Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o visini otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnetu zbog načina obračuna otpremnine pri odlasku u penziju. Sud je utvrdio da se navodima žalbe osporava primena materijalnog prava, a ne povreda ustavnih prava, i da nisu ponuđeni dokazi o diskriminatornom postupanju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3720/2012
09.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž. iz Krupnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ž. i utvrđuje da je stavom 3. izreke rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1519/2011/5 od 20. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1519/2011/5 od 20. februara 2012. godine u stavu 3. izreke i određuje da taj sud donese novu odluku o prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 43961/10 od 15. marta 201 0. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema lic ima koj a ni su podnel a ustavnu žalbu, a nalaz e se u istoj pravnoj situaciji kao i podnos ilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž. iz Krupnja podneo je, 4. maja 2012. godine, u svoje i u ime S. Ž. iz Loznice i N. Ž. iz Krupnja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1519/2011/5 od 20. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Takođe se pozvao na čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je rešenjem Opštinskog suda u Krupnju I. 52/96 od 29. marta 1996. godine obustavljen izvršni postupak koji su pokrenuli on i lica u čije ime je podneo ustavnu žalbu radi prinudne naplate potraživanja utvrđenog rešenjem tog suda R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine, sa obrazloženjem da izvršni dužnik - opština K, nije u mogućnosti da izmiri svoju obavezu. Dalje je naveo da su on i ostali poverioci, na osnovu člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (u daljem tekstu: Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta), podneli predlog za izvršenje protiv Republike Srbije, kao supsidijernog dužnika, i da su u izvršnim postupcima vođenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu naplatili 23 tromesečne rate sa kamatom od 16. februara 1996. godine, a da im je osporenim rešenjem kamata priznata od 1. januara 2009. godine. S obzirom na izneto, podnosilac smatra da je zbog pogrešne primene člana 12b pomenutog zakona, poveriocima povređeno pravo na pravično suđenje, dok povredu prava na jednaku zaštitu prava vidi u različitom postupanju sudova, a kao dokaz za svoje tvrdnje dostavlja rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1785/03 od 31. aprila 2004. godine i Ipv. 36/08 od 9. juna 2008. godine. Takođe ističe da mu je kroz st. 1. i 2. izreke osporenog rešenja povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o izjavljenoj žalbi odlučivao prvostepeni sud, koji, kako smatra podnosilac, ne može svoju nezakonitu odluku o troškovima izvršnog postupka ispravljati kao da je reč o očiglednoj pogrešci. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve elemente neophodne za postupanje Suda, propisane odredbama člana 83. stav 2. i člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br . 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), jer uz ustavnu žalbu nisu dostavljena specijalna punomoćja za izjavljivanje ustavne žalbe u ime S. Ž. i N. Ž, zbog čega je Ustavni sud, saglasno članu 45. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), dopisom Už-3720/2012 od 12. februara 2015. godine, naložio podnosiocu M. Ž. da, u roku od 15 dana od prijema dopisa Suda, uredi ustavnu žalbu dostavljanjem pomenutih punomoćja.

Dopisom od 27. februara 2015. godine podnosilac M. Ž. obavestio je Ustavni sud da nije u mogućnosti da postupi po nalogu Suda i tražio je da se postupak nastavi samo u odnosu na njega.

3. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Opštinskog suda u Krupnju R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine, između ostalog, određena je novčana naknada za oduzete katastarske parcele u KO K. i u KO T . i obavezana je opština K . da S . Ž, N . Ž . i M . Ž, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati 210.526,16 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od „dana isteka roka za isplatu pa do isplate u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti ovog rešenja“.

Na osnovu izvršnih isprava – rešenja Opštinskog suda u Krupnju R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine i 103/96 od 20. avgusta 1996. godine, Prvi osnovn i sud u Beogradu je rešenjem I. 43961/10 od 15. marta 2010. godine odredio izvršenj e na sredstvima izvršnog dužnika - Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja izvršnih poverilaca S. Ž, N . Ž . i M . Ž . u iznosu od 5.263,15 dinara, sa kamatom u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 16. februara 1996. godine pa do isplate. Troškovi izvršenja su određeni u iznosu od 3.900 dinara.

Navedeno rešenje o izvršenju ispravljeno je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 43961/10 od 22. februara 2011. godine, u delu kojim su određeni troškovi izvršnog postupka, tako što što je umesto iznosa od 3900 dinara naveden iznos od 5.900 dinara.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1519/2011/5 od 20. februara 2012. godine su: odbijeni kao neosnovani prigovori izvršnih poverilaca i potvrđena su rešenja toga suda I. 43961/10 od 15. marta 2010. godine i I. 43961/10 od 22. februara 2011. godine (st. 1. i 2. izreke); usvojen prigovor izvršnog dužnika i preinačeno rešenje toga suda I. 43961/10 od 15. marta 2010. godine u delu odluke o kamati, tako što je određena naplata kamate u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 1. januara 2009. godine (stav 3. izreke). Ocenu o neosnovanosti prigovora izvršnih poverilaca – da su im umesto 5.900 dinara, troškovi izvršnog postupka priznati u visini od 3.900 dinara i da je, zbog izmene Advokatske tarife u periodu do donošenja rešenja o ispravci od 22. februara 2011. godine, troškovi trebalo da im budu priznati u iznosima predviđenim izmenjenom Advokatskom tarifom, veće prvostepenog suda je obrazložilo time da je iznos od 3900 dinara, koji je očiglednom omaškom naveden u rešenju od 15. marta 2010. godine, ispravljen rešenjem od 22. februara 2011. godine, koje je doneto u skladu sa tada važećom odredbom člana 349. Zakona o parničnom postupku, te da je dosuđeni iznos troškova u visini od 5.900 dinara obračunat u skladu sa Advokatskom tarifom koja je bila na snazi u vreme odlučivanja. Osnov obrazloženja odluke iz stava 3. izreke osporenog rešenja zasniva se na oceni suda da je pravilna primena odredbe člana 12b stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, kojom je propisano "da kamata na iznos rate naknade za oduzeto zemljište koja dospeva za plaćanje teče od dana njene dospelosti", zahtevala da prvostepeni sud odredi naplatu kamate počev od 1. januara 2009. godine, budući da je, u konkretnom slučaju, rata dospela 31. decembra 2008. godine.

Rešenjima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1785/03 od 31. marta 2004. godine i Ipv. 36/08 od 9. juna 2008. godine, koja su doneta u izvršnim postupcima vođenim između istih stranaka radi prinudne naplate novčanog potraživanja poverilaca utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Krupnju R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine, pravnosnažno je određena naplata kamate na pojedinačne iznose rata glavnog duga počev od 16. februara 1996. godine, sa obrazloženjem da je početak roka od kada teče kamata određen u izvršnoj ispravi, a da je Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta samo odložen rok dospelosti obaveze i izmenjena vrsta kamate.

5. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za okretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka aštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Kako je sadržina prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda suštinski istovetna odredbama člana člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava .

Članom 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta ("Službeni glasnik RS", br. 18/91 i 20/92) je propisano: da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade (stav 1.); da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz st. 1. i 2. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (stav 3.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta ("Službeni glasnik RS", broj 42/98) posle člana 12. osnovnog Zakona dodat je, između ostalog, član 12b kojim je propisano: da se, u slučaju kad je visinu novčane naknade utvrdio nadležni sud, naknada plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od dana pravosnažnosti sudske odluke (stav 1.); da se na dospele obaveze iz stava 1. ovog člana plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (stav 3.). Odredbom člana 3. pomenutog Zakona o izmenama i dopunama Zakona propisano je da će se obaveze plaćanja novčane naknade dospele do dana stupanja na snagu ovog zakona izvršiti u skladu sa članom 2. ovog zakona, počev od 1. januara 1999. godine.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) propisano je: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.).

Članom 41. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11) propisano je da o prigovoru na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave odlučuje veće sastavljeno od troje sudija istog suda koji je odlučivao u prvom stepenu.

6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu da podnosilac povredu navedenog prava zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni odredaba merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, već da, sagledavajući postupak kao jedinstvenu celinu, oceni da li je podnosiocu bilo omogućeno pravično suđenje u smislu garancija procesne pravičnosti. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada je tumačenje i primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe novčana naknada za oduzeto zemljište utvrđena rešenjem Opštinskog suda u Krupnju R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine, koje je postalo izvršno 16. februara 1996. godine.

Osporenim rešenjem Ipv. 1519/2011/5 od 20. februara 2012. godine , Prvi osnovni sud u Beogradu je preinačio prvostepeno rešenje tog suda I. 43961/10 od 15. marta 2010. godine kojim je na osnovu pomenute izvršne isprave određeno izvršenje protiv Republike Srbije kao supsidijernog dužnika, u delu odluke o kamati, tako što je odre dio naplatu kamate na iznos pojedinačne rate u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 1. januara 2009. godine, budući da je, kako je navedeno u obrazloženju rešenja, konkretna rata dospela na plaćanje 31. decembra 2008. godine. Svoju odluku veće prvostepenog suda je obrazložilo time da je članom 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta propisano "da kamata na iznos rate naknade za oduzeto zemljište koja dospeva za plaćanje teče od dana njene dospelosti".

Polazeći od razloga na kojima je zasnovano osporeno rešenje, Ustavni sud konstatuje da je izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta od 18. novembra 1998. godine propisano da se novčana naknada za oduzeto zemljište, čiju je visinu utvrdio nadležni sud, plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od dana pravosnažnosti sudske odluke , te da se na dospele obaveze plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, s tim što se novelirane odredbe primenjuju i na obaveze plaćanja novčane naknade koje su dospele do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta i to počev od 1. januara 1999. godine. Iz navedenog proizlazi da je zakonodavac, u cilju zaštite interesa lica kojima se plaća novčana naknada za oduzeto zemljište, te imajući u vidu antiinflatornu funkcije kamate , noveliranim odredbama zakona predvideo da se kamata obračunava i plaća na svaku dospelu tromesečnu ratu, i to počev od pravnosnažnosti sudske odluke pa do dospelosti konkretne rate, a ne od dana kada je dužnik pao u docnju, kako to nalazi izvršni sud. Ovo stoga, što se u konkretnom slučaju, ne radi o kamati koju dužnik plaća zbog zadocnjenja u ispunjenju svoje obaveze i koja predstavlja određeni vid sankcije zbog neispunjenja obaveze u roku, već o revalorizovanoj kamati koja je ustanovljena radi očuvanja realne vrednosti novca u inflatornim uslovima, jer se naknada isplaćuje u ratama u periodu koji može da traje i nekoliko godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je način na koji je veće izvršnog suda primenilo merodavno materijalno pravo proizvoljan, te samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je stavom 3. izreke osporenog rešenja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem stava 3. izreke osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1519/2011/5 od 20. februara 2012. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom protiv rešenja tog suda I. 14396/10 od 15. marta 2010. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi i povreda prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio kao preuranjen, s obzirom na to da će o prigovoru izvršnog dužnika biti ponovo odlučivano.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo , Ustavni sud je iz samog osporenog akta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepen og rešenja izjavi pravni lek , o kojem je odlučilo veće prvostepenog suda, saglasno ovlašćenjima iz člana 41. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 36. Ustava odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Uzimajući u obzir da je stavom 3. izreke osporenog rešenja povređeno pravo na pravično suđenje i drugim izvršnim poveriocima u predmetnom izvršnom postupku koji ni su podne li ustavnu žalbu, a nalaz e se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o visini otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti