Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je proizvoljno primenio rok zastarelosti za naknadu štete, iako se radi o potraživanju zasnovanom na zakonskoj obavezi, za koje važi opšti rok zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . T . iz sela Globoder, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 12927/10 od 27. februara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 12927/10 od 27. februara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1000/09 od 20. novembra 2009. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz sela Globoder izjavio je Ustavnom sudu, 26. aprila 2014. godine, preko punomoćnika M . V. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 12927/10 od 27. februara 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Viši sud u Beogradu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev nalazeći da je potraživanje podnosioca zastarelo na osnovu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o potraživanju naknade štete; da podnosilac smatra da se radi o dugu, a ne o naknadi štete, jer je njegovo vozilo privremeno oduzela i koristila Vojska Jugoslavije za vreme NATO agresije, a da potraživanje po osnovu duga zastareva za deset godina; da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu povodom identičnih tužbenih zahteva zauzeli stav da se radi o dugu, a ne o potraživanju naknade štete zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac je predložio da Sud utvrdi povrede označenih prava, poništi osporeni akt i dosudi mu naknadu nematerijalne štete, kao i da mu naknadi advokatske troškove za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Drugi opštinski sud u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) je presudom P. 1000/09 od 20. novembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade za korišćenje automobila marke „Zastava“ tip 625d, u periodu od 24. marta do 19. juna 1999. godine isplati iznos od 99.630 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom. Stavom drugim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu (u daljem tekstu: Viši sud) doneo je osporenu presudu Gž. 12927/10 od 27. februara 2013. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 1000/09 od 20. novembra 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac stavio svoje vozilo marke „Zastava“ tip 625d, nosivosti dve tone, registarske oznake KŠ-160-37 u periodu od 24. marta 1999. godine, pa do 19. juna 1999. godine, na raspolaganje Vojsci Jugoslavije; da je o tome izdata potvrda, a radi ostvarivanja naknade za korišćenje stvari u smislu člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršenju radne obaveze; da je tužilac 26. decembra 2001. godine tražio od tužene da mu isplati novčanu naknadu, a što je tužena i uradila 1. februara 2001. godine i isplatila mu iznos od 37.257,40 dinara; da tužilac smatra da mu je naknada isplaćena samo delimično, zbog čega je 20. februara 2009. godine podneo tužbu prvostepenom sudu, kojom je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade za korišćenje navedenog vozila za navedeni period isplati iznos od 99.630 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 1. jula 1999. godine, pa do isplate; da se traženi iznos odnosi na manje isplaćenu naknadu tužiocu na ime korišćenja tužiočevog motornog vozila. Dalje je navedeno: da je na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno zaključio prvostepeni sud da se radi o naknadi štete koju je tužilac pretrpeo upravo zbog manje isplaćene naknade za korišćenje njegovog vozila; da je tužena istakla prigovor zastarelosti potraživanja; da je tužilac primio naknadu od tužene 1. februara 2001. godine, i tada je prekinut rok zastarelosti potraživanja; da kako je tužbu podneo prvostepenom sudu 20. februara 2009. godine, to je njegovo potraživanje zastarelo, jer je protekao trogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, te je primenom odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev; da je prvostepeni sud činjenično stanje relevantno za presuđenje , potpuno i tačno utvrdio i izveo pravilan zaključak o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, te je pravilnom primenom odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima doneo na zakonu zasnovanu odluku za koju je dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud; da su neosnovani navodi žalbe da se, u konkretnom slučaju, radi o dugu ili sticanju bez osnova, koji zastarevaju protekom roka od deset godina, zbog toga što se radi o potraživanju naknade štete koja zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i lice koje je štetu učinio, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih ukazuje, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96 i 44/99) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98 i 32/99) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 12927/10 od 27. februara 2013. godine, sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, zbog proizvoljne primene materijalnog prava usled pogrešnog zaključka da je potraživanje podnosioca prema tuženoj zastarelo, Ustavni sud ističe da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, te ukoliko je primena zakona bila očigledno proizvoljna.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Viši sud proizvoljno primenio odredbe ZOO, koje se odnose na zastarelost potraživanja. Radi odgovora na postavljeno pitanje mora se najpre utvrditi pravni osnov tužbenog zahteva, jer se i pravila o rokovima zastarevanja razlikuju u zavisnosti od osnova iz koga je nastala obligacija.

Kako što je već navedeno, Viši sud je u osporenoj drugostepenoj presudi konstatovao da se radi o naknadi štete, te da je shodno tome nastupila zastarelost potraživanja podnosioca prema tuženoj, jer su protekli kako trogodišnji, tako i petogodišnji rokovi propisani odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos uopšte mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega, mora da postoji šteta u imovini podnosioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto utuženi iznos podnosiocu pripada na osnovu propisa koji je donela država. Samim tim se pitanje potraživanja podnosioca ustavne žalbe prema tuženoj, mora sagledati kroz primenu odgovarajućih odredaba ZOO i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Ustavni sud ukazuje da je propisom - Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze (član 19. stav 1.) ustanovljeno pravo na isplatu utuženog iznosa. Dakle, osnov spornog potraživanja je proistekao iz zakonske obligacije, odnosno obligacije proistekle iz propisa donetog od strane države. Imajući u vidu osnov nastanka predmetne obligacije, Ustavni sud ukazuje da odredbama ZOO za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok zastarevanja. U takvoj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, Viši sud u osporenoj odluci nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja propisanog odredbom člana 371. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj presudi za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da utuženo potraživanje podnosioca ima osnov u prouzrokovanoj šteti, a samim tim i da je zastarelo. Ustavni sud smatra da kod dileme da li će se u nekom slučaju primeniti opšti ili poseban rok zastarelosti treba imati u vidu da se izuzeci moraju usko tumačiti, pa ako se primena posebnog roka s razlogom dovodi u pitanje, morao bi se primeniti opšti rok zastarelosti. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio u više svojih odluka, među kojima su i Už-608/2008 od 21. januara 2010. godine i Už-4073/2012 od 26. februara 2015. godine, a koje su objavljene na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 12927/10 od 27. februara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1000/09 od 20. novembra 2009. godine.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporene presude, Ustavni sud nije razmatrao da li je došlo do povrede načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava.

8. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Ustavni sud je, na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti