Odbijena ustavna žalba medijske kuće u sporu zbog povrede ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu novinskog izdavača protiv presude kojom je obavezan na naknadu štete sudiji zbog povrede časti i ugleda. Objavljivanje neproverenih i neistinitih činjeničnih tvrdnji nije zaštićeno slobodom izražavanja i predstavlja legitiman osnov za ograničenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Svetlost“ a.d. iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Svetlost“ a.d. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 927/11 od 21. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Svetlost“ a.d. iz Kragujevca je 10. avgusta 2011. godine podnelo, preko punomoćnika Duška Pačariza, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud e Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 927/11 od 21. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava.

Ustavnom žalbom su osporene presude donete u parničnom postupku, u kojem je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo drugotuženog, a kojima je pravnosnažno delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se prvotužena i podnosilac ustavne žalbe obavežu da tužiocu novčano naknade pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, usled objavljivanja članka o tužiocu. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su parnični sudovi utvrdili da je tužilac kao tadašnji sudija pretrpeo duševne bolove, jer je objavljen članak koji sadrži niz neistinitih informacija sa neprimerenim i uvredljivim sadržajem po tužioca, pri čemu parnični sudovi nisu naveli o kojim se to neistinitim, neprimerenim i uvredljivim informacijama radi. Razlozi navedeni u parničnim presudama su nejasni, nerazumljivi i međusobno protiv urečni sadržini objavljenog članka koji je sačinjen u skladu sa pravilima novinarske struke. Navedeni inkriminisani tekst predstavlja komentar i kritiku povodom izbornih radnji i odluka sudova. Podnosilac dalje ističe da nijedan navod objavljenog teksta ne predstavlja neistinitu informaciju, niti nedozvoljene činjenične iskaze, već sasvim suprotno, istinite informacije. Po mišljenju podnosioca, navodi spornog teksta nesumnjivo se odnose na pitanja od javnog interesa, a ne na privatni život tužioca i javnost mora da zna sve o javnoj ličnosti, u ovom slučaju o tužiocu, kao sudiji povodom njegovog postupanja u izbornim predmetima. Podnosilac je na kraju naveo da izjave sadržane u spornom tekstu koje su objektivno štetne za pojedinca, ne mogu biti osnov za uspostavljanje njegove odgovornosti, jer su granice kritike uvek šire kada se kritika odnosi na rad ili ponašanje nosioca javne funkcije.

Podnosilac ustavne žalbe je tražio od Ustavnog suda da poništi osporenu presudu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i slobode. Tražio je naknadu materijalne štete na ime advokatskih i drugih troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 927/11 od 21. juna 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani prvotužena i podnosilac ustavne žalbe da tužiocu naknade duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled objavljivanja članka o tužiocu u novčanom iznosu od 200.000,00 dinara, kao i troškove postupka od 50.570,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da tekst pod nazivom „Izuzeće“ u listu „Nezavisna svestlost“ sadrži niz neistinitih informacija sa neprimerenim i uvredljivim sadržajem po tužioca koji je tada bio sudija Opštinskog suda u Kragujevcu, zbog čega je tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda; da su ga ljudi gledali sa prezirom, prolazili pored njegove kuće, govoreći da je lopov, razbijali mu prozore, a sve u cilju omalovažavanja njega kao sudije; da se radilo o neistinitim navodima iz teksta, utvrđeno je iz odluke Velikog personalnog veća Su. br. 93/02 od 16. maja 2003. godine kojom je utvrđeno da nema razloga za razrešenje tužioca, zatim iz izveštaja o rezultatima rada tužioca kao sudije i na kraju na osnovu činjenice da je prvotužena osuđena pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu K. 30/99 od 29. decembra 1999. godine, zbog krivičnog dela klevete; da prvotužena nije osporila činjenicu da pre objavljivanja spornog teksta nije proverila istinitost informacija da li tužilac ima polovinu poništenih presuda, da li „uskače u mutne slučajeve“ i slično; da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, što nije uticalo na pravilnost pobijane odluke; da je sloboda javnog informisanja ograničena zabranom objavljivanja informacija kojima se vređaju čast i ugled lica, bez obzira da li te informacije predstavljaju određene stavove i saopštenja nekog drugog, na šta se poziva prvotužena; da je prvotužena navela da je pisala negativno o tužiocu, jer je sve to pisalo u tekstu koji je objavila njena koleginica i da to ne predstavlja njen lični sud, ali ona nije osporila činjenicu da pre objavljivanja spornog teksta nije proverila istinitost navedenih informacija; da u medijskom pravu u sukobu između slobode izražavanja i osnovnih prava ličnosti (čast i ugled) u načelu važi pravilo da su vrednosni sudovi slobodni ali da činjenični nisu; činjenični iskazi su podložni proverljivosti i u prezentiranju činjenica novinar nema potpunu slobodu, već mora postupati sa novinarskom pažnjom koja podrazumeva napor da se utvrdi istinitost činjenica; da su se u konkretnom slučaju napred citirani činjenični iskazi mogli proveriti, što novinar, ovde prvotužena, nije učinila; da je vrednosni sud u novinskom tekstu, između ostalog, obrazovan očigledno radi pojačavanja utiska koji treba da proizvede; da negativan vrednosni sud nije upućen samo javnosti, već mu je bio cilj povreda i omalovažavanje ličnosti tužioca; da takvo tretiranje tužioca ukazuje da je vrednosni sud uvredljiv preko razumne mere i da on u kombinaciji sa neistinitim činjeničnim iskazom uzrokuje povredu časti i ugleda tužioca; da dosuđeni novčani iznos na ime nematerijalne štete odgovara zahtevima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je objavljenom informacijom grubo povređeno dostojanstvo tužioca, zaštićeno članom 18. Ustava Republike Srbije, i dosuđeni iznos će doprineti uspostavljanju psihičke i emocionalne ravnoteže koja je narušena objavljivanjem neistinite informacije; da je cenjen i navod u žalbi tuženog u pogledu toga da je tužba podignuta posle zakonom pripisanog roka, ali o tome je prvostepeni sud već dao dovoljno razloga koje u svemu prihvata i ovaj sud; da što se tiče žalbenog navoda da je učinjena bitna povreda postupka, jer je nakon zaključene rasprave prvostepeni sud ponovo otvorio raspravu i dozvolio subjektivno preinačenje tužbe, drugostepeni sud nalazi da se ne radi o preinačenju tužbe, već je tužilac samo dopunio i ispravio naziv tuženog tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 46. Ustava jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, a sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 19/91, 53/93, 67/93 i 48/94), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su sredstva javnog informisanja dužna da istinito obaveštavaju javnost, da su sredstva javnog informisanja koja se finansiraju iz javnih prihoda dužna da blagovremeno i nepristrasno obaveštavaju javnost, da ako sredstvo javnog informisanja objavi neistinitu informaciju kojom se narušava ugled ili interes pravnog ili fizičkog lica na koga se informacija odnosi, ili kojom se vređa čast ili integritet pojedinca, iznose ili prenose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju, sposobnostima, ili na drugi način vređa njegovo dostojanstvo, zainteresovano pravno ili fizičko lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača, izdavača, glavnog i odgovornog urednika i autora informacije, a nadležni sud je dužan da donese presudu u vezi sa tužbom iz prethodnog stava najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema tužbe (član 13.); u obavljanju delatnosti novinari su dužni da se pridržavaju zakona i novinarske etike (kodeks novinara)(član 15.).

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, Ustavni sud ukazuje da u demokratskom društvu novine i novinari imaju funkciju od suštinskog značaja. Sloboda informisanja, kao element slobode izražavanja iz člana 46 stav 1. Ustava, predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li infomacija predstavlja činjenični, vrednosi ili mešoviti sud, da li je infomacija politička, obrazovna, informativana, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost). Novinarska sloboda takođe obuhvata i određen stepen preterivanja ili čak provociranja (vidi presudu Evropskog suda Dalban protiv Rumunije, br. 28114/95, stav 49). S tim u vezi, iz prakse Evropskog suda proizlazi da se pravo na slobodu izražavanja primenjuje ne samo na informacije ili ideje koji se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već takođe i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema "demokratskog društva" (videti, inter alia, presude Evropskog suda za ljudska prava Handysid v. The United Kingdom, stav 49. i Nilsen and Johnsen v. Norway, stav 43.). Evropski standardi prave razliku između činjeničnih tvrdnji novinara i njihovih vrednosnih iskaza. Činjenične tvrdnje novinara podležu dokazivanju, dok za istinitost vrednosih iskaza ne mora da se pruži dokaz (vidi presude Evropskog suda za ljudska prava Cumpǎnǎ i Mazǎre protiv Rumunije , br. 33348/96, stav 98. i Kasabova protiv Bugarske, br. 22385/03, stav 58.). Zahtev da se dokaže istinitost vrednosnog suda je nemoguće ispuniti i on krši samo pravo na slobodu informisanja, koje je osnovni deo slobode obezbeđene članom 46. stav 1. Ustava. Klasifikacija izjave kao činjenice ili vrednosnog suda je pitanje koje spada, pre svega, u polje slobodne procene redovnog suda. Međutim, čak i kada izjava predstavlja vrednosni sud, mora postojati dovoljan činjenični osnov da je podrži, u protivnom će biti preteran (videti, na primer, presude Evropskog suda za ljudska prava Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, stav 76. i Timpul Info-Magazin and Anghel v. Moldova, stav 37.). Doduše, sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima, što se odnosi i na slobodu informisanja, bez obzira što se izveštava o pitanjima od opšteg značaja. Ograničenja slobode izražavanja utvrđene su odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Novinari će uživati zaštitu člana 46. stav 1. Ustava kada izveštaju o stvarima od opšteg značaja pod uslovom da postupaju savesno, nastojeći da pre objavljivanja, prema pravilima novinarske etike i struke, provere tačnost i pouzdanost informacije (vidi presude Evropskog suda Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške, br. 21980/93, stav 65. i Rumyana Ivanova protiv Bugarske, br. 36207/03, stav 61.).

Da bi ograničenje slobode informisanja bilo ustavnopravno prihvatljivo ono mora biti: legalno, legitimno, neophodno u demokratskom društvu i srazmerno legitimnom cilju čijem se ostvarenju teži, što je i u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud nalazi da osporene parnične presude kojima su podnosilac ustavne žalbe kao izdavač novina i njegov novinar obavezani da tužiocu novčano naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, usled objavljivanja spornog članka o tužiocu, predstavljaju ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe.

Osporene parnične presude donete su primenom odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) i člana 13. Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 19/91, 53/93, 67/93 i 48/94). Ustavni sud ocenjuje da su navedene zakonske norme dovoljno određene i jasne, što predstavlja osnov pravne sigurnosti, i ogr aničenja slobode informisanja koja nastaju primenom navedenih zakonskih normi ne mogu se smatrati nerazum nim, neočekivanim i nepredvidivim. Zadiranje u slobodu informisanja u konkretnom slučaju je bilo legalno, odnosno propisano navedenim jasnim i određenim zakonskim normama.

Ustavni sud ocenjuje da su osporene parnične presude, kojima je izvršeno ograničenje slobode informisanja podnosioca ustavne žalbe, donete radi ostvarivanja legitimnog cilja koji se sastojao u zaštiti prava i ugleda tužioca. Ustavni sud je imao u vidu da su u predmetima koji se odnose na rasprave ili pitanja od opšteg javnog interesa, granice prihvatljive kritike šire u odnosu na političare ili druge javne ličnosti nego u odnosu na privatna lica. Međutim, u konkretnom slučaju sporni tekst se odnosio na tužioca kao tadašnjeg sudiju, a sudija jeste nosilac javne funkcije, ali se on ne može staviti u isti rang kao političari i druge javne ličnosti, jer sudija, odnosno sud kao zaštitnik pravde i pravičnosti u jednom sistemu mora uživati autoritet i poverenje javnosti da bi pravosuđe uspešno funkcionisalo. Sa druge strane, u ustavnoj žalbi je navedeno da je sporni članak napisan povodom postupanja tužioca kao sudije u izbornim predmetima, ali iz sadržine osporenih presuda ne proizlazi da je sporni članak napisan isključivo povodom navedene činjenice.

U vezi zahteva da je ograničenje slobode informisanja bilo „neophodno u demokratskom društvu“, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije, pre objavljivanja, proverio tačnost informicija koje su sadržane u spornom članku („da tužilac ima veliki broj poništenih presuda i da uskače u mutne slučajeve“), niti je u parničnom postupku predložio dokaz radi utvrđivanja njihove tačnosti, a to je bilo procesno moguće, jer su se sporne informacije zasnivale na činjeničnim tvrdnjama koje se mogu proveriti i dokaziti ako su tačne . S obzirom na to da nije postojao bilo kakav utvrđeni činjenični osnov , to su i negativni vrednosni sudovi spornog članka bili preterani u konkretnom slučaju. Na ovaj način, objavljivanjem netačnih infomacija tužiocu su prouzrokovane duševne patnje zbog povrede časti i ugleda, zbog čega mu je i dosuđena novčana naknada, kao vid kompenzacije. Takođe, prvotužena u predmetnom parničnom postupku, novinar podnosioca ustavne žalbe, je osuđena pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu K. 30/99 od 29. decembra 1999. godine, zbog krivičnog dela klevete povodom predmetnog članka, a podnosilac je za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu. Ustavni sud ukazuje da za slobodu izražavanja i objavljivanja činjeničnih izkaza nije nužno postojanje dokaza njihove apsolutne istinitosti, ali u konkretnom slučaju nije ponuđen nijedan dokaz o istinitosti informacija u spornom članku.

Ustavni sud ocenjuje da su dosuđena naknada nematerijalne štete u novčanom iznosu od 200.000,00 dinara i troškovi parničnog postupka od 50.750,00 dinara na teret podnosioca , u konkretnom slučaju , srazmerni legitimnom cilju čijem se ostvarenju težilo. Ovde treba dodati da je podnosilac solidarno obavezan na naknadu navedenih novčanih iznosa , zbog čega je njegov polo žaj kao dužnika olakšan postojanjem i obaveze prvotužene da namiri navedeno novčano potraživanje. Podnosilac nije naveo da navedeni novčani iznosi znatno prevazilaze njegove prihode koje ostvaruje vršenjem registrovane delatnosti, niti je ukazao na to da je zbog obaveze izmirenja predmetnog novčanog potraživanja imao i da ima značajne finansijske poteškoće u svom poslovanju , niti je za to priložio određene dokaze.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporen om presud om Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 927/11 od 21. juna 2011. godine nije povređena sloboda mišljenja i izražavanja zajemčena članom 46. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

Kako podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi slobode mišljenja i izražavanja, a koji su razmatrani u prethodnom delu obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ni ostalim razlozima u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravičnost predmetnog parničnog postupka, a koji su već cenjeni i u osporenoj drugostepenoj presudi.

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog sudana www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba medijske kuće u sporu zbog povrede ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti