Usvojena ustavna žalba privatnog tužioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu privatnog tužioca i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak po privatnoj tužbi je obustavljen zbog apsolutne zastarelosti, a sud je bio krajnje neefikasan, što je onemogućilo odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Stošića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Stošića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 1038/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Stošić iz Vranja je, 25. aprila 2014. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 1038/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je Osnovni sud u Vranju propustio da u razumnom roku, a pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, donese presudu.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi mu pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Vranju K. 1038/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 10. jula 2009. godine, u svojstvu privatnog tužioca, preko punomoćnika, podneo privatnu tužbu protiv M.P. zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika. U privatnoj tužbi je naveo i da ističe imovinskopravni zahtev prema okrivljenom, po osnovu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, kao i straha, u opredeljenom ukupnom iznosu od 300.000 dinara.

Glavni pretres je 1. septembra 2010. godine zakazan za 28. oktobar 2010. godine, ali nije održan jer nije pristupio okrivljeni, koji poziv i privatnu tužbu nije uredno primio. Iz istog razloga nije održan ni glavni pretres koji je bio zakazan za 19. januar 2011. godine.

Glavni pretres koji je bio zakazan za 24. februar 2011. godine takođe nije održan, jer nisu pristupili okrivljeni i privatni tužilac. Imajući u vidu da su dan i čas glavnog pretresa privatnom tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prethodno usmeno saopšteni, Osnovni sud u Vranju je istog dana doneo rešenje K. 1038/10 kojim je krivični postupak protiv okrivljenog obustavio.

Podnosilac ustavne žalbe je 3. marta 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Vranju predlog za povraćaj u pređašnje stanje, navodeći da je povodom smrti kuma, dana 24. februara 2011. godine bio na sahrani u Beogradu, o čemu je sudu dostavio dokaze (rešenje preduzeća o odsustvu uz naknadu zarade u trajanju od dva radna dana - od 24. do 25. februara 2011. godine i čitulju iz dnevnog lista „Politika“).

Osnovni sud u Vranju je 20. decembra 2012. godine doneo rešenje K. 1038/10 kojim nije dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje privatnom tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe. Navedeno rešenje je po žalbi podnosioca ustavne žalbe ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž2. 421/13 od 19. marta 2013. godine i predmet je dana 2. aprila 2013. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Osnovni sud u Vranju je 5. februara 2014. godine doneo rešenje Kv. 67/13 kojim je obustavio krivični postupak protiv okrivljenog M.P. zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Viši sud u Vranju je rešenjem Kž. 89/14 od 14. marta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju Kv. 67/13 od 5. februara 2014. godine.

4. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ukazuje da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Stoga se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima Atanasova protiv Bugarske, od 2. oktobra 2008. godine , stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bio optužen za krivično delo, već je imao svojstvo privatnog tužioca. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u ovom krivičnom postupku istakao konkretno opredeljeni imovinskopravni zahtev, koji se odnosio na potraživanje naknade pretrpljene nematerijalne štete, vezane za krivična dela koja je okrivljenom stavio na teret privatnom tužbom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao četiri godine i osam meseci ( računajući od 10. jula 2009. godine kada je podneta privatna tužba u kojoj je istaknut imovinskopravni zahtev do 14. marta 2014. godine, kada je doneto rešenje Višeg suda u Vranju Kž. 89/14 o pravnosnažnoj obustavi postupka), da do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja ne samo da nije doneta ni prvostepena presuda, već je glavni pretres svega tri puta zakazan, a nijednom nije održan. Pri tome Ustavni sud posebno naglašava da je ovaj krivični postupak zapravo pravnosnažno okončan još 27. februara 2011. godine donošenjem prvog rešenja o obustavi postupka, budući da podnosilac ustavne žalbe nije ni izjavljivao žalbu već je samo tražio povraćaj u pređašnje stanje, tako da nije ni bilo procesnih uslova da se isti krivični postupak ponovo obustavi 2014. godine zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Ovakvo postupanje prvostepenog suda je, po oceni Ustavnog suda, bilo krajnje nedelotvorno i neažurno, zbog čega Ustavni sud nije posebno ispitivao uticaj ostalih činilaca na trajanje postupka.

Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti i kriterijume od značaja za njeno određivanje, a pre svega trajanje postupka, i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvojena ustavna žalba privatnog tužioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti