Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro 19 godina. Sud je konstatovao da dužina trajanja postupka ne može biti opravdana i da odgovornost snosi prvostepeni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. H . M . iz S . M , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba A. H . M . i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 183/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. H . M . iz S . M . je 4. maja 201 2. godine, preko punomoćnika D. G , advokata iz S. M , podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 1. 2350/10 od 28. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je krivični postupak koji se protiv nje vodio pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici trajao „tačno 20 godina i punih 5 meseci“, iz čega zaključuje da su „svi standardi u pogledu suđenja u razumnom roku višestruko premašeni“, te da joj je povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, podnositeljka ističe i povredu prava na na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, navodeći, pored ostalog: da „sud nije na nesumnjiv način utvrdio ko je učinilac krivičnog dela prema oštećenom“; da ona „izvesno sama nije mogla naneti navedene povrede“; da „nije sprovedena detaljna i pažnjiva ocena dokaza, pojedinačno i u međusobnoj vezi, a što je trebalo da bude predmet obrazloženja presude“; da je Apelacioni sud u Novom Sadu održao pretres u prisustvu svedoka koji su isključivo vezani za odbranu prvookrivljenog, dok svedoci koji se odnose na „optužbu i odbranu“ podnositeljke nisu uopšte saslušani pred tim sudom, a pojedini svedoci ni na glavnom pretresu. Iz iznetog podnositeljka zaključuje da joj je „povređeno pravo na odbranu i jednak tretman pred sudom“ u odnosu na prvookrivljenog.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji , utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Su- VIII-43-2/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe i još jednog lica vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 17. aprila 1992. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Ki. 16/92 da se protiv podnositeljke ustavne žalbe sprovede istraga , zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Jugoslavije . Istraga je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Ki. 16/92 od 9. decembra 1992. godine proširena na još jedno lice zbog postojanja osnovane sumnje da je kao saizvršilac izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Jugoslavije.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici je 6. septembra 1994. godine protiv podnositeljke ustavne žalbe i saokrivljenog lica podiglo optužnicu za navedeno krivično delo.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je , nakon održanog glavnog pretresa , 22. septembra 2006. godine doneo, a 25. septembra 2006. godine javno objavio presudu K. 76/94, kojom je podnositeljku ustavne žalbe oglasio krivom i osudio je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, dok je saokrivljenog oslobodio od optužbe.

Vrhovni sud Srbije je 5. juna 200 7. godine doneo rešenje Kž. I 382/07 kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 76/94 od 25. septembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka , 26. marta 2009. godine doneo presudu K. 183/07 kojom je podnositeljku i saokrivljenog odlasio krivima, jer su kao saizvršioci izvršili krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika i osudio ih na kaznu zatvora od po tri godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, nakon održanog pretresa, 28. aprila 2011. godine doneo osporenu presudu Kž1. 2350/10 kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je podnositeljku ustavne žalbe oglasio krivom za krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Jugoslavije i osudio je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, a saokrivljenog oslobodio od optužbe.

Iz osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu proizlazi da su na pretresu pred tim sudom uz saglasnost stranaka pročitani iskazi ranije saslušanih svedoka.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 17. aprila 1992. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage protiv podnositeljke ustavne žalbe krivični postupak pokrenut, pa do 28. aprila 2011. godine, kada je donošenjem presude Apelacionog sud a u Novom Sadu Kž 1. 2350/10 krivični postupak postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak trajao skoro 19 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak, u kome je prva presuda doneta tek 22. septembra 2006. godine, dakle posle 14 godina i sedam meseci od pokretanja postupka, da bi postupak bio pravnosnažno okončan tek nakon 19 godina. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio protiv dva lica, zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju, navedena činjenica u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljki.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i prva na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodima ustavne žalbe u ovom delu zapravo ukazuje na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporen om presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što Sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud je imao u vidu navode podnositeljke da je glavni pretres pred drugostepenim sudom održan u odsustvu pojedinih svedoka, ali konstatuje da iz osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu proizlazi da su njihovi ranije dati iskazi pročitani uz saglasnost stranaka, dakle uz saglasnost i podnositeljke i njenog branioca.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti