazaće mu na posledice ako ne postupi po zahtevu suda (član 27. stav 1.); da a ko tužilac u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke u tužbi, koji sprečavaju rad suda, sud će rešenjem odbaciti tužbu kao neurednu, ako ne nađe da je osporeni upravni akt ništav (član 27. stav 2); da će se n a pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe saveznog zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 59.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja predmetne tužbe Vrhovnom sudu Srbije, bilo je propisano: da zakonski zastupnik može u ime stranke preduzimati sve radnje u postupku, a ako je za podizanje ili povlačenje tužbe, za priznanje, odnosno za odricanje od tužbenog zahteva, za zaključenje poravnanja, izjavljivanje, povlačenje ili odricanje od pravnog leka posebnim propisima određeno da zastupnik mora imati posebno ovlašćenje, on može te radnje preduzimati samo ako ima takvo ovlašćenje (č lan 76.); da kad utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna, ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici, ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke, ili nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu kad je takvo ovlašćenje potrebno, sud će radi otklanjanja ovih nedostataka preduzeti potrebne mere predviđene u ovom zakonu (član 278. ); da će se u postupku u privrednim sporovima primenjiva ti odredbe ovog zakona, ako u odredbama ove glave nije što drugo određeno (član 278.); da je zastupnik stranke lice upisano u registar kao ovlašćeno lice – statutarni zastupnik (č lan 482.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su bili ispunjeni svi uslovi da Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu odlučuje o njegovoj tužbi izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 4131-161/2008-20 od 3. februara 2009. godine i da nije bilo mesta odbacivanju njegove tužbe protiv tog rešenja zbog toga što nije dostavljena „posebna punomoć za zastupanje pred sudom u upravnom sporu“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje da je svrha ustavnog jemstva iz člana 32. stav 1. Ustava u tome da se svakome obezbedi pravo da od suda zatraži i dobije delotvornu sudsku zaštitu u vezi sa svojim pravima ili obavezama. Reč je o „pravu na sud“, čije je važan aspekt i pravo na pristup sudu. Kad su u pitanju prava i obaveze o kojima se odlučuje pojedinačnim aktima i radnjama državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja, Ustavom je posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, tako što je predviđeno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da navedeno pravo može biti predmet ograničenja, ali ne može da ograniči ili umanji pristup pojedincu na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. god, Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28.).

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju imao pristup Upravnom sudu, ali samo do stepena utvrđenja da je njegova tužba neuredna i da je sud sprečen da po njoj postupa. Međutim, činjenica da je podnosilac imao pravnu mogućnost podnošenja tužbe sudu ne dovodi nužno, sama po sebi, do ispunjenja pretpostavki koje proizlaze iz člana 32. stav 1. Ustava, već ostaje da se utvrdi da li je stepen tog pristupa dovoljan da stranci osigura „pravo na sud“ sa stanovišta načela vladavine prava u demokratskom društvu.

Ustavni sud ukazuje da je, saglasno ranije važećem Zakonu o upravnim sporovima, sud u prethodnom postupku ispitivao da li tužba sadrži nedostatke koji sprečavaju rad suda po tužbi. U tom smislu, predsednik veća je bio ovlašćen da, nakon ocene da je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, pozove tužioca da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukaže mu na posledice ako ne postupi po zahtevu suda . S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da se odbacivanje tužbe kao neuredne – zbog propuštanja tužioca da otkloni nedostatke na koje je sud ukazao , ne smatra, samo po sebi, ograničenjem prava na sud, već neizbežnu zakonsku posledicu objektivne sprečenosti suda da po tužbi dalje postupa.

Ispitujući da li su u konkretnom slučaju bili ispunjeni zakonski uslovi da se odbaci kao neuredna tužba koju je podnosilac ustavne žalbe 18. marta 2009. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije, Ustavni sud je konstatovao da je taj sud od zastupnika podnosioca ustavne žalbe zatražio da uredi tužbu tako što će označiti svoje zastupničko svojstvo, te s tim u vezi dostaviti izvod iz registra Agencije za privredne registre. Međutim, iako je zastupnik podnosioca blagovremeno postupio po nalogu suda i dostavio traženi akt, Upravni sud je, u postupku prethodnog is pitivanja tužbe u ovom predmetu, našao da tužba sadrži nedostatke koji onemogućavaju rad suda, jer nije dostavljena „posebna punomoć za zastupanje pred sudom u upravnom sporu“.

Ustavni sud je najpre konstatovao da Zakonom o upravnim sporovima iz 1996. godine nisu bila uređena pitanja zastupanja stranke u upravnom sporu, te su shodno primenjivane odredbe o zastupanju sadržane u Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine. Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba tog zakona proizlazi da je pravno lice kao stranku u postupku moglo da zastupa lice upisano u odgovarajući registar kao ovlašćeno lice ( statutarni zastupnik) i da je zastupnik pravnog lica mo gao u ime stranke preduzimati sve radnje u postupku , a da mu je bilo potrebno posebno ovlašćenje za podnošenje tužbe, samo u slučaju ako je posebnim propisom to bilo predviđeno. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da osporeno rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu ne sadrži odredbu propisa čijom primenom je taj sud ocenio da je u konkretnom slučaju zastupniku pravnog lica bilo potrebno posebno ovlašćenje za zastupanje.

Imajući u vidu da je zastupnik podnosioca ustavne žalbe blagovremeno postupio po nalogu suda i dostavio akt Agencije za privredne registre iz koga proizlazi njegovo svojstvo zastupnika podnosioca, Ustavni sud nalazi da nisu bili ispunjeni uslovi za odbacivanje tužbe na osnovu odredbe čl ana 27. st av 2 . ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima i da ocena Upravnog suda o tome da nedostavljanje „posebne punomoći za zastupanje pred sudom u upravnom sporu“ onemogućava sud da postupa po predmetnoj tužbi, ukazuje na arbitrernost postupanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7830/10 od 3. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje, zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

Utvrdivši navedenu povredu prava, Ustavni sud nije razmatrao povredu ustavnog načela o zabrani diskriminacije i prava na imovinu, koje su takođe istaknute u ustavnoj žalbi.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7830/10 od 3. juna 2011. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 4131-161/2008-20 od 3. februara 2009. godine, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nedelotvornim postupanjem nadležnog suda u upravnom sporu koji je okončan odbacivanjem njegove tužbe posle dve godine i tri meseca, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ispitujući ove navode podnosioca sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je konstatovao da je za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog upravnog spora, koji je započeo 18. marta 2009. godine, podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije, a okončan donošenjem osporenog rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7830/10 od 3. juna 2011. godine.

Po oceni Ustavnog sud a, trajanje upravnog spora – kao faze odlučivanja o upravnoj stvari pred nadležnim sudom, ne može se posmatrati nezavisno od ukupnog trajanja upravnog postupka u kome se odlučuje o pravu ili obavezi nekog lica. Iz toga sledi da duže trajanje upravnog spora neće uvek imati za posledicu povredu prava na suđenje u razumnom roku, posebno u slučaju kada je upravni postupak pravnosnažno okončan u roku koji se može oceniti razumnim. Takođe, imajući u vidu relativnost pojma razumnog trajanja postupka , koji zavisi , između ostalog, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud ispit uje da li su i u kojoj meri navedeni činioci uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je predmetni upravni spor okončan u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, zbog čega se nadležni sud nije ni upustio u odlučivanje o osnovanosti tužbe kojom je podnosilac ustavne žalbe osporavao zakonitost rešenja kojim je konačno odlučeno o njegovoj poreskoj obavezi.

Ustavni sud je iz dostavljene dokumentacije utvrdio da je zastupnik podnosioca ustavne žalbe postupio po nalogu nadležnog suda u ostavljenom roku, te je ocenio da ponašanje podnosioca kao stranke u postupku nije uticalo na dugo trajanje predmetnog upravnog spora.

Ocenjujući postupanje suda, Ustavni sud je utvrdio da su još 13. aprila 2009. godine bili ispunjeni uslovi za dalje postupanje po tužbi podnosioca, ali da je, uprkos tome, dve godine i tri meseca trajao postupak prethodnog ispitivanja tužbe, nakon čega je doneto osporeno rešenje kojim se tužba odbacuje.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o zakonitosti rešenja poreskog organa kojim mu je utvrđena obaveza plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava, posebno imajući u vidu visinu utvrđene poreske obaveze.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da predmetna upravna stvar nije pravnosnažno okončana, jer će nakon poništavanja osporenog rešenja o tužbi podnosioca biti ponovo odlučivano, Ustavni sud je ocenio da je trajanje upravnog spora od dve godine i tri meseca, u konkretnom slučaju, imalo za posledicu povredu prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 7830/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 1916/09) , odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se njegovo pravično zadovoljenje zbog konstatovane povrede prava može postići sa mim utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom upravnom sporu. Stoga je u tački 4. izreke zahtev za naknadu nematerijalne štete podnosioca odbijen, na osnovu člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odbacivanja tužbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti