Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnim postupcima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe, utvrđujući da je odbacivanjem prigovora za ubrzavanje postupaka kao nedozvoljenih povređeno pravo na pravično suđenje. Poništava osporena rešenja i nalaže ponovno odlučivanje, ističući da arhiviranje predmeta ne znači njegovo okončanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radni ka Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radničkog univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1666/10 od 16. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 91/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 91/05 od 25. juna 2008. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 5. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira Nikolića, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 13. decembra 2010. godine, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1666/10 od 16. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 91/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Opštinski sud u Novom Sadu usvojio eventualni tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da podnosiocu isplati iznos od 431.083,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine do isplate; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu preinačena prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 25.482,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. juna 2008. godine do isplate, umesto dosuđenog iznosa od 431.083,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 2008. godine do isplate; da je Apelacioni sud ukupan iznos duga tuženog podelio na broj rata i tako prihvatio da je vrednost svake rate koju je isplatio tuženi i one koje nije isplatio 129,87 DM, ne vodeći računa da je veštak tabelarno prikazao vrednost u DM svake rate koju je tuženi isplatio; da je Apelacioni sud, pored toga, što je tuženom neosnovano priznao vrednost plaćenih rata, po drugi put odbio vrednosti na ime depozita, osiguranja i otplaćenih rata zajma, te je umanjio dug tuženog za dva puta vrednosti osiguranja i depozita zajma, ne dajući pri tom bilo kakvo obrazloženje zašto nije prihvatio u tom pravcu nalaze veštaka; da je Apelacioni sud postupio suprotno stavu Vrhovnog kasacionog suda u istovrsnim sporovima, gde se prema nalazu veštaka utvrđuje dug tuženih, ali sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja; da je postupak pred sudovima trajao neopravdano dugo – 15 godina, bez ikakvog doprinosa i krivice podnosioca kao tužioca.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 91/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Ninoslav Šimić iz Novog Sada je podneskom od 9. maja 2011. godine obavestio Ustavni sud da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine otvoren postupak stečaja nad podnosiocem ustavne žalbe, da je istim rešenjem imenovan za stečajnog upravnika, te je u svojstvu stečajnog upravnika podnosioca ustavne žalbe dao izjavu o preuzimanju postupka.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 91/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. septembra 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih D.B, V.S. i V.M, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 5585/96.

Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 3. septembra 1999. godine zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 24. novembar 1999. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 10. novembra 1999. godine povukao tužbu u odnosu na tužene V.S. i V.M, te je sud na ročištu za glavnu raspravu održanom 24. novembra 1999. godine rešenjem konstatovao povlačenje tužbe u odnosu na navedene tužene.

Opštinski sud u Novom Sadu je 24. novembra 1999. godine doneo presudu zbog izostanka P. 5585/96, kojim je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da isplati tužiocu iznos od 9.915,07 dinara na ime glavnog duga, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 1995. godine pa do isplate, kao i da tužiocu plati troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu.

Tuženi je 20. decembra 1999. godine podneo žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5585/96 od 24. novembra 1999. godine, sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje.

Opštinski sud u Novom Sadu je 26. septembra 2001. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo rešenje P. 5585/96, kojim je ukinuo presudu zbog izostanka Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5585/96 od 24. novembra 1999. godine.

U daljem toku postupka koji se vodio pod brojem P. 5680/01 zakazano je ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu (14. decembra 2001. godine, 21. marta, 4. juna i 8. oktobra 2003. godine, 11. marta 2005. godine, 15. aprila i 25. juna 2008. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. decembar 2001. godine nije održano na molbu punomoćnika tužioca, a ročište zakazano za 21. mart 2003. godine nije održano, jer tuženi nije uredno pozvan.

Postupajući sudija je 26. novembra 2001. godine odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 18. oktobra 2001. godine dostavio sudu pisani nalaz i mišljenje.

Postupajući sudija je 14. januara 2003. godine odredio dopunsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari.

Postupajući sudija je dopisom od 22. januara 2003. godine naložio punomoćniku tužioca da u roku od 15 dana od dana prijema dopisa dostavi sudu tačnu adresu za tuženog, s obzirom na to da se dostava poziva vratila sa naznakom da se tuženi odselio sa date adrese.

Punomoćnik tužioca je u podnesku od 7. februara 2003. godine naveo da je preduzeo sve što je potrebno da preko Ministarstva unutrašnjih poslova sazna tačnu adresu tuženog, te je predložio da sud od Ministarstva unutrašnjih poslova zatraži izveštaj o adresi tuženog.

Postupajući sudija je dopisom od 25. februara 2003. godine zatražio od Ministarstva unutrašnjih poslova-Policijska uprava u Odžacima da dostavi tačnu dresu tuženog.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 4. marta 2003. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je dopisom od 18. marta 2003. godine obavestilo sud o adresi tuženog.

Tužilac je podneskom od 31. maja 2004. godine predložio sudu da se prekine postupak u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o pitanju metodologije obračuna duga.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5680/01 od 2. juna 2004. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 30. novembra 2004. godine dostavio sudu dopunu nalaza i mišljenja.

Opštinski sud u Novom Sadu je 6. januara 2005. godine doneo rešenje P. 5680/01, kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari. Predmet je dobio novi broj P. 91/05.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 15. marta 2005. godine dostavio sudu dopunu nalaza i mišljenja.

Opštinski sud u Novom Sadu je 27. jula 2006. godine doneo rešenje P. 91/05, kojim je odredio zastoj postupka u ovom predmetu do okončanja postupka radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Opštinski sud u Novom Sadu, na osnovu odredbe člana 176. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pokrenuo postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, radi rešavanja spornog pravnog pitanja u predmetima u kojima se kao tužilac pojavljuje SZRU „Tehničar“, radi naknade inflatorne štete.

Opštinski sud u Novom Sadu je 7. februara 2008. godine doneo rešenje P. 5680/01, kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 4. marta 2008. godine dostavio sudu dopunu nalaza i mišljenja.

Tužilac je podneskom od 13. marta 2008. godine postavio primarni tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 643.285,35 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka, a pored primarnog zahteva tužilac je postavio i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 431.083,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Opštinski sud u Novom Sadu je 25. juna 2008. godine doneo presudu P. 91/05, kojom je u stavu prvom izreke odbio primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 643.283,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine pa do isplate, a u stavu drugom izreke usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 431.083,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužilac i tuženi 15. jula 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja; da je imajući u vidu odredbe člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je na osnovu odobrenog kredita od strane tužioca, tuženi vršio otplatu kredita u mesečnim ratama koje su predviđene ugovorom do denominacije 1. jula 1992. godine, a nakon denominacije u iznosu od 300,00 dinara mesečno do 3. jula 1993. godine, kada je izvršena poslednja uplata, nakon čega je posle denominacije od 1. avgusta 1993. godine za tri nule i oktobarske denominacije dug knjigovodstveno nestao; da je tuženi realno otplatio kredit u iznosu od 525,31 DM; da je vrednost odobrenog kredita iznosila 5.194,81 DM, da je vrednost uplaćenog depozita od 24.000,00 dinara bila 1.751,82 DM, a da je vrednost uplaćenog osiguranja od 1.440,00 dinara bila 77,42 DM; da je na dan poslednje uplate tuženi realno ostao dužan 2.840,26 DM, što na dan 29. februar 2008. godine iznosi 1.452,20 evra, odnosno 121.205,70 dinara; da je kurs na dan utuženja bio 3,5 dinara za 1 DM, tako da je dinarski iznos duga na dan utuženja iznosio 9.940,91 dinar; da obračunom zakonske zatezne kamate na navedeni dinarski iznos za period od dana utuženja 11. septembra 1996. godine do 29. februara 2008. godine, ukupno dugovanje tuženog na dan 29. februar 2008. godine iznosi 431.083,54 dinara, od čega je 421.142,63 dinara pripadajuća kamata; da je za navedeni iznos eventualni tužbeni zahtev usvojen u celini, a odbijen primarni tužbeni zahtev koji se odnosi na obračun duga prema kursu na dan 24. januara 1994. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da je sud cenio sve izvedene dokaze i u celini prihvatio pismene nalaze i iskaz veštaka, koji je svoj nalaz dao na stručan i obrazloženi način u skladu sa nalogom suda i koji se detaljno izjasnio na primedbe stavljene od strane tuženog.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 16. juna 2010. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Gž. 1666/10, kojom je delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 91/05 od 25. juna 2008. godine, tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime duga isplati iznos od 25.842,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. juna 2008. godine pa do isplate, umesto dosuđenog iznosa od 431.083,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine pa do isplate, te tako što je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a odbio tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog preinačenog iznosa, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem, a nepreinačenom delu odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud svoju odluku temeljio na stanovištu da se ekvivalencija međusobnih davanja strana u spornom odnosu postiže iskazanim obračunom; da je, međutim, takvo pravno stanovište neodrživo; da je prvostepeni sud donošenjem takve odluke pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno da je za sporni odnos merodavno materijalno pravo sadržano u odredbi člana 137. stav 1, u vezi čl. 15. i 210 Zakona o obligacionim odnosima; da osnovano tuženi u žalbi navodi da tužilac nije savesno poslovao, odnosno da se nije ponašao kao dobar privrednik, jer se nije koristio pravom na raskid ugovora nakon izostale dve uzastopne uplate; da je tužilac primao uplate u periodu od 23. jula 1992. godine do 3. jula 1993. godine bez primedbi, ne obaveštavajući tuženog da zadržava pravo na naknadu štete, pa činjenica da su ove uplate izvršene u vreme velike inflacije i denominacije ne može voditi zaključku da se tuženi držao protivno načelima savesnosti i poštenja (član 12. Zakona o obligacionim odnosima) i zabrane prouzrokovanja štete, u situaciji kada tužilac ne preduzima ni jednu aktivnu radnju radi zaštite svojih interesa koja bi odgovarala standardu razumnog i pažljivog stručnjaka (član 18. Zakona o obligacionim odnosima); da se stoga tužilac ne može pozivati jedino na ekvivalenciju međusobnih davanja, zanemarujući svoje propuste u ovom ugovornom odnosu i ostvariti interes koji je očekivao u momentu zaključenja ugovora; da kako je tužilac propustio da traži raskid ugovora, nema mesta restituciji kao građanskopravnoj sankciji prema članu 132. Zakona o obligacionim odnosima; da prema navedenom utvrđenju prvostepenog suda, ukupna vrednost zajma iznosi 5.194,81 DM, iz čega proizlazi da jedna rata zajma iznosi 129,87 DM, da je isplaćena ukupno 21 rata, da je ostalo neisplaćeno 19 rata, što iznosi 2.467,53 DM, od čega se ima oduzeti vrednost depozita od 1.751,82 DM i vrednost osiguranja od 77,42 DM, tako da proizlazi da je dug tužene 638,29 DM, odnosno 326,35 evra, što prema kursnoj listi na dan 25. juna 2008. godine iznosi 25.482,54 dinara; da je stoga žalba tuženog delimično usvojena i presuda preinačena odbijanjem tužbenog zahteva preko iznosa od 25.482,54 dinara.

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je u analazi konkretnog pravnog slučaja pošao od odredbe člana 394. ZOO kojom je propisano da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo. Dakle, ZOO se u principu opredelio za načelo monetarnog nominalizma, a ne valorizma.

Međutim, načelo monetarnog nominalizma nema apsolutni karakter, s obzirom na to da postoje i druga načela obligacionog prava, koje takođe treba poštovati. Naime, u uslovima visoke inflacije može doći do obezvređivanja novčanog potraživanja poverioca do te mere da je ugroženo osnovno načelo obligacionog odnosa, a to je jednaka vrednost uzajamnih davanja. Dakle, u uslovima enornmne inflacije načelo monetarnog nominalizma se sukobljava sa načelom jednake vrednosti davanja u obligacionim odnosima, ali i sa načelom pravičnosti. Da bi se uspostavila ravnoteža jednakih vrednosti uzajamnih davanja između poverioca i dužnika, kao i radi ostvarenja načela pravičnosti, poveriocu se priznaje pravo na valorizaciju novčanog potraživanja. Naime, plaćanje nominalnog iznosa duga u uslovima hiperinflacije ne oslobađa tuženog obaveze da isplata mora predstavljati i ekvivalent stvarne vrednosti njegovog duga prema tužiocu. Devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje u konkretnom slučaju primenu načela jednakih vrednosti uzjamnih davanja u smislu člana 15. ZOO.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu je smatrao da tužilac nije savesno poslovao, odnosno da se nije ponašao kao dobar privrednik, jer se nije koristio pravom na raskid ugovora nakon izostale dve uzastopne uplate, te da stoga nema mesta restituciji kao građanskopravnoj sankciji prema članu 132. ZOO.

Ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim. Naime, po oceni Ustavnog suda, činjenica što tužilac nije tražio raskid ugovora ne može se u uslovima hiperinflacije pripisati u krivicu tužiocu, niti ovo može biti osnov za oslobođenje tuženog od obaveze stvarne naknade, odnosno od obaveze uspostavljanja ravnoteže jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu rezultat ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1666/10 od 16. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1666/10 od 16. juna 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 13 godina i osam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno složena. Naime, kao sporno pravno pitanje postavilo se pitanje metodologije obračuna duga, te je parnični sud dva puta prekidao predmetni postupak do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju. Postupak je prvi put bio u prekidu u periodu od 2. juna 2004. godine do 6. januara 2005. godine, a drugi put od 27. jula 2006. godine do 7. februara 2008. godine. Složenosti postupka doprinela je i neophodnost izvođenja dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je oceni da podnosilac, kao tužilac, nije u značajnijoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedolotvorno postupanje sudova prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano tek nakon tri godine od podnošenja tužbe; da je Okružni sud u Novom Sadu odlučio o žalbi protiv presude zbog izostanka Opštinsk og sud a u Novom Sadu P. 5585/96 od 24. novembra 1999. godine tek nakon jedne godine i devet meseci od podnošenja žalbe; da u periodu od 11. marta 2005. godine do 27. jula 2006. godine sud nije zakazao ni jedno ročište za glavnu raspravu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 91/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je i u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge kojima bi potkrepio svoju tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u trećem delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će Apelacioni sud u N ovom Sadu u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponoviti postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 91/05 od 25. juna 2008. godine.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnim postupcima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti