Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja. Izvršni postupak radi viđanja dece trajao je neopravdano dugo, pa je naloženo hitno okončanje i dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3721/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred O pštinskim sudom u Leskovcu u predmetu broj I. 2943/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 9147/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , a time, posledično, i pravo i dužnost roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Leskovcu da preduz me sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R. iz L. je 11. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz L, podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava i dužnosti roditelja utvrđenih odredbom člana 65. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu broj I. 2943/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 9147/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je 4. avgusta 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za dozvolu izvršenja radi viđanja dece, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 341/08 od 22. septembra 2008. godine; da je Opštinski sud u Leskovcu 11. septembra 2009. godine doneo rešenje I. 2943/09 kojim je usvojen predlog za izvršenje; da je Viši sud u Leskovcu rešenjem Gž. 511/10 od 1. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika izvršnog dužnika i potvrdio rešenje o dozvoli izvršenja Opštinskog suda u Leskovcu I. 2943/09 od 11. septembra 2009. godine; da navedeno prvostepeno rešenje o izvršenju ni nakon njegove pravnosnažnosti nije izvršeno; da je, nakon toga, podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, sa predlogom za izricanje novčane kazne o kojem Osnovni sud u Leskovcu nije odlučio, niti je izvršni postupak okončao.

Ustavnom sudu se predlaže da usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom garantovanih prava, naloži nadležnom sudu da pre duzme sve mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, kao i da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. Pri tome, do uvođenja posebnog pravnog sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ukoliko je ustavna žalba podneta zbog trajanja postupka koji je još uvek u toku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se mogla izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva.

Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni (član 65. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu I. 2943/09, sada Osnovnog suda u Leskovcu I. 9147/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 4. avgusta 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje, radi viđanja dece, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude tog suda P. 341/08 od 22. septembra 2008. godine.

Opštinski sud u Leskovcu je 11. septembra 2009. godine doneo rešenje I. 2943/09 kojim je, u stavu prvom, određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika - majke maloletne zajedničke dece i uređen način viđanja podnosioca ustavne žalbe, kao oca, sa njegovom maloletnom decom. Stavom drugim tog rešenja određeno je da se izvršnom dužniku, ukoliko ne postupi po stavu prvom rešenja, izriče novčana kazna u iznosu od 3.000,00 dinara koja će se ponavljati sve dok izvršenje ne bude u potpunosti sprovedeno, a najviše do desetostrukog iznosa prve izrečene kazne i da se novčana kazna naplaćuje po službenoj dužnosti prema odredbama člana 45. Zakona o izvršnom postupku. Stavom trećim rešenja određeno je da će se izvršenje, ako ne bude sprovedeno izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, sprovesti oduzimanjem maloletne dece od izvršnog dužnika i predajom izvršnom poveriocu radi viđanja dece.

Punomoćnik izvršnog dužnika je 16. oktobra 2009. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 511/10 od 1. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika izvršnog dužnika i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Leskovcu I. 2943/09 od 11. septembra 2009. godine.

Osnovni sud u Leskovcu je 9. jula 2010. godine održao ročište na licu mesta, u stanu izvršnog dužnika, na kojem je izvršnom dužniku naloženo da omogući izvršnom poveriocu da viđa maloletnu decu kako je određeno rešenjem o izvršenju I. 2943/09 od 11. septembra 2009. godine. Na zapisniku o navedenom ročištu je konstatovano da izvršni dužnik nije hteo da potpiše zapisnik. Predmet je nakon toga, 13. jula 2010. godine, arhiviran.

Izvršni poverilac je 6. avgusta 2010. godine Osnovnom sudu u Leskovcu ponovo podneo predlog za izvršenje, sa predlogom za izricanje novčane kazne prema izvršnom dužniku, a zbog nepostupanja prema pravnosnažnom rešenju o izvršenju I. 2943/09 od 11. septembra 2009. godine. Nakon što je povodom ovog predloga zakazivao ročišta za 14. i 28. septembar 2010. godine, nalažući izvršnom dužniku da se podneskom izjasni u pogledu predloga za novo kažnjavanje, sud je, 20. oktobra 2011. godine, rešenjem I. 9147/10, odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca koji je podnet 6. avgusta 2010. godine. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je sud izvršio uvid u spise predmeta I. 8845/10 i utvrdio da je na osnovu iste izvršne isprave već doneto rešenje o izvršenju u predmetu I. 8854/10.

Izvršni poverilac je još 12. novembra 2010. godine urgirao da se izvršni postupak okonča.

Do dana odlučivanja Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi postupak nije okončan, s tim što je poslednji podnesak o kome sud treba da odluči prigovor koji je podnet 19. avgusta 2013. godine.

4. Prilikom ispitivanja navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05), kojima je propisano: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.) i da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.), kao i odredbe Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), u skladu sa kojima je doneto rešenje o izvršenju u ovom postupku, a kojima je bilo propisano ne samo da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.) , već da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta i da će se, a ko se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 224. st. 1. i 4.). Odredbama važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, u skladu sa kojim su nastavljeni svi neokončani postupci izvršenja, izvršni postupak je generalno uređen na način da se u još većoj meri obezbedi efikasnost izvršenja.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ukazuje na svoj stav, zasnovan i na stavovima i praksi Evropskog suda za ljudska prava, da se garancije prava na pravično suđenje, a čiji je element i pravo na suđenje u razumnom roku, odnose i na postupke izvršenja, jer je obaveza suda i drugih nadležnih organa da preduzmu sve neophodne mere da se izvrši pravosnažna i izvršna sudska odluka.

Ustavni sud dalje konstatuje da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom započeo 4. avgusta 2009. godine i da do dana odlučivanja Ustavnog suda, dakle posle više od četiri godine i devet meseci, izvršenje presude kojom je uređen način viđanja podnosioca ustavne žalbe sa njegovom decom, nije sprovedeno.

Imajući u vidu navedeno trajanje postupka, značaj postupka ne samo za podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca, već i za psihofizički razvoj njegove dece sa kojom treba da ostvari kontakt, zatim ponašanje samog podnosioca koji ničim nije doprineo neopravdano dugom trajanju postupka, te postupanje sudova koji su bili nadležni da sprovedu izvršenje, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ovo iz razloga što je Ustavni sud ocenio da isključivu odgovornost za nedelotvorno sprovođenje izvršenja, u konkretnom slučaju, snose nadležni sudovi, koji osim donošenja rešenja o izvršenju suštinski nisu preduzeli nijednu radnju da se postupak okonča. Nedopustiva neaktivnost suda posebno dobija na značaju kada se ima u vidu, prvo, da sem odbijanja izvršnog dužnika da omogući izvršenje nije postojala nijedna druga okolnost koja objektivno može uticati na mogućnost efikasnog sprovođenja postupka, i drugo, što su samim rešenjem o izvršenju bili, saglasno Zakonu, predviđeni pravni mehanizmi kojima se može sprečiti opstrukcija izvršnog dužnika, a koje sud, iako ih je odredio, nije sproveo.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava i dužnosti roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da nerazumno dugo trajanje izvršnog postupka u konkretnom slučaju ima za posledicu da podnosilac ustavne žalbe ne može da sa svojom decom ostvari pravnosnažno utvrđeni način viđanja i komunikacije kako bi uspostavio odnos koji je narušen razvodom braka između njega i izvršnog dužnika, te je ocenio da je u ovom slučaju ustavna žalba dopuštena i u odnosu na istaknute povrede označenog ustavnog prava.

Naime, Ustavni sud ukazuje da su prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava izvedena iz njihovih Ustavom utvrđenih dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da stoga roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta, ali je preduslov da roditelj vrši svoje ustavne dužnosti prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom. Osim toga, stavovi Evropskog suda za ljudska prava u pogledu primene člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim je garantovano pravo na poštovanje porodičnog života, upućuju na to da međusobni kontakt roditelja i deteta predstavlja suštinski element porodičnog života (videti presudu u predmetu Monory protiv Rumunije, broj predstavke 71099/01, od 5. aprila 2005. godine, stav 70. i presudu u predmetu VAM protiv Srbije, stav 130.). Konačno, Evropski sud za ljudska prava je, kao i sam Ustavni sud, zauzeo i stav da garancije sadržane u pravu na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije podrazumevaju i pozitivnu obavezu države da u sferi vršenja roditeljskog prava pojedinaca preduzme sve mere kako bi se roditelj(i) ponovo spojio/spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omoguće, pored ostalog i u razumnom roku (videti: presudu u predmetu VMA protiv Srbije, st. 132. i 133. i Odluku Ustavnog suda Už-5261/2010 od 12. jula 2012. godine).

7. Na osnovu svega prethodno izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se sada vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 9147/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , a time, posledično, i pravo i dužnost roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se štetne posledice utvrđenih povreda ustavnih prava otklone nalaganjem Osnov nom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postup ak koji se pred tim sudom vodi u predme tu I. 9143/10 okončao u najkraćem roku.

9. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, kao i značaj prava za podnosioca ustavne žalbe. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja suda .

10. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, ovaj sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

11. Na osnovu iznetog i odred aba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti