Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 28 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi podele bračne tekovine koji je trajao duže od 28 godina. Istaknuto je da takvo trajanje i višestruka ukidanja presuda ukazuju na sistemski nedostatak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Verice Stanković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Verice Stanković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1670/00 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Verice Stanković izjavljena protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1670/00 od 7. juna 2007. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 225/10 od 16. juna 2010. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Verica Stanković iz Beograda podnela je 27. februara 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3799/82.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta još 1982. godine; da je doneto više prvostepenih i drugostepenih odluka, kao i odluka po reviziji, ali da postupak još nije okončan.

U podnescima od 27. jula 2010. godine podnositeljka je navela da predmetni parnični postupak još nije okončan, te je zahtevala od Ustavnog suda da u što kraćem roku usvoji ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i da „izvrši zakonsku ispravku“ i omogući joj da dobije svoj deo stečene imovine. Takođe, ovim podnescima podnositeljka je osporila i presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1670/00 od 7. juna 2007. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 225/10 od 16. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32, 36. i 58. Ustava, navodeći da o „pravičnom suđenju ne može biti reči kada se bračna tekovina raspravlja skoro 30. godina“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1670/00 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 1. oktobra 1982. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog bivšeg supruga Stanka Stankovića, koju je po nalogu suda sa pripremnog ročišta uredila podneskom od 30. decembra 1982. godine. Navedenom preciziranom tužbom tužilja je tražila da sud utvrdi da je u toku trajanja bračne zajednice između parničnih stranaka stečena zajednička imovina na: porodičnoj stambenoj zgradi koja se nalazi u ulici Gunjak broj 10, drugoj zgradi koja se nalazi u ulici Gunjak broj 45, montažnom ugostiteljskom objektu, tri putnička motorna vozila i jednosobnoj kamp-prikolici, što je tuženi dužan da prizna i da trpi da se tužilja uknjiži kao vlasnik u zemljišnim i drugim javnim knjigama na označenim nepokretnostima sa ½ idealnih delova, kao i da joj preda ½ svih pokretnih stvari ili isplati njihovu protivvrednost. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3799/82.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je 12. januara 1989. godine presudu P. 3799/82 kojom je delimično usvojio tužbni zahtev tužilje i utvrdio da je u toku trajanja bračne zajednice između parničnih stranaka stečena bračna tekovina koja se sastoji od porodične stambene zgrade u ulici Gunjak broj 10 i jedne jednosobne kamp prikolice, što je tuženi dužan da trpi i da dozvoli da se tužilja uknjiži kao vlasnik u zemljišnim i drugim javnim knjigama na označenoj nepokretnosti sa 252/1000, kao i da tužilji preda 252/1000 kamp-prikolice ili da joj isplati protivvrednost. Protiv ove presude, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, tužilja je izjavila žalbu.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu doneo je presudu Gž. 8157/89 od 20. novembra 1989. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3799/82 od 12. januara 1989. godine. Tužilja je protiv drugostepene presude izjavila reviziju.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o reviziji tužilje, ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 8157/89 od 20. novembra 1989. godine i presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3799/82 od 12. januara 1989. godine u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da prvostepena presuda ne sadrži dovoljne i jasne razloge o odlučnim činjenicama u pogledu doprinosa stranaka u sticanju sporne imovine, a dati razlozi protivreče i stanju u spisima, pa je prvostepena odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 13) Zakona o parničnom postupku, koja nije otklonjena ni u postupku po žalbi. Takođe je navedeno da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, jer u toku postupka nisu pravilno i potpuno utvrđene sve odlučne činjenice za pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari.

Nakon sprovedenog ponovnog postupka, Peti opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 2189/91 od 20. juna 1991. godine kojom je odbio kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva tužilje. Tužilja je protiv ove presude izjavila žalbu.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužilje, doneo je presudu Gž. 9361/91 od 24. oktobra 1991. godine kojom je potvrdio presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2189/91 od 20. juna 1991. godine u delu u koji se odnosi na stambeni objekat u ulici Gunjak broj 45, na montažni ugostiteljski objekat i na tri putnička motorna vozila i u tom delu odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, dok je u preostalom delu koji se odnosi na preostali deo porodične stambene zgrade u ulici Gunjak broj 10 i na kamp prikolicu ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovni postupka. Protiv potvrđujućeg dela ove presude tužilja je izjavila reviziju.

Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni sud Srbije doneo je presudu Rev. 416/92 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje.

U toku drugog ponovnog postupka, tužilja je 12. aprila 1994. godine podnela predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2189/91 od 20. juna 1991. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je tužilja vlasnik stambenog objekta u ulici Gunjak broj 45, montažnog ugostiteljskog objekta i tri putnička motorna vozila, navodeći da je došla do novih dokaza i neposrednih saznanja za adrese i imena relevantnih svedoka.

Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 8195/91 od 22. novembra 1994. godine odbio predlog tužilje za ponavljanje postupka, navodeći u obrazloženju ovog rešenja da je u toku postupka po ovom pravnom sredstvu utvrdio da je tužilja imala mogućnost da predloži saslušanje navedenih svedoka i u toku postupka čije se ponavljanje traži. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu.

Rešavajući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje kojim je ukinuo rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 8195/91 od 22. novembra 1994. godine. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je bilo neophodno pre donošenja odluke o predlogu da sud utvrdi da li se radi o blagovremenom predlogu, pa ukoliko utvrdi da je predlog, da utvrdi da li je predlog dozvoljen, pa tek onda, ukoliko su oba ova uslova ispunjena, da ceni osnovanost podnetog predloga.

U ponovnom postupku po predlogu tužilje za ponavljanje postupka Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 8195/91 od 19. januara 1996. godine navedeni predlog tužilje odbacio kao neblagovremen. U obrazloženju rešenja navedeno je da je sud utvrdio da je tužilja do adresa navedenih svedoka mogla da dođe i u ranijem postupku pošto je sa njima bila u neposrednom ili posrednom kontaktu, dok je neke od adresa znala i ranije, ali to nije učinila jer su tokom parnice saslušavani mnogi svedoci i postojali mnogi pismeni dokazi, te je smatrala da je saslušanje ovih svedoka nepotrebno. Tužilja je protiv ovog rešenja izjavila žalbu. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3883/96. od 30. aprila 1996. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 8195/91 od 19. januara 1996. godine.

Tuženi u predmetnom parničnom postupku preminuo je 19. marta 1998. godine. Podneskom od 7. aprila 1998. godine punomoćnik pokojnog tuženog obavestio je sud o navedenoj činjenici i zatražio od suda da preduzima i dalje odgovarajuće radnje u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku. Zakonski naslednici tuženog su podneskom od 12. maja 1998. godine obavestili prvostepeni sud da su ovlastili određenog advokata da ih zastupa u ovoj parnici i zatražili od suda da sve podneske i pozive šalje na adresu njihovog punomoćnika koju su dostavili. Prvostepeni sud je na ročištu održanom 25. maja 1998. godine naložio tužilji da uredi tužbu u roku od 60 dana, tako što će tužbom da obuhvati sve naslednike pokojnog tuženog i dostavi njihove adrese, pod pretnjom da će tužba biti odbačena ukoliko tužilja ne postupi po nalogu suda. S obzirom na to da tužilja nije postupila po nalogu suda u ostavljenom roku, Peti opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 8195/91 od 25. oktobra 1999. godine kojim je odbacio tužbu.

Tužilja je protiv navedenog rešenja 5. novembra 1999. godine izjavila žalbu, sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, koji je Peti opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 8195/91 od 21. februara 2000. godine odbio kao neosnovan. Protiv navedena dva rešenja Petog opštinskog suda u Beogradu tužilja je izjavila žalbe.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama tužilje, doneo je rešenje Gž. 4570/00 od 29. maja 2000. godine kojim je uvažio žalbe tužilje i ukinuo rešenja Petog opštinskog suda u Beogradu P. 8195/91 od 21. februara 2000. godine i P. 8195/91 od 25. oktobra 1999. godine, navodeći u obrazloženju da smrću tuženog nije prestalo ovlašćenje njegovom punomoćniku da preduzima radnje u predmetnoj parnici, te stoga nije ni bilo mesta donošenju rešenja kojim se odbija predlog tužilje za povraćaj u pređašnje stanje, kao ni rešenja o odbacivanju tužbe.

Nakon vraćanja spisa u Peti opštinski sud u Beogradu, predmet je dobio broj P. 1670/00. U toku ovog dela postupka tužilja je 9. novembra 1999. godine po drugi put podnela predlog za ponavljanje postupka koji je okončan pravnosnažnom presudom P. 2189/91 od 20. juna 1991. godine. Ovaj predlog tužilja je, u skladu sa nalogom suda, precizirala podneskom od 24. maja 2002. godine. Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1670/00 od 2. jula 2002. godine odbacio predlog kao neblagovremen, jer je protekao zakonom propisani rok od pet godina za njegovo izjavljivanje. U postupku po žalbi protiv ovog rešenja, Okružni sud u Beogradu je u prethodnom razmatranju utvrdio da prvostepeni sud nije dostavio žalbu drugoj parničnoj stranci na odgovor, te je rešenjem Gž. 9942/02 od 22. oktobra 2002. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. Nakon što su mu spisi ponovo dostavljeni, Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužilje, doneo je rešenje Gž.13280/02 od 14. maja 2003. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1670/00 od 2. jula 2002. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 1670/00 od 7. juna 2007. godine preostali tužbeni zahtev tužilje, koji je povećan 7. juna 2002. godine i 18. maja 2006. godine, odbio kao neosnovan i obavezana je tužilja da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u navedenom novčanom iznosu. Takođe, ovom presudom konstatovano je da je tužba tužilje u delu kojem je traženo da se utvrdi pravo svojine na još jednom delu kamp prikolice povučena. Presuda je ekspedovana 13. marta 2008. godine. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o navedenim žalbama, doneo je osporenu presudu Gž. 225/10 od 16. juna 2010. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i odbacio žalbu tuženih kao neblagovremenu. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da pri donošenju ožalbene presude prvostepeni sud nije učinio nijednu od bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a neosnovano se žalbom tužilje ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer je presuda razumljiva, sadrži razloge o bitnim činjenicama koji su jasni i potpuni i nisu protivrečni stanju u predmetu; da se navodima žalbe tužilje ne dovodi u sumnju činjenični pravni zaključak prvostepenog suda, jer je prvostepeni sud pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio sve bitne činjenice od kojih zavisi pravilna odluka o tužbenom zahtevu. Protiv ove presude tužilja 14. septembra 2010. godine lično izjavila reviziju, a tuženi su reviziju izjavili preko advokata 19. jula 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, odlučujući o izjavljenim revizijama, doneo rešenje Rev. 108/11 od 2. marta 2011. godine kojim je odbacio kao neblagovremenu i nedozvoljenu reviziju tužilje, a kao neblagovremenu reviziju tuženih. Ovo rešenje dostavljeno je podnositeljki ustavne žalbe 20. aprila 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da je sud ovlašćen da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, kao i da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 394. st. 1. i 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tačka 2)).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe tužilje, ovde podnositeljke ustvne žalbe - 1. oktobra 1982. godine, pa do podonošenja ustavne žalbe trajao 26 i po godina, kao i da je taj postupak okončan nakon 28 i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina od preko 28 godina sama po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je istaknuti zahtev za podnositeljku ustavne žalbe bio od velikog značaja, s obzirom na to da je podnositeljka tužbenim zahtevima tražila da sud utvrdi veličinu udela podnositeljke na označenim pokretnim i nepokretnim stvarima, među kojima i stambene zgrade u kojoj je živela pre razvoda braka, a koje su stečene u toku trajanja bračne zajednice podnositeljke sa tuženim. Prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka nije doprinela ovolikom trajanju postupka. Činjenica da je podnositeljka dva puta izjavljivala predlog za ponavljanje istog pravnosnažno okončanog postupka, po oceni Ustavnog suda, ne može se uzeti u doprinos podnositeljke odugovlačenju postupka, jer stranka ima pravo da koristi sva zakonom predviđena sredstva za koja oceni da joj mogu pomoći da uspe u ostvarivanju svog zahteva.

Takođe prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju radilo se o složenijoj činjeničnoj i pravnoj stvari, jer je trebalo da sudovi utvrde da li su navedene stvari zajednička imovina bivših supružnika, pa ukoliko jesu, da utvrdi veličinu udela podnositeljke za svaku označenu stvar u skladu sa doprinosom podnositeljke u sticanju. Stoga je trebalo izvesti više dokaza – saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem većeg broja svedoka i veštačenjem. Postupak je nakon smrti tuženog, kao sticaoca spornih stvari, dodatno usložnjen, stupanjem u parnicu više lica, njegovih zakonskih naslednika, na mestu tuženog, a koja o sticanju pojedinih od navedenih stvari nisu imala neposredno saznanje, te je bilo potrebno izvesti više dokaza. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je tuženi preminuo nakon 15 i po godina od pokretanja postupka, te prilikom ocene složenosti postupka nije uzeo u obzir i ovu činjenicu.

Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednim stepenom složenosti postupka, čak ni eventualnim doprinosima parničnih stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Na parničnom sudu je da proceni koje će od predloženih dokaza da izvede i da se stara da se ti dokazi, kao i preduzimanje svih parničnih radnji, izvedu u skladu sa navedenim načelom efikasnosti.

Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom predmetnog parničnog postupka donete tri prvostepene i tri drugostepene odluke, kao i tri odluke o izjavljenim revizijama, kojima je odlučivano o tužbenom zahtevu. Ustavni sud je stanovišta da je od izuzetne važnosti da se sudski sistem jedne države organizuje na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti odluke u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i predmetu Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Stoga, Ustavni sud nije cenio i pojedinačne propuste sudova, kao na primer da su o drugom po redu predlogu podnositeljke ustavne žalbe za ponavljanje postupka odlučivali godinu dana ili da je presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1670/00 od 7. juna 2007. godine dostavljena parničnim strankama tek nakon osam meseci od donošenja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku neefikasnim i nedelotvornim postupanjem, Petog opštinskog suda u Beogradu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da joj se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojom su osporene presude Petog opštinskog suda u Beogradu P.1670/00 od 7. juna 2007. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 225/10 od 16. juna 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je žalba nedopuštena.

Naime, saglasno citiranim odredbama člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, jedan od uslova za izjavljivanje ustavne žalbe jeste da su protiv akta koji se osporava iscrpljena sva pravna sredstva ili da nisu predviđena druga pravna sredstva.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba izjavljena pre nego što je izjavljeno poslednje delotvorno pravno sredstvo protiv osporenog akta, u konkretnom slučaju – revizija. Nakon podnošenja ustavne žalbe podnositeljka je izjavila reviziju, na koju je inače imala pravo, jer je odbijen njen tužbeni zahtev koji je glasio na iznos preko 100.000 evra, ali posle roka utvrđenog merodavnim Zakonom o parničnom postupku i na način suprotan ovom zakonu – reviziju u ime podnositeljke nije izjavio advokat, već sama stranka.

Ustavni sud je ocenio da naknadno iscrpljivanje pravnih sredstava na način suprotan merodavnim procesnim zakonima, ne može da učini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi član 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 3277/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 8006/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o bračnoj tekovini
• Už 523/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku
• Už 2819/2009: Odluka o ustavnoj žalbi povodom ništavosti ugovora i dužine parničnog postupka