Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka dužeg od osam i po godina. Zbog neefikasnosti suda, konstatovano je da samo utvrđenje povrede predstavlja dovoljnu satisfakciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Arsića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Arsića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1682/03, a koji je okončan pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 170/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Arsić iz Vranja podneo je 4. maja 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 170/10.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je presudom Osnovnog suda u Vranju P. 170/10 od 21. jula 2011. godine odbijen njegov tužbeni zahtev, devet godina nakon podnošenja tužbe „zbog navodnog nedostatka dokaza“, te da „ako dokaza nije bilo valjalo je odlučiti odmah, umesto posle 10 godina“; da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2710/11 od 13. marta 2012. godine odbijena njegova žalba i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, da poništi navedene presude i da naredi „otklanjanje štete pretrpljene vođenjem postupka, u vidu plaćenih troškova za vođenje postupka“. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, već samo zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranije Opštinskog suda u Vranju P. 1682/03, a kasnije Osnovnog suda u Vranju P. 170/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Arsić Dejan iz Vranja, ovde podnosilac ustavne žalbe, i B. A. iz Vranja su 18. avgusta 2003. godine podneli Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog – Preduzeća za projektovanje, inženjering i konsalting ATELjE „ARH-i“ iz Vranja, radi isplate duga po osnovu radova koje su izveli za račun tuženog.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet pod brojem P. 1682/03. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 28. oktobra 2003. godine, a sledeće ročište zakazano za 22. januar 2004. godine nije održano, na zajednički predlog stranaka, zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Tokom dalje sprovedenog postupka, do donošenja prvostepene presude zakazano je još 40 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 19 nije održano iz više razloga: zbog nedolaska tuženih na ročište, zato što su tuženi tražili odlaganje ročišta, zbog nedolaska veštaka na zakazano ročište, zato što nalaz sa mišljenjem veštaka nije dostavljen sudu u ostavljenom roku, zbog odsutnosti postupajućeg sudije, ili zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kojem je obavljeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke, saslušane su parnične stranke i sud je izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju. Na ročište od 27. aprila 2010. godine nisu pristupili ni tužilac ni tuženi, iako su bili uredno pozvani, pa je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Međutim, po predlogu tužioca, rešenjem suda P. 170/10 od 20. oktobra 2010. godine, dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto rešenje od 27. aprila 2010. godine. Tuženi je na ročištu od 15. januara 2007. godine obavestio sud da je podneo protivtužbu protiv tužilaca-protivtuženih radi naknade štete za nekvalitetno izvedene radove i predložio je da se spisi predmeta formiranog po protivtužbi pripoje tekućoj parnici, što je sud i učinio. Nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije sudova, nadležnost za odlučivanje u predmetnoj parnici je prešla na Osnovni sud u Vranju, a predmetu je dodeljen broj P. 170/10.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 170/10 od 21. jula 2011. godine odbijeni su i tužbeni i protivtužbeni zahtev i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2710/11 od 13. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca–protivtuženih i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju P. 170/10 od 21. jula 2011. godine. U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da se u konkretnom slučaju na osnovu dokaza koje su tužioci-protivtuženi predložili nije moglo sa sigurnošću utvrditi u kojoj količini i vrednosti su radovi od strane tužilaca-protivtuženih kvalitetno izvedeni, pa je pravilno prvostepeni sud primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odbio zahtev tužilaca-protivtuženih za isplatu utuženog iznosa.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 18. avgusta 2003. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2710/11 od 13. marta 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao preko osam i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je do donošenja presude zakazivao ročišta za glavnu raspravu u periodima od po nekoliko meseci, pri čemu od 40 zakazanih ročišta, nije održano čak 19 ročišta za glavnu raspravu. Pored toga, prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 170/10 od 21. jula 2011. godine, posle skoro punih osam godina od podnošenja tužbe (18. avgusta 2003. godine).

Ustavni sud je našao da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, iako je sud odredio spajanje postupaka po podnetoj tužbi i protivtužbi, jer je u sprovedenom dokaznom postupku izveden dokaz saslušanjem stranaka i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman materijalni interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak, kao i da svojim ponašanjem nije bitnije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Vranju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1637/01, a okončan pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 170/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 1. izreke, i istovremeno našao da je samo usvajanje ustavne žalbe dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede Ustavom zajemčenog prava.

6. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za troškove parničnog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. U odnosu na osporene presude, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe zaključio da podnosilac ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije naveo ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti