Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku po privatnoj tužbi

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na sudsku zaštitu. Postupak po privatnoj krivičnoj tužbi za uvredu obustavljen je zbog zastarelosti, nakon što za četiri godine nije održan nijedan glavni pretres.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi A.Đ. iz B., na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16.oktobra 2008. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A.Đ. i utvrđuje da su u postupku koji je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođen pod brojem K.br.1116/04 po­vređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i sudsku zaš­ti­tu ljudskih i manjinskih prava i sloboda koja su garantovana odredbama člana 32. stav 1. i člana 22. stav 1. Ustava Republike Sr­bi­je.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete koju može os­tva­ri­ti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ustavnom sudu podneta je 31. marta 2008. godine blagovremena i dozvoljena us­­tavna žalba A.Đ, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u ra­zum­nom roku u predmetu K. br. 1116/04, koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beo­gra­du. U ustavnoj žalbi se navodi da je rešenjem tog suda K.br. 1116/04 od 28. januara 2008. godine obustavljen krivični postupak koji je pokrenuo privatni tužilac A.Đ, zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 2. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ). Krivični po­stupak je obu­stav­ljen zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u smislu od­red­be člana 104. KZ. Podnosilac žalbe smatra da se ničim ne može opravdati da se u pred­metnoj krivičnoj stvari za četiri godine ne od­rži nijedan glavni pretres, tako da je postupanjem suda, odnosno nepreduzimanjem me­ra koje je sud imao na raspolaganju pre­ma okrivljenima povređeno njegovo pravo na suđenje u ra­zumnom roku garantovano čla­nom 32. stav. 1, kao i pravo na sud­sku zaštitu garantovano članom 22. stav 1. Us­ta­va Republike Srbije.
2. Ustavni sud je 28. maja 2008. godine, u skladu sa članom 31. stav 1. Zakona o Us­tav­nom sudu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.109/07) i članom 72. stav 3. Po­slov­ni­ka o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Prvog opštinskog suda u Beogradu dostavljanje na uvid spisa predmeta K. br.1116/04 i odgovora na ustavnu žalbu, navodeći u aktu koji je uputio merodavne ele­men­te za ocenjivanje razumnosti dužine vremena suđenja o kojima bi sud trebalo da se iz­jas­ni. Spisi predmeta i odgovor na ustavnu žalbu, u kome se iscrpno izlaže či­nje­nič­no stanje o postupanju u predmetu K.br.1116/04, dostavljeni su Ustavnom sudu 23. juna 2008. godine.
3. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru­ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Članom 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Na osnovu člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pra­vo da nezavisan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila raz­log za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra­zum­nom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog op­štinskog suda u Beogradu K. br.1116/04 i ut­vr­dio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom us­tav­no­sud­s­kom postupku:
Sudski postupak pokrenut je 19. februara 2004. godine, kada je privatni tuž­i­lac A.Đ. iz Beograda podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu pri­vat­nu tužbu protiv više lica, zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 2. Krivičnog zakonika. Krivični postupak je okončan 28. januara 2008. godine, do­no­še­njem rešenja o obustavi postupka zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. Period koji spada u nad­lež­nost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu u razumnom roku.
Nesporno je da glavni pretres u ovoj pravnoj stvari nikada nije održan, ug­lav­nom zbog toga što se okrivljeni nisu odazivali pozivima suda. Punomoćnik privatnog tu­žioca je redovno pri­su­s­tvovao za­k­a­za­nom pretresu. Sudski po­stu­pak je do okon­ča­nja vo­di­lo troje po­stu­pa­ju­ćih sudija. Glavni pretres je zakazivan ukupno sedamnaest puta, ali je uvek odlagan zbog neprisustvo­va­nja nekog od okrivljenih. Dva puta pretres je odložen zbog sprečenosti postupajućeg sudije koji je do­­­­neo rešenje o obu­stav­i postupka. Punomoćnik privatnog tužioca je dva puta podnosio podneske sa zah­tevom da sud preduzme mere kojima bi se obezbedilo pri­sus­t­vo okrivljenih. Sud je iz­dao više naredbi za privođenje okrivljenih, a prema jednom od okriv­lje­nih čak pet naredbi, koje nisu bile izvršene.
5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, po­tvrđuje da je u konkretnom slučaju neposredno povređeno pravo podnosioca ustavne žal­be na su­đe­­nje u razumnom roku i pravo na sudsku zaštitu.
Kada je reč o dužini sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je sudski po­stu­pak pokrenut privatnom tužbom podnosioca ustavne žalbe 19. februara 2004. godine, a da je prvostepeno re­še­nje o obustavi postupka doneto 28. januara 2008. godine. U odnosu na pod­no­sio­ca us­tavne žalbe postupak je trajao skoro četiri godine i poklapao se sa ap­so­lut­nim ro­kom zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo za koje je podneta privatna tužba. Nema sumnje da je dužina razumnog sudskog postupka re­la­tivna kategorija koja zavisi od niza činilaca. Složenost pravnih i faktičkih pi­ta­nja u kon­kret­nom predmetu, ponašanje okrivljenih i oštećenih, značaj povređenog pra­va za podno­sio­ca ustavne žalbe i ponašanje suda koji vodi postupak, osnovni su činioci koji uti­ču na dužinu krivičnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okon­čan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u ra­zum­nom ro­ku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom krivičnom predmetu, nezavisno od ve­ćeg broja okrivljenih, nije bilo posebno složenih pravnih i fak­tič­kih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a takođe ni kom­­pleksnost či­nje­ničnog stanja ne bi zah­te­va­la da do­kazni postupak traje srazmerno duže vreme. Posmatrano u materijalnopravnom smi­s­lu, konkretni slučaj nije postao složeniji ni nakon donošenja novog Ustava, tako da je Ustavni sud zauzeo stav da se za utvrđivanje razumne dužine ovog sudskog postupka mora imati u vidu čitav period postupanja suda, počev od mo­men­ta podnošenja privatne krivične tužbe, a ne samo vreme od stupanja na snagu Ustava do donošenja prvostepenog re­­šenja.
Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju sud­s­kog postupka. Ne može se smatrati da je ponašanje pri­vatnog tužio­­ca tokom po­stup­ka, iz­­mena privatne tužbe i podnošenje dva podneska kojima se zah­teva za­ka­zivanje glav­nog pre­tre­sa i preduzimanje mera za obezbeđivanje pri­sus­t­va ok­riv­lje­nih, doprinelo usložnja­vanju konkretnog slučaja i njegovoj dužini. Ustavni sud smatra da su ove, na zakonu zasnovane procesne radnje pri­vat­nog tu­žio­ca, bi­le u funkciji efi­kas­ni­jeg sud­s­kog postupanja. S druge strane, pri­vatni tužilac ni­­je bio u mogućnosti da koristi druga de­­lotvorna prav­na sredstva protiv neo­prav­da­no dugog trajanja krivičnog postupka, ni­ti je bio du­žan da inicira vršenje instan­cio­­nog nadzora prema sudu u pitanju.
Ustavni sud nalazi da je do okončanja predmetnog postupka donošenjem rešenja o obustavi krivičnog postupka od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu, došlo isključivo zbog opstrukcije okrivljenih ko­­ju nadležni sud nije na odgovarajući način sprečio. Ovaj za­klju­čak nedvosmisleno pro­izi­la­zi i iz samog od­go­vora na ustavnu žalbu koji je dostavila zamenica pred­­sed­ni­ka Prvog opštinskog su­da u Beogradu. U njemu je navedeno „da se može zaključiti da u ovom po­stup­ku nije održan nijedan glavni pretres, ali se takođe može utvrditi da su raz­­lozi ko­ji su do toga doveli, pre svega, odnos okrivljenih prema sudu i postupku, ko­ji se og­le­da u tome što isti uglav­nom nisu pristupali na pozive suda, ili su sudu bi­li nedo­stup­ni na datim adresama.“ Iz ovoga očigledno proizilazi da je i nadležni sud uočio da su okrivljeni zlou­po­­treb­lja­va­li svoja procesna ovlašćenja u krivičnom postupku, ali da ih u tome nije sprečio.
Nesporno je da se krivični postupak neprekidno vodio pred Prvim op­štin­s­kim sudom u Beogradu, i da nadležni sud nije održao glavni pretres. Ustavni sud na­lazi da se postupanje nadležnog suda u ovoj prav­noj stvari zbog toga ne može sma­tra­ti efi­kas­nim i de­lot­vor­nim. U slučajevima u kojima učesnici u postupku doprinose dužem trajanju krivičnog postupka, dužnost je suda da pra­­vovremeno i efikasno reaguje na njihove dilatorne radnje i da blago­vre­me­no pre­duz­­me sve zakonske mere u cilju onemogućavanja zloupotrebe prava učesnika u postupku. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.
Po­sma­tra­no sa aspekta objektivnog trajanja postupka i interesa pravde, za Us­tav­ni sud je neprihvatljiva i druga okol­nost koja se u odgovoru na ustavnu žalbu navodi kao razlog za odugovlačenje postupka, a to je odsustvo pune saradnje između suda i nadležnog Ministarstva unu­trašnjih po­slo­va, koje „ni­je postupalo ažurno po naredbama suda i u nekoliko slu­ča­jeva sudu nije dostavlja­lo obrazloženje o razlozima neprivođenja, odnosno ne­po­stu­pa­nja po na­lo­gu suda“. Po oceni Ustavnog suda, odugovlačenje postupka u ovom slučaju pretežno je prouzrokovano propuštanjem nadležnog suda da obezbedi pristupanje okrivljenih sudu. Zbog toga se ne može smatrati da se u vođenju postupka u konkretnom predmetu sud rukovodio prin­­­cipom ispravnog postupanja. Nadležni sud je bio dužan da obez­be­di da svi učesnici po­s­tup­ka po­stu­paju na način da se izbegne nepotrebno odugo­vla­če­nje, kao i da kontroliše spro­vođenje svo­jih naredbi. Ni promene u sastavu sudskog ve­ća koje su objektivno us­lo­­vile po­sto­ja­nje dužeg perioda neaktivnosti suda, ne mogu se smatrati valjanim raz­lo­gom koji bi mogao da opravda prekoračenje razumnog roka za donošenje sudske od­lu­ke.
Ustavni sud je imao u vidu i značaj pitanja koje je trebalo raspraviti pred su­dom za podnosioca ustavne žalbe. Zahtevana je sudska zaštita prava ličnosti, kon­kret­no ugleda, časti i dostojanstva ličnosti, koja imaju rang osnovnih ljudskih prava garantovanih Ustavom. Nesumnjivo je da ova prava za privatnog tužioca imaju posebnu važnost.
6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žal­be uskraćeno pravo na delotvornu sudsku zaštitu, garantovano članom 22. stav 1. Ustava, zbog neopravdanog odugovlačenja postupka za koje odgovornost ima nadležni sud, jer je sud prekoračio razuman rok za javno raspravljanje i od­lu­čivanje o pravima podnosioca ustavne žalbe, koji je utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.
Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je od­lu­čio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari odgovarajućom naknadom nematerijalne štete, koju podnosilac ustavne žalbe može ostvariti na način pred­viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova Odluka objavi u „Službenom glas­niku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić, s.r.