Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu troškova sudskih taksi

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništivši odluku višeg suda kojom je podnositeljki uskraćena naknada troškova za sudske takse uz obrazloženje da ih nije platila. Sud je zauzeo stav da su takse zakonska obaveza i neophodan trošak vođenja parnice.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Azre Bjelak iz Prijepolja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Azre Bjelak i utvrđuje da je stavom petim izreke presude Višeg suda u Užicu Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav peti izreke presude Višeg suda u Užicu Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 342/14 od 25. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Azra Bjelak iz Prijepolja podnela je Ustavnom sudu, 3. juna 2015. godine, preko punomoćnika Senada Lujinovića, advokata iz Prijepolja, ustavnu žalbu protiv stava petog izreke presude Višeg suda u Užicu Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Osnovnog suda u Prijepolju P. 342/14 od 25. marta 2015. godine usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obavezana tužena opština Prijepolje da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 160.000,00 dinara, kao i troškove postupka u iznosu od 69.500,00 dinara; da je postupajući po žalbi tužene, Viši sud u Užicu presudom Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine preinačio navedenu prvostepenu presudu, dok je stavom petom izreke odbijen zahtev tužilje da joj se dosudi iznos od 26.000 dinara na ime troškova postupka na ime takse na tužbu i presudu, sa obrazloženjem da „tužilja nije ni platila ove takse pa ove troškove nije ni imala“; da je osporena presuda doneta „nejednakom primenom Zakona, odnosno uz potpuno pogrešnu primenu materijalnog prava i procesnih pravila“. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi stav peti izreke osporene presude i odredi da isti sud donese novu odluku po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 342/14 od 25. marta 2015. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Prijepolju P. 342/14 od 25. marta 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je obavezana tužena opština Prijepolje da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 160.000,00 dinara, kao i troškove postupka u iznosu od 69.500,00 dinara. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je tužilji na ime sudske takse na tužbu i sudske takse na presudu dosuđeno po 13.000,00 dinara. Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu.

Presudom Višeg suda u Užicu Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Prijepolju P. 342/14 od 25. marta 2015. godine, te je obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 70.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 43.500,00 dinara ; u osporenom stavu petom izreke zahtev tužilje da joj se na ime parničnih troškova isplati još 26.000,00 dinara je odbijen kao neosnovan. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je zahtev tužilje da joj se na ime parničnih troškova isplati još 26.000,00 dinara, po 13.000,00 dinara za taksu na tužbu i presudu, odbijen jer taksa nije plaćena, pa tužilja ove troškove nije ni imala.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.): da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, ako i da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 154.).

Zakonom o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12 i 93/14) je propisano, pored ostalog: da takse propisane ovim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, da je za odluku drugostepenog suda, sudsku taksu dužan da plati podnosilac žalbe, da su lica iz st. 1. do 5. ovog člana takseni obveznici u smislu ovog zakona (član 2.); da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen, a za sudske odluke - kada se objave, a ako stranka nije prisutna objavljivanju ili ako odluka nije javno objavljena - kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke (član 3. stav 1. tač. 1) i 3)); da se taksa plaća najkasnije u roku od osam dana od dana nastanka taksene obaveze, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4.); da ako stranka prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, a ne plati je odmah, sud će je upozoriti da je dužna da taksu plati u roku od osam dana i upozoriće je na posledice neplaćanja takse (član 40.), a na sudskom spisu će se naznačiti da je izvršeno ovo upozorenje, da će se na način iz stava 1. ovog člana postupiti i kada stranka predaje neposredno sudu podnesak koji nije taksiran ili je nedovoljno taksiran, a na podnesku i na sudskom spisu će se naznačiti da je stranka upozorena na posledice neplaćanja takse u roku, da ako stranka ne prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, sud će joj poslati nalog da plati taksu koju duguje u roku od osam dana od dana dostave naloga i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da za podnesak primljen preko pošte, a za koji taksa nije plaćena ili je plaćena nedovoljno, sud će podnosiocu poslati opomenu da plati taksu u roku od osam dana od dana dostave opomene i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da će se ukoliko stranka u postupku ima punomoćnika, nalog, odnosno opomena za plaćanje takse iz st. 2, 3. i 4. ovog člana dostaviti njenom punomoćniku (član 37.); da će ako takseni obveznik ne plati taksu u roku određenom u članu 37. ovog zakona, sud u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi, uz obaveštenje sud je dužan da priloži dokaz o tome da je obvezniku dostavljen nalog, odnosno opomena o plaćanju takse, po prijemu obaveštenja u smislu st. 1. ili 2. ovog člana nadležni organ će doneti rešenje kojim će taksenom obvezniku naložiti da u roku od osam dana od dana prijema rešenja plati dugovanu taksu kao i iznos od 50% visine te takse na ime kaznene takse, a ako takseni obveznik u datom roku ne plati dugovanu i kaznenu taksu, pristupiće se prinudnoj naplati (član 40. st. 1. i 3.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrarne primene prava od strane redovnih sudova.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je presudom Osnovnog suda u Prijepolju P. 342/14 od 25. marta 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe , kao tužilji, dosuđen iznos od 69.500,00 dinara na ime troškova postupka, od kojih 26.000,00 dinara ukupno na ime sudskih taksi. Međutim, Viši sud u Užicu je stavom petim izreke presude Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine odbio kao neosnovan zahtev tužilje da joj se na ime parničnih troškova (za sudske takse) isplati još 26.000,00 dinara, sa obrazloženjem da tužilja takse nije platila, te troškove nije ni imala.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav Višeg suda u Užicu, sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje, nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, saglasno odredbi člana 154. ZPP, sud prilikom odlučivanja o tome koji će troškovi da se naknade stranci uzima u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. Ustavni sud dalje ukazuje da je odredbama Zakona o sudskim taksama, kao što je navedeno, propisano da takse plaća lice po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje, da obaveza plaćanja takse za tužbu i žalbu nastaje kada se preda sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, a za sudsku odluku kada se objavi, a ako stranka nije prisutna objavljivanju, kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke, te da će ako takseni obveznik ne plati taksu u određenom roku, sud u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem. Dakle, plaćanje sudskih taksi za učesnike u postupku predstavlja zakonsku obavezu, a ukoliko stranke navedenu obavezu ne ispune, Zakon o sudskim taksama reguliše način na koji sud sprovodi postupak prinudne naplate neplaćenih sudskih taksa. Polazeći od navedenog, prema mišljenju Ustavnog suda, činjenica da učesnik u postupku nije do zaključenja glavne rasprave dostavio dokaz o tome da je dobrovoljno platio sudske takse, ne može uticati na odluku suda o visini troškova koji će toj stranci biti dosuđeni. Ovo stoga što će sudske takse biti naplaćene prinudnim putem, zbog čega se radi o troškovima koje će stranka u svakom slučaju snositi i koji su bili potrebni radi vođenja parnice.

Na osnovu sve izloženog, Ustavni sud nalazi da je stavom petim izreke osporene presude Višeg suda u Užicu Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine arbitrerno primenjeno merodavno pravo, što je za posledicu imalo povredu prava podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je , stoga, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-8719/2012 od od 26. februara 2015. godine.

6. Imajući u vidu da je utvrdio da je u konkretnom slučaju nadležni sud arbitrerno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio stav peti izreke presude Višeg suda u Užicu Gž. 327/15 od 15. maja 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u P rijepolju P. 342/14 od 25. marta 2015. godine, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu troškova sudskih taksi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti