Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Glavni razlog dugog trajanja je nedelotvorno postupanje sudova, uključujući trostruko ukidanje prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Avramovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Avramovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 49/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1255/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Avramović iz Vranja podneo je, 11. maja 2013. godine, preko punomoćnika Ljubomira Antića, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 49/10 od 1. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 477/13 od 6. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 49/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je osporeni parnični postupak, u kome je on imao svojstvo tužioca-protivtuženog započeo još 1997. godine, te da je pravnosnažno okončan tek nakon više od 15 godina; da „prvostepeni sud nije vodio računa o bitnim činjenicama“, kao i da „nije savesno cenio svaki dokaz zasebno i sve dokaze u jednom kontekstu“. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 49/10, kao i da se usvoji njegov zahtev „za preispitivanje“ presude Osnovnog suda u Vranju P. 49/10 od 1. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 477/13 od 6. marta 2013. godine. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je 1. oktobra 2014. godine podneo i dopunu ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Ustava čiju povredu ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li j e u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 49/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i Lj. A, u svojstvu tužilaca, podneli su 24. juna 1997. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih R. A. i G. A, radi utvrđenja prava preče kupovine na nepokretnosti koja se nalazi na katastarskoj parceli broj 2209 u KO Vranje, poništaja ugovora o kupoprodaji Ov. 1202/97 od 8. juna 1997. godine, zaključenog između tuženih, te aneksa tog ugovora Ov. 1239/97 od 24. juna 1997. godine, kao i radi poništaja rešenja o nasleđivanju O. 504/95 od 24. novembra 1995. godine. Takođe, tužioci su predložili izdavanje privremene mere, kojom bi se zabranilo drugotuženom da se useli u predmetnu nepokretnost do okončanja parničnog postupka. Po tužbi je formiran predmet P. 1224/97.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1224/97 od 23. jula 1997. godine usvojena je privremena mera koju su predložili tužioci.

Okružni sud je rešenjem Gž. 1497/97 od 22. septembra 1997. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 1224/97 od 23. jula 1997. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1224/97 od 4. novembra 1997. godine postupak u predmetu toga suda P. 1329/97, po tužbi G. A protiv Dragoljuba Avramovića, spojen je sa postupkom u predmetu P. 1244/97.

Presudom Opštinskog suda P. 1244/97 od 26. juna 1998. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili da se utvrdi njihovo pravo preče kupovine na predmetnoj nepokretnosti i poništi ugovor o kupoprodaji Ov. 1202/97 od 8. juna 1997. godine, zaključen između tuženih, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili poništaj rešenja o nasleđivanju O. 504/95 od 24. novembra 1995. godine; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo pravo trajnog korišćenja na 1/3 predmetne nepokretnosti; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi da tužiocima solidarno nadoknade troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1817/98 od 24. novembra 1998. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 1244/97 od 26. juna 1998. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom njene izreke, te je u tom delu predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 2237/98.

Tužilja Lj. A. je 1. februara 1999. godine povukla tužbu.

Tužilac-protivtuženi je 9. februara 1999. godine preinačio tužbu, tako što je pored istaknutih tužbenih zahteva, tražio i da se utvrdi njegovo pravo svojine na stanu u ulici Niškoj broj 10 u Vranju, nedovršenom prolazu – pasažu dimenzija 5m x 5m u prizemlju zgrade i garaži od 20 kvadratnih metara, koji se nalaze na katastarskoj parceli broj 2209 u KO Vranje, te da je nosilac prava trajnog korišćenja zemljišta koje se nalazi ispod navedenih objekata, kao i da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji Ov. 1202/97 od 8. juna 1997. godine i aneksa tog ugovora Ov. 1239/97 od 24. juna 1997. godine.

Presudom Opštinskog suda P. 2237/98 od 3. aprila 2000. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca – protivtuženog kojima je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na stanu u ulici Niškoj broj 10 u Vranju, nedovršenom prolazu – pasažu dimenzija 5m x 5m u prizemlju zgrade i garaži od 20 kvadratnih metara, kao i da su ništavi ugovor o kupoprodaji Ov. 1202/97 od 8. juna 1997. godine i aneks tog ugovora Ov. 1239/97 od 24. juna 1997. godine , dok su preostali tužbeni zahtevi tužioca odbijeni kao neosnovani. Istom presudom odbijen je i tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca G. A.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1277/00 od 27. septembra 2000. Godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 2237/98 od 3. aprila 2000. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 1526/00, a prvo ročište je održano 9. januara 2001. godine.

Tužilac-protivtuženi je podneskom od 27. marta 2001. precizirao tužbeni zahtev, a kao trećetuženu označio i Lj. A.

U toku 2001. godine održano je još šest ročišta (poslednje 10. septembra), dok je u toku 2002. godine održano samo jedno ročište – 26. novembra.

Dva ročišta su zakazana i održana u toku 2003. godine – 27. januara i 25. marta, nakon čega je sledeće ročište održano 8. aprila 2004. godine. Do kraja 2004. godine održano je još jedno ročište (6. jula), a ročište zakazano za 23. novembar nije održano na predlog tuženog-protivtužioca.

U toku 2005. godine održana su četiri ročišta i izveden dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke.

Presudom Opštinskog suda P. 1526/00 od 22. septembra 2005. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca-protivtuženog kojima je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na stanu u ulici Niškoj broj 10 u Vranju, kao i garaži od 20 kvadratnih metara, dok su preostali tužbeni zahtevi tužioca-protivtuženog odbijeni kao neosnovani. Navedenom presudom odbijen je kao neosnovan i tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca G. A.

Okružni sud Vranju je presudom Gž. 737/06 od 4. jula 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu Opštinskog suda P. 1526/00 od 22. septembra 2005. godine u delovima kojima su odbijeni tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog da se utvrdi njegovo pravo svojine na nedovršenom prolazu – pasažu dimenzija 5m x 5m u prizemlju zgrade, ništavost predmetnog ugovora i aneksa, kao i u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca G. A, dok je u preostalom delu navedena prvostepena presuda potvrđena.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 1255/06. Prvo ročište je održano 13. decembra 2006. godine.

Tužilac je 5. februara 2007. godine predložio donošenje dopunske drugostepene presude. Taj predlog je odbačen rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 398//07 od 21. maja 2007. godine.

Tužilac je 13. avgusta 2007. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda P. 1526/00 od 22. septembra 2005. godine i rešenja Okružnog suda u Vranju Gž. 398//07 od 21. maja 2007. godine.

U toku 2007. godine održana su četiri ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem četvoro svedoka.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 282/08 od 19. marta 2008. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je izjavio tužilac protiv presude Opštinskog suda P. 1526/00 od 22. septembra 2005. godine i rešenja Okružnog suda u Vranju Gž. 398//07 od 21. maja 2007. godine.

Dva ročišta zakazana u toku 2008. godine nisu održana, jer su se spisi nalazili u Vrhovnom sudu Srbije.

U toku 2009. godine održana su tri ročišta i izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju.

U toku 2010, 2011. i 2012. godine pred Osnovnim sudom u Vranju održano je osam ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem četvoro svedoka.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju P. 49/10 od 1. novembra 2012. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 477/13 od 6. marta 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Vranju P. 49/10 od 1. novembra 2012. godine. Dopunskom presudom tog suda Gž. 477/13 od 2. aprila 2013. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P. 49/10 od 1. novembra 2012. godine u delu odluke o troškovima. Navedene presude su 12. aprila 2012. godine dostavljene punomoćniku tužioca.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao e lement prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupa k po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 24. juna 1997. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem dopunske presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 477/13 od 2 aprila 2013. godine, trajao više od 15 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor je bio naročito složen, s obzirom na to da je podnosilac u tužbi prvobitno istakao tri tužbena zahteva, kojima je tražio utvrđenje prava preče kupovine na nepokretnosti, poništaj ugovora o kupoprodaji zaključenog između tuženih, kao i poništaj rešenja o nasleđivanju, a u toku postupka je istakao i zahtev kojim je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na određenim nepokretnostima. Pored toga, postupak po tužbi tuženih spojen je sa postupkom po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosi oca ustavne žalbe, kao tužioca-protivtuženog, jer se radilo o tužbenim zahtevima kojima je traženo utvrđenje prava preče kupovine na nepokretnosti, poništaj ugovora o kupoprodaji zaključenog između tuženih, kao i poništaj rešenja o nasleđivanju, a potom i utvrđenje prava svojine na nepokretnostima. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da navedeno trajanje postupka od više od 15 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, posebno imajući u vidu da su prvostepene presude Opštinskog suda čak tri puta ukidane (dva puta u celini i jednom delimično) odlukama Okružnog suda u Vranju, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sam a po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, o d 10. juna 2008. godine, stav 51.). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je pred Opštinskim sudom u toku 2002. godine održano samo jedno ročište (26. novembra), kao i da u periodu od 25. marta 2003. do 8. aprila 2004. godine taj sud nije održao nijedno ročište.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne ž albe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 49/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1255/06) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i izuzetnu složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U delu ustavne žalbe kojim se osporavaju presuda Osnovnog suda u Vranju P. 49/10 od 1. novembra 2012. godine i presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 477/13 od 6. marta 2013. godine, zbog toga što „prvostepeni sud nije vodio računa o bitnim činjenicama“, kao i zbog toga što „nije savesno cenio svaki dokaz zasebno i sve dokaze u jednom kontekstu“, a imajući u vidu zahtev koji je u ustavnoj žalbi pos tavio podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumentovane ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustavom , već da, nezadovoljan time što nije uspeo sa tužbenim zahtevima, od Ustavnog suda, u suštini traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Služb eni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti