Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Nišu i akta Republičkog javnog tužilaštva. Deo žalbe protiv sudskih rešenja je neblagovremen, dok je deo protiv akta tužilaštva nedopušten jer se ne radi o pojedinačnom aktu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Jelića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. januara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Gorana Jelića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Nišu Ki. 195/10 od 23. aprila 2010. godine, rešenja Višeg suda u Nišu Kv. 508/10 od 18. maja 2010. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 400/10 od 29. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Jelić iz Niša podneo je Ustavnom sudu 6. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Nišu Ki. 195/10 od 23. aprila 2010. godine, rešenja Višeg suda u Nišu Kv. 508/10 od 18. maja 2010. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 400/10 od 29. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Republičko javno tužilaštvo, postupajući po vanrednom pravnom leku u ovom krivičnom predmetu, podnosiocu povredilo označeno ustavno pravo; da je molba za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti predata Višem sudu u Nišu 18. juna 2010. godine, te da je „prosto neverovatno“ da je mogla sa spisima predmeta da bude dostavljena Republičkom javnom tužilaštvu već 21. juna 2010. godine, a da bude rešena sledeće nedelje 29. juna 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe je izrazio sumnju u to da su Republičkom javnom tužilaštvu dostavljeni spisi istražnog predmeta neophodni za donošenje odluke o molbi podnosioca, pa je zahtevao da Ustavni sud poništi osporeni akt Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 400/10 od 29. juna 2010. godine i postupak vrati u pređašnje stanje prvostepenom Višem sudu u Nišu s nalogom da se istraga sprovede u skladu sa zakonom.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenim aktom Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 400/10 od 29. juna 2010. godine obavešten podnosilac ustavne žalbe, u vezi njegove molbe od 18. juna 2010. godine, da Tužilaštvo nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Višeg suda u Nišu Ki. 195/10 i rešenja Višeg suda u Nišu Kv. 508/10.

4. Ustavni sud ukazuje na to da, saglasno odredbama čl. 419. i 421. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10), ovlašćenje za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ima isključivo javni tužilac. Ustavni sud je stoga ocenio da se zahtev za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku, ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom koje mora biti iskorišćeno pre izjavljivanja ustavne žalbe. Ovo iz razloga što isključivo javni tužilac ima mogućnost da koristi ovo pravno sredstvo i što ni okrivljeni, niti njegov branilac ne mogu uticati na odluku javnog tužioca da li će i kada podići takav zahtev, bez obzira na lično podnetu inicijativu. Kako zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo čije izjavljivanje stoji na raspolaganju okrivljenom u krivičnom postupku, to se postupak po ovom pravnom sredstvu ne smatra ni pretpostavkom za izjavljivanje ustavne žalbe. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už-1472/2009 od 24. septembra 2009. godine). S obzirom na to da iscrpljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva u krivičnom postupku nije pretpostavka za podnošenje ustavne žalbe, to se, prema pravnom stavu Ustavnog suda, blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke, kada počinje da teče rok propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

5. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome su osporeni rešenje Višeg suda u Nišu Ki. 195/10 od 23. aprila 2010. godine i rešenje Višeg suda u Nišu Kv. 508/10 od 18. maja 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepena odluka u konkretnom krivičnom predmetu, podnosiocu ustavne žalbe dostavljena najkasnije 18. juna 2010. godine, jer je tada Republičkom javnom tužilaštvu podneo molbu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, kako proizlazi iz osporenog akta Tužilaštva. Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 6. avgusta 2010. godine, dakle po isteku prekluzivnog roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je podnetu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog zakona.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome je osporen akt Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 400/10 od 29. juna 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da osporeni akt, po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja obaveštenje da Republičko javno tužilaštvo nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti po molbi podnosioca ustavne žalbe. Osporeni akt nije pojedinačni pravni akt kojim je odlučivano o pravima, obavezama ili optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe i protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba. Ovakav pravni stav Ustavni sud je, takođe, već izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už-1417/2009 od 24. septembra 2009. godine).

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta protiv akta protiv koga se ne može izjaviti, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

sudija dr Agneš Kartag Odri

Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti