Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda i povezanom izvršnom postupku, koji su zajedno trajali preko devet godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. G. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavne žalba B. G. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5207/03 i izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 31183/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 10612/08), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. G. iz B. izjavio je 6. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 29. juna 2011. godine, 18. maja, 22. i 29. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom i Beogradu u Predmetu I. 31183/10, kao i protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5207/03 od 13. novembra 2007. godine.

U ustavnoj žalbi podnosilac je detaljno opisao postupanje nadležnih sudova u parničnom postupku koji je prethodio označenom izvršnom postupku, a koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5207/03, kao i u samom izvršnom postupku. Takođe, navedeno je da je opisani parnični postupak trajao više od četiri godine, te da podnosilac više od osam godina, koliko ta dva postupka traju zajedno, ne može da ostvari svoje pravo. U vezi sa osporenim rešenjem u ustavnoj žalbi je navedeno da je donošenjem tog rešenja, kojim je „drastično povređen Zakon o parničnom postupku, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede označenog ustavnog prava. Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnosilac ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku i u označenom parničnom postupku, kao i da se rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5207/03 od 13. novembra 2007. godine osporava sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) ima istu sadržinu kao i član 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5207/03 i predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 31183/10, kao i u drugu dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 6. avgusta 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene B.M.B. zbog smetanja poseda. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5207/03.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, rešenjem P. 5207/03 od 27. avgusta 2003. godine, vratio tužbu tužiocu na dopunu i ispravku. Postupajući po nalogu suda, tužilac je 30. oktobra 2003. godine dostavio uređenu tužbu, kojom je tražio da sud utvrdi da je tužena smetala tužioca u poslednjoj mirnoj državini opisanog stana, tako što je 10. jula 2003. godine taj stan nasilno zaposela, ostavila u njemu obezbeđenje i promenila ulazna vrata, kao i uložak za ključ, a zatim, 15. jula 2003. godine primila u predmetni stan stanare. Ovom tužbom tužilac je tražio i da sud naloži tuženoj da prestane smetanje državine na opisan ili sličan način, kao i da isprazni stan od lica i njihovih stvari, te da tužiocu preda ključeve stana u roku od 48 časova, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 31. decembar 2003. godine, ali je ono otkazano, na zahtev tužioca koji je po sudskoj odluci trebalo da provede božićne i novogodišnje praznike sa svojim maloletnim detetom koje živi u Republici Grčkoj, tako da je prvo ročište održano 19. februara 2004. godine. Naredno ročište, zakazano za 24. mart 2004. godine, nije održano jer poziv tuženoj koja, zapravo, živi u inostranstvu nije dostavljen. Poziv za sledeće ročište, zakazano za 24. septembar 2004. godine, tuženoj je upućen diplomatskim putem. Ovo ročište, kao i ročišta zakazana za 11. novembar i 20. decembar 2004. godine su održana.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, rešenjem P. 5207/03 od 20. decembra 2004. godine, na zahtev tužioca od 6. novembra 2004. godine, odredio privremenu meru, kojom je obavezao tuženu da omogući tužiocu da u roku od 24 časa od prijema tog rešenja mirno i nesmetano koristi opisani stan. Protiv ovog rešenja tužena je izjavila žalbu.

Okružni sud u Beogradu, razmatrajući ovu žalbu, doneo je rešenje Gž. 2487/05 od 9. marta 2005. godine, kojim je vratio spise predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je, između ostalog, da je prema stanju u spisima predmeta tužena izdala pismeno punomoćje advokatu S.L, kojeg je na raspravama zamenjivao advokat Z.L, bez dostavljenog zameničkog punomoćja, dok je žalbu u ime tužene izjavio advokat V.V, koji je uz žalbu priložio punomoćje od 17. januara 2005. godine.

Nakon vraćanja spisa predmeta, Drugi opštinski sud u Beogradu je 16. maja 2005. godine uputio zahtev nadležnom ministarstvu državne zajednice Srbija i Crna Gora da diplomatskim putem dostavi nalog tuženoj za uređenje zameničkog punomoćja. Ovaj zahtev parnični sud je ponovio istom ministarstvu tri puta (7. septembra i 12. decembra 2005. godine i 18. aprila 2006. godine). Nakon prestanka državne zajednice, Drugi opštinski sudu u Beogradu je 10. jula 2006. godine uputio zahtev Ministarstvu pravde Republike Srbije da izvrši dostavu naloga tuženoj preko diplomatsko-konzularnog predstavništva u Republici Francuskoj. Nadležni organi Republike Francuske su postupali po zamolnici, a tražene izjave tužene su dostavljene Drugom opštinskom sudu u Beogradu 4. maja 2007. godine, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi protiv rešenja o određivanju privremene mere.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7938/07 od 6. juna 2007. godine ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5207/03 od 20. decembra 2004. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je, između ostalog, da je tužena predmetni stan prodala 15. februara 2004. godine trećem licu, kojeg je uvela u posed, te je nastupila pravna i faktička nemogućnost uspostavljanja pređašnjeg posedovnog stanja i da se omogući tužiocu da taj stan koristi do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka.

U nastavku postupka održana su tri ročišta (14. septembra, 2. oktobra i 13. novembra 2007. godine), nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. novembra 2007. godine doneo osporeno rešenje P. 5207/03, kojim je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je u tački 1. izreke utvrdio da je tužilja smetala tužioca u poslednjoj faktičkoj mirnoj državini na opisan način, dok je u delu kojim je traženo da sud naloži tuženoj da prestane sa smetanjem državine na isti ili sličan način, da isprazni stan od ljudi i njihovih stvari i tužiocu preda ključeve tog stana, sve u roku od 48 časova, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a u tački 2. izreke tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Takođe, ovim rešenjem je odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere. Protiv ovog rešenja obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Postupajući po žalbama, Okružni sud u Beogradu je 16. aprila 2008. godine doneo rešenje Gž. 1032/08, kojim je odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5207/03 od 13. novembra 2007. godine u tački 1. izreke, dok je tačku 2. izreke prvostepenog rešenja preinačio, tako što je naložio tuženoj da u roku od 48 časova tužiocu preda ključeve od predmetnog stana, ispražnjenog od lica i stvari i da prestane sa smetanjem državine na opisan ili sličan način.

Na osnovu ovog rešenja, podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, je 15. jula 2008. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika B.M.B, koji je, po nalogu izvršnog suda, uredio 8. septembra 2008. godine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 10612/2008 od 10. septembra 2008. godine određeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika B.M.B, i to predajom ključeva predmetnog stana, ispražnjenog od strane lica i stvari, a ukoliko dužnik tako ne postupi, ovlašćen je izvršni poverilac da sam, ili uz pomoć trećeg lica, o trošku izvršnog dužnika, promeni bravu i isprazni stan. Izvršenje po ovom rešenju je, zaključkom od 24. septembra 2008. godine, zakazano za 29. oktobar 2008. godine. Kako ovaj zaključak nije mogao da se uruči izvršnom dužniku, jer se nije nalazio na adresi iz predloga, izvršni sud je 10. oktobra 2008. godine naložio izvršnom poveriocu da u roku od osam dana dostavi tačnu adresu izvršnog dužnika. Nakon što je izvršni poverilac 22. oktobra 2008. godine dostavio nove adrese izvršnog dužnika, Četvrti opštinski sud u Beogradu je, zaključkom od 31. oktobra 2008. godine zakazao izvršenje za 2. decembar 2008. godine. Ni ovaj zaključak izvršni sud nije mogao da dostavi izvršnom dužniku, jer se nije nalazio na datoj adresi, te je izvršni sud zatražio od policije tačnu adresu izvršnog dužnika. Dopisom od 24. novembra 2008. godine, izvršni sud je obavešten da izvršni dužnik ima adresu na kojoj joj je već ranije pokušana dostava zaključka.

Treće lice A.J. je 1. decembra 2008. godine izjavilo prigovor kojim je tražilo da se izvršenje na predmetnom stanu proglasi nedopuštenim, jer ima pravo koje sprečava određeno izvršenje, te je tražilo da se izvršenje odloži do okončanja parnice koju je pokrenulo protiv izvršnog poverioca pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Uz prigovor je dostavljen ugovor o pribavljanju spornog stana kupovinom od izvršnog dužnika, kao i tužba podneta Drugom opštinskom sudu u Beogradu. Četvrti opštinski sud u Beogradu je, po ročištu održanom 13. februara 2009. godine, istog dana doneo rešenje I. 10612/08, kojim se odlaže izvršenje do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se u tom momentu vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6281/08, radi utvrđivanja nedopuštenosti izvršenja. Protiv ovog rešenja izvršni poverilac je izjavio žalbu, koja je, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9006/09 od 10. juna 2009. godine, odbijena kao neosnovana.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji predmetni izvršni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj I. 31183/10.

Dopisom I. 10612/08 od 15. jula 2010. godine izvršni sud je obavestio izvršnog poverioca da je potrebno da se u roku od osam dana od prijema tog dopisa izjasni da li predlaže nastavak izvršnog postupka, s obzirom na to da je tužba u parničnom postupku koji je vođen zbog utvrđivanja nedopuštenosti izvršenja odbačena. Na predlog izvršnog poverioca od 28. jula 2010. godine, postupak izvršenja je nastavljen, a iseljenje je, zaključkom, zakazano za 28. decembar 2010. godine.

Podneskom od 14. decembra 2010. godine, treće lice A.J. je tražilo da se „obustavi iseljenje“ do okončanja parničnog postupka za utvrđenje nedopuštenosti izvršenja, jer postupak zbog koga je prekinut predmetni izvršni postupak, još nije okončan, s obzirom na to da se Drugi opštinsko sud u Beogradu, pred kojim je taj postupak pokrenut, samo oglasio nenadležnim, te je predmet upućen Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pred kojim se taj postupak vodio u predmetu P. 2855/09 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53080/10). Nakon uvida u spise označenog parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu, izvršni sud je konstatovao da je taj postupak u toku. Iseljenje zakazano za 28. decembar 2010. godine nije sprovođeno.

Izvršni postupak je nastavljen 28. avgusta 2013. godine, donošenjem zaključka kojim je sprovođenje izvršenja zakazano za 8. oktobar 2013. godine. Treće lice A.J. je 8. oktobra 2013. godine dobrovoljno predalo izvršnom poveriocu ključeve od predmetnog stana, koji je prethodno ispražnjen.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 21. oktobra 2013. godine naložilo izvršnom poveriocu da opredeli sredstvo izvršenja u pogledu naplate troškova izvršenja.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka izjaviti prigovor prvostepenom sudu, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, a koji će sud dostaviti poveriocu i pozvati ga da se u roku od tri dana od dana dostavljanja izjasni, da sud može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem uputiti da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopustivo, da se protiv ovog rešenja ne može izjaviti žalba, kao i da podnošenje ovog prigovora ne sprečava sprovođenje izvršenja (član 23.); da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka, i bez upućivanja suda iz člana 23. ovog zakona, da protiv poverioca pokrene parnični postupak, radi nedopustivosti izvršenja na tom predmetu. kao i da pokretanje ovog postupka ne sprečava dalje sprovođenje izvršenja (član 24.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja postupka. Pored toga, imajući u vidu da se ustavnom žalbom osporava dužna trajanja parničnog postupka iz koga je i proistekao osporeni izvršni postupak, Ustavni sud je ocenio da se kao jedinstvena celina moraju ceniti ova dva postupka. Ustavni sud nalazi da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu „Hornsby protiv Grčke“, broj aplikacije 18357/91, stav 40.).

Kako je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan ceo protekli period, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja uređene tužbe ovde podnosioca ustavne žalbe 30. oktobra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka, donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu od 16. aprila 2008. godine, trajao skoro četiri i po godine, kao i da je predmetni izvršni postupak, od podnošenja uređenog predloga za izvršenje 8. septembra 2008. godine, pa do sprovođenja izvršenja 8. oktobra 2013. godine, trajao pet godina i jedan mesec, s tim da je u toku postupak namirenja troškova izvršenja.

Trajanje označenih sudskih postupaka od devet i po godina ukazuje da podnosilac svoje pravo nije ostvario u razumnom roku.

Ustavni sud je, međutim, imao u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ustavne žalbe ima pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene činioce u pogledu dužine trajanja označenog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen. Naime, nadležni sud je morao da izvede dokaz saslušanjem više svedoka, kako bi utvrdio da li je tužilac bio u posedu spornog stana, pre nego što je tužena promenila uložak za ključ na ulaznim vratima. Takođe, na dužinu trajanja tog postupka uticala je i činjenica da je tužena živela u inostranstvu, te da joj je dostavu pismena trebalo izvršiti diplomatskim putem. Ustavni sud ističe da je parnični sud preduzeo sve mere kako bi se potrebno pismeno dostavilo tuženoj. Međutim, nadležno ministarstvo državne zajednice nije više od godinu dana, ni nakon tri urgencije, postupilo po zahtevu suda za dostavu pismena tuženoj. Ustavni sud ističe da je za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, pored postupanja redovnih sudova bitno i postupanje i drugih domaćih organa (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine), te je cenio i ovaj propust nadležnog ministarstva. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da se period od deset meseci u kom su postupali inostrani državni organi ne može staviti na teret neaktivnosti parničnog suda, kao ni period od šest meseci, koliko je proteklo između dva ročišta (od 24. marta i 24. septembra 2004. godine), kada je dostava poziva tuženoj vršena diplomatskim putem.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je bio od značaj za podnosioca, s obzirom na to da se radilo o zahtevu podnosioca za smetanje poseda stana u kome je boravio sa sinom. Takođe, prema oceni Ustavnog suda podnosilac nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka. Naime, on se redovno odazivao pozivima, osim za prvo ročište, kada je opravdano bio odsutan.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, ne računajući periode objektivne nemogućnosti postupanja suda, kao i drugih državnih organa, predmetni parnični postupak trajao tri godine. Mada navedena dužina trajanja parničnog postupka sama po sebi ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, imajući u vidu hitnu prirodu postupka za smetanje državine, kao i činjenicu da nadležni organi državne zajednice nisu više od godinu dana postupali po zahtevu parničnog suda za dostavu pismena u inostranstvo, ocenio da navedena dužina nije zadovoljila standarde suđenja u razumnom roku. Ovakvu ocenu Ustavni sud je dao imajući u vidu kako sopstvenu praksu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63, u kojoj je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni).

Analizirajući navedene kriterijume u pogledu osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je i taj postupak bio u izvesnoj meri složen. Ovo stoga što je izvršenje trebalo sprovesti na stanu koje je treće lice pribavilo pre pokretanja tog postupka, a izvršni dužnik se nije nalazilo na adresi na kojoj je prijavljen.

Ocenjujući postupanje nadležnog izvršnog suda, Ustavni sud je ocenio da je taj sud postupao u skladu sa načelom hitnosti izvršnog postupka. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je predmetni izvršni postupak bio četiri i po godine u prekidu odlukom suda. Ovakvu odluku izvršni sud je doneo povodom prigovora trećeg lica, kojim je to lice tražilo da se izvršenje proglasi nedopuštenim, jer ima pravo koje sprečava izvršenje, te je tražilo da se izvršenje odloži do okončanja parnice koju je pokrenulo protiv izvršnog poverioca pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da je citiranim odredbama čl 23. i 24. Zakona o izvršnom postupku bilo propisano da ni izjavljivanje navedenog prigovora, kada treće lice nije još pokrenulo parnicu, kao ni pokretanje parnice radi proglašenja nedopuštenim određenog izvršenja, bez obzira na to da li je parnica pokrenuta upućivanjem suda ili ne, nije sprečavalo dalje sprovođenje izvršenja.

Imajući u vidu navedeno, kao i nesporni značaj koji je ovaj postupak imao za podnosioca, te da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini, Ustavni sud je ocenio da nedelotvornim postupanjem izvršnog suda ni predmetni izvršni postupak nije okončan u granicama razumnog roka.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5207/03, kao i u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 31183/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 10612/08) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnih postupaka, odnosno period u kome su nadležni organi objektivno mogli da postupaju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim, odnosno nedelotvornim postupanjem sudova, kao i drugih državnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, kao i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da predmetni izvršni postupak još nije okončan, Ustavni sud je, kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, te je ovaj zahtev odbacio, odlučujući kao u tački 4. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti