Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 12 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak za utvrđenje ništavosti ugovora trajao je preko 12 godina, za šta je odgovoran sud. Deo žalbe protiv presuda je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1520/ 99 (kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4893/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. L . izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4893/10 od 16. marta 2010. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9733/10 od 13. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L . iz B . je 11. avgusta 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4893/10 od 16. marta 2010. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9733/10 od 13. jula 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčen ih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje u predmetnom postupku navodeći: da su Privredni sud u Beogradu, kao prvostepeni sud, i Privredni apelacioni sud, kao drugostepeni sud, osporene presude doneli bez odgovarajućih dokaza, ne uvažavanjem činjeničnog stanja, kao i nepoštovanjem zakona; da je predmetni postupak trajao 12 godina, te je zbog njegovog dugog trajanja podnosilac bio izložen materijalnim troškovima i stresovima; da su za nedostavljanje dokaza koji su traženi od strane suda tuženi „na građeni,“ jer su osporene presude donete u njihovu korist, a na štetu podnosioca. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , poništi osporene presude i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku . Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 4893/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. februara 1999. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Stambene zadruge „P.“ iz B. i V. P, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana. Predmet je dobio broj P. 1520/99.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je 11 ročišta za glavnu raspravu, dok osam ročišta nije održano, i to: dva jer nisu pristupili tuženi, dva jer nije pristupio prvotuženi , dva jer nije pristupio drugotuženi a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno bez navođenja razloga.

Na održanim ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, uvidom u ugovor o udruživanju građana u Stambenu zadrugu „P.“ i Statut stambene zadruge „P.“, kao i sporni ugovor o kupoprodaji stana. Drugi opštinsk i sud u Beogradu se rešenjem P. 1520/99 od 26. novembra 2008. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnosti tog rešenja spisi dostav e Trgovinskom sudu u Beogradu , kao stvarno i mesno nadležnom sudu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 83/07 od 14. maja 2008. godine nad prvotuženom Stambenom zadrugom „P.“ iz B. pokrenut stečajni postupak, te je u ovoj pravnoj stvari nadležan Trgovinski sud u Beogradu . Predmet je 2. februara 2009. godine dostavljen Trgovinskom sudu u Beogradu .

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Privrednog suda u Beogradu, gde se vodi pod brojem P. 4893/10 . Pred tim sudom su održana dva ročišta na kojima su saslušane parnične stran ke i pročitani pismeni dokazi u spisima predmeta.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 4893/10 od 16. marta 2010. godine odlučeno je sledeće: u stavu prvo m izreke odbij en je predlog punomoćnika prvotužene i drugotužene za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji spornog stana u Beogradu, koji je zaključen između prvotužene kao prodavca i drugotužene kao kupca, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov 6668/93 od 19. jula 1993. godine; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže prvotužena da tužiocu proda sporni stan; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da prvotuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 240.006,00 dinara; u stavu petom izreke obavezan je tužilac da drugotuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 240.006,00 dinara.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9733/10 od 13. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 4893/10 od 16. marta 2010. godine u stavu drugom i trećem izreke. U stavu drugom izreke navedene drugostepene presude preinačeno je rešenje sadržano u stavu četvrtom i petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da na ime naknade parničnih troškova isplati prvotuženom iznos od 85.000,00 dinara , a drugotuženom iznos od 135.000,00 dinara.

U obrazloženju navedene presude je navedeno sledeće : da je prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza pravilno našao da ugovor o kupoprodaji stana zaključen između prvotuženog i drugotuženog nije ništav, odnosno da proizvodi pravno dejstvo jer je zaključen u skladu sa prinudnim propisima važećim u predmetnom periodu i statutom prvotuženog, a imajući u vidu da je prvotuženi predmetni stan prodao drugotuženom kao članu zadruge, kojom prilikom je poštovao pro ceduru prodaje predmetnog stana; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da ugovor o privremenom čuvanju stana ne predstavlja pravni osnov po kojem bi tužilac imao pravo da od prvotuženog traži prodaju stana, niti da postoji drug i osnov za takav zahtev tužioca; da je ugovorom kojim je prvotuženi ustupio sporni stan na privremeni smeštaj tužiocu predviđena obaveza tužioca da po useljenju u stanove koje prvotuženi gradi za tužioca, izvrši predaju navedenog stana prvotuženom, a tužilac uprav o koristi dva stana prvotuženog; da je u prvostepenoj presudi pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pa se žalbom neosnovano ukazuje da se ne može smatrati da je prilikom prodaje navedenog stana sprovedena procedura u skladu sa članom 285. Statuta prvotuženog, imajući u vidu da je tim članom propisano da se ugovor o kupovini i prodaji stana zaključuje sa članovima zadruge prema redosledu upisa u članstvo zadruge, a da iz priloženih dokaza u spisima predmeta proizlazi da je drugotuženi bio član zadruge, kao i da je prema redosledu upisa drugotuženi imao prvenstvo da sa prvotuženim zaključi ugovor o kupovini stana; da je samim ugovorom o kupoprodaji stana bilo izričito navedeno da je predmetni stan trenutno neuseljiv jer je u državini tužioca, kao lica za čiji račun prvotuženi gradi stanove, a što potvrđuje pravilan stav prvostepenog suda da je prvotuženi u skladu sa predviđenim postupkom izvršio prodaju predmetnog stana, kao i da je obezbedio izgradnju drugih stanova tužiocu; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da predmetni ugovor o kupoprodaji stana nije ništav u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer ni je protivan prinudnim propisima; da je odredbom člana 16. Zakona o stambenim zadrugama , koji je bio na snazi u navedenom periodu , bilo predviđeno da stambena zadruga obavlja prodaju stambenog i poslovnog prostora isključivo za potrebe zadrugara; da je drugotužena bila član zadruge, pa joj je, u skladu sa odredbama statuta prvotuženog, iz vršena prodaja predmetnog stana; da je tužilac u vreme zaključenja spornog ugovora već dogovorio izgradnju drugih stanova sa prvotuženim, za koje vreme je samo imao pravo da čuva predmetni stan , a da se nakon izgradnje svojih stanova iz istog iseli i preda ga prvotuženom; da čak i da nije poštovana propisana procedura koja je imala da prethodi zaklju čenju navedenog pravnog posla, to, samo po sebi , nije razlog ništavosti tog pravnog posla , u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima .

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRG“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od podnošenja tužbe sudu, dana 26. februara 1999. godine, pa do okončanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, nakon 26. februara 1999. godine, kao dana podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, do 26. novembra 2008. godine, kada se taj sud oglasio nenadležnim zbog otvaranja stečaja nad prvotuženim, dakle u periodu od devet godina i devet meseci , taj sud je održao ukupno 11 ročišta, dok osam ročišta nije bilo održano. Dok se predmet nalazio u nadležnosti Trgovinskog sud a u Beogradu u toku 2009. godine, nije doneta odluka. Privredni sud u Beogradu je doneo prvostepenu presudu tri meseca nakon preuzimanja predmeta. Drugostepeni sud je odluku o žalbi tužioca doneo posle godinu dana.

Dakle, parnični postupak je pravnosnažno okončan posle 12 godina i pet meseci, što je nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ustavni sud nalazi da odgovornost za nerazumno dugo trajanje predmetnog postupka snosi, pre svega, u Drugi opštinski sud u Beogradu , koji devet godina i devet meseci nije doneo prvostepenu odluku niti je preduzeo sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Po oceni Ustavnog s uda, podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka , jer je prisustvovao svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. I majući u vidu predmet tužbenog zahteva, nema sumnje da je ishod spora bio od značaja za podnosioca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1520/99, a na kraju pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4893/10, te je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude Privrednog suda u Beogradu P. 4893/10 od 16. marta 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž . 9733/11 od 13. jula 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i neizvođenjem predloženih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene valjanosti dokaza . Ustavni sud takođe konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi ne može ocenjivati prihvatanje ili neprihvatanje dokaza od strane suda, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava. U ustavnoj žalbi su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe na prvostepenu presudu, koji su bili predmet detaljne, svestrane i brižljive ocene u osporenoj drugostepenoj presudi.

Ustavni sud je stoga ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud konstatuje da se navedena odredba sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu navedenog prava i cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Polazeći od svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4893/10 od 16. marta 2010. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9733/10 od 13. jula 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje .

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.