Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene materijalnog prava u sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Sud je zaključio da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno tumačio ugovorne odredbe i pogrešno isključio primenu Zakona o obligacionim odnosima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3730/2010
25.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borivoja Skorića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borivoja Skorića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 280/08 od 22. aprila 2010. godine i utvrđuje povreda prava podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u ostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 280/08 od 22. aprila 2010. godine i nalaže istom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovo odluči o reviziji podnosi oca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1433/09 od 24. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borivoje Skorić iz Loznice podne o je Ustavnom sudu , 6. avgust a 2010 . godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 280/10 od 22. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su osporenom presudom povređena ustavna prava podnosioca prilikom odlučivanja o reviziji u parničnom postupku u kome je odlučivano po tužbi za povraćaj prodajne cene, jer je obrazloženje suda kontradiktorno i nejasno, imajući u vidu izraženo pravno shvatanje prema kome su stranke ugovorom isključile pravo na povraćaj depozita ; da je klauzula 6.3. ugovora o prodaji društvenog kapitala protivna prinudnim propisima, kao i da je njome samo u slučaju povrede izjava i garancija od strane Agencije za privatizaciju dato pravo kupcu da raskine ugovor, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvida u priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. septembra 2002. godine zaključio ugovor o kupoprodaji 68,81% društvenog kapitala AD „Laminat“ iz Bajine Bašte metodom javne aukcije, overen u Prvom opštinskom sudu u Beogradu pod brojem Ov. II/26430/02. Ovaj ugovor je zatim, po tužbi Agencije za privatizaciju Republike Srbije, raskinut presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 2 767/04 od 3. novembra 2005. godine, zbog nepoštovanja kontinuiteta poslovanja, radnopravnog statusa zaposlenih i kolektivnog ugovora. Kupac je Trgovinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Agencije za privatizaciju, radi povraćaja kupoprodajne cene. Trgovinski sud u Beogradu je presudom P. 4042/07 od 26. novembra 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 4.447.930,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka, sa obrazloženjem da se odredbe člana 41a stav 3. i člana 12a Zakona o privatizaciji ne mogu primeniti u konkretnom slučaju, jer nisu bile na snazi u vreme zaključenja ugovora i uplate depozita, odnosno raskida ugovora, te da na osnovu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima tužilac ima pravo na povraćaj uplaćenog dela kupoprodajne cene.

Rešavajući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je presudom Pž. 1433/09 od 24. septembra 2009. godine preinačio ožalbenu presudu tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema klauzulama ugovora o kupopoprodaji društvenog kapitala kupac imao pravo na povraćaj depozita i pravo na obeštećenje, ukoliko u ugovorom propisanom roku dostavi pismeno obaveštenje Agenciji za privatizaciju i subjektu o raskidu ugovora, te da je u konkretnom slučaju ugovor raskinut zbog neispunjenja obaveza od strane kupca nakon isteka otkaznog roka; da su ugovorne stranke shodno načelu autonomije volje iz člana 10. Zakona o obligacionim odnosima klauzulom 6.3. ugovora o kupopoprodaji društvenog kapitala isključile primenu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je ugovor o kupopoprodaji društvenog kapitala - ugovor obligacionog i statusnog karaktera zak ljučen u smislu odredaba Zakona o privatizaciji i Zakona o privrednim društvima, te da su u konkretnom slučaju parnične stranke na drugačiji način regulisale svoj ugovorni odnos, iz čega proizlazi da tužilac, kao kupac kapitala, nema prava na povraćaj uplaćenog dela kupoporodajne cene .

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Prev. 280/10 od 22. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da iz ugovornih obaveza proizlazi da su parnične stranke u skladu sa odredbom člana 10. Zakona o obliogacionim odnosima regulisale pravo na povraćaj depozita i pravo na obeštećenje, ali da je u konkretnom slučaju do raskida ugovora od strane Agencije za privatizaciju došlo krivicom tužioca koji nije ispunio ugovorne obaveze, zbog čega tužilac, prema odredbama ugovora , nema pravo na povraćaj izn osa uplaćenog na ime depozita i druge rate kupoprodajne cene; da revizijski navod da se u konkretnom slučaju primenjuje član 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je došlo do raskida ugovora pre stupanja na snagu izmenjene odredbe člana 41. stav 3. Zakona o privatizaciji nije relevantan an, jer su parnične stranke shodno članu 10. Zakona o obligacionim odnosima klauzlulom 6.3. ugovora o prodaji društvenog kapitala isključile primenu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojima su regulisane posledice raskida ugovora; da je ugovor koji su parnične stranke zaključile tipski i da su odredbe klauzule 6.3. bile poznate tužiocu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i oraganima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1 .); da se jemči mirno uživanje svijine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.)

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 38/01), koji je bio na snazi u vreme potpisivanja ugovora, članom 41. je bilo propisano: da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (stav 1.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije prodate metodom javnog tendera i javne aukcije smatra zaključenim kad ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija (stav 2.); da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na uplatni račun budžeta Republike Srbije (stav 3.); da ugovor iz stava 1. ovog člana mora biti sudski overen tek kada se prethodno pruže dokazi iz člana 12. stav 3. ovog zakona i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove finansija (stav 4.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi, da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132. st. 1. do 5.).

5. Ceneći navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud osporenu presudu zasnovao na pravnom stavu da su posledice raskida predmetnog ugovora o prodaji društvenog kapitala regulisane klauzulama 6.3. ugovora, u skladu sa odredbom člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, te da su na taj način parnične stranke ugovorom otkonile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje primene materijalnog prava u konkretnom slučaju. Naime, po shvatanju Ustavnog suda, ugovor o prodaji društvenog kapitala, kao ugovor propisan Zakonom o privatizaciji, je ugovor sui generis, čija priroda i cilj, kao i ekonomske i društvene implikacije, prevazilaze okvire klasičnih obligacionopravnih ugovora, te su odredbama navedenog zakona, kao i ugovora o prodaji društvenog kapitala, koji je po svojoj prirodi formularni ugovor, predviđena određena odstupanja od načela obligacionopravnih odnosa utvrđenih Zakonom o obligacionim odnosima. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, na ugovor o prodaji društvenog kapitala u pitanjima koja nisu uređena Zakonom o privatizaciji, niti odredbama samog ugovora, treba primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Klauzulom 6.3. zaključenog ugovora, na koju se ukazuje u obrazloženju osporene presude, uređene su posledice povrede izjava i garancija iz klauzule 6.1. ugovora od strane Agencije ili subjekta privatizacije, usled kojih kupac nije u mogućnosti da stekne pravo svojine nad prodajnim kapitalom, kada kupac ima pravo da pod uslovima i u roku iz te klauzule raskine ugovor, s tim da će u tom slučaju na dan ili pre dana isteka otkaznog roka Agencija vratiti kupcu pun iznos plaćene kupoprodajne cene, a kupac preneti Agenciji prodajni kapital, nakon čega ni jedna od ugovornih strana neće imati nikakvih obaveza prema drugoj ugovornoj strani. Ugovor o prodaji kapitala u konkretnom slučaju je raskinut sudskim putem, pravnosnažnom presudom donetom po tužbi Agencije za privatizaciju, zbog nepoštovanja kontinuiteta poslovanja, radnopravnog statusa zaposlenih i kolektivnog ugovora. Citiranim odredbama ugovora, na koje se pozvao Vrhovni kasacioni sud, nije uređeno pitanje pravnih posledica raskida ugovora zbog neizvršenja, već prava stranaka u slučaju neispunjenja preuzetih garancija propisanih tim ugovornim odredbama. Stoga se i ugovorno isključenje primene obligacionopravnih pravila tiče samo prava i obaveza uređenih ugovornim odredbama 6.3. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji nije bilo mesta proširenju ugovorne volje stranaka mimo taksativno određenih slučajeva u kojima se isključuj e primena pravila obligacionog prava, a samim tim nije bilo mesta ni stanovištu Vrhovnog kasacionog suda da je tim odredbama ugovora isključena i primena odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog i odredaba 89. st. 1 i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), Ustavni sud je u delu u kom je istaknuta povreda prava na pravično suđenje, usvojio ustavnu žalbu i kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava naložio nadležnom sudu, da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, ponovo odluči o reviziji podnosi oca izjavljenoj pro tiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1433/09 od 24. septembra 2009. godine, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke i u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kako podnosilac nije dostavio dokaze da je Vrhovni kasacioni sud u istoj pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosi oca ustavne žalbe.

Polazeći od toga da će na osnovu ove odluke Ustavnog suda revizija podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom , Ustavni sud nalazi da je razmatranje navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u ovom trenutku preuranjeno.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 426. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene materijalnog prava u sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti