Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u postupku naknade za faktički ekspropriisano zemljište

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na imovinu. Povreda je nastala jer je naknada za faktički ekspropriisano zemljište određena isključivo na osnovu procene Poreske uprave, čime je sud neosnovano isključio mogućnost određivanja više tržišne vrednosti veštačenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ramiza Ismailovića iz Preševa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. I . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2496/12 od 14. marta 2013. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2496/12 od 14. marta 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Preševu P. 1263/11 od 11. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. I . iz Preševa je, 10. maja 201 3. godine, preko punomoćnika F. N , advokata iz Preševa, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud e Apelacionog suda u Nišu Gž. 2496/12 od 14. marta 2013. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, nav odi: da je presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Preševu P. 1263/11 od 11. septembra 2012. godine tuženi JP „P . S .“ obavezan da podnosiocu ustavne žalbe, na ime faktičke eksproprijacije poljoprivrednog zemljišta – dela katastarske parcele broj 150/2, KO Č , koji je iskorišćen za izgradnju auto-puta E-75, isplati tržišnu vrednost zauzetog zemljišta, prema nalazu i mišljenju veštaka poljoprivredne struke; da je Apelacioni sud u Nišu, postupajući po žalbi tuženog, preinačio navedenu presudu tako što je umanjio dosuđeni iznos, sa obrazloženjem da vrednost 1m2 predmetnog zemljišta iznosi 10 evra, a ne kako je našao veštak poljoprivredne struke; da imajući u vidu da iznos od 10 evra po 1m2 ne predstavlja tržišnu vrednost zauzetog zemljišta, odnosno da je tako utvrđena vrednost ispod tržišne, podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, koji u stavu 2. garantuje da naknada za pravo svojine oduzeto u javnom interesu ne može biti niža od tržišne.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Nišu da ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Preševu P. 1263/11 od 11. septembra 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Preševu P. 1263/11 od 11. septembra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca R. I, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezan tuženi JP „P . S .“ da tužiocu, na ime naknade za zauzeti deo katastarske parcele broj 150/2, KO Č, u označenim merama i granicama, površine 860m2, isplati iznos od 1.504.140 dinara, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, nakon čega će se navedena površina upisati na ime tuženog kod Službe za katastar nepokretnosti Preševo. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac vlasnik katastarske parcele broj 150/2, KO Čukarka, na čijem je delu, u površini od 860m2, u označenim merama i granicama, došlo do promene konfiguracije terena, a zbog izgradnje auto-puta E-75 od strane tuženog, i to na delu nove trase, u neposrednoj blizini ulazno-izlazne petlje; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke utvrđeno da tržišna vrednost predmetnog zemljišta iznosi 1.749 dinara po 1m2; da sud nije poklonio veru izveštaju Poreske uprave, jer smatra da ne poseduje stručni kadar za procenu vrednosti zemljišta, te da je iznos od 10 evra po 1m2 dat proizvoljno; da je sud imao u vidu obavezujući nalog Vrhovnog kasacionog suda iz rešenja Rev. 1372/10 od 16. februara 2011. godine (da se naknada za izuzeto zemljište odredi u skladu sa odredbom člana 42. stav 2. Zakona o eksproprijaciji, imajući u vidu da je ova odredba stupila na snagu pre donošenja pobijane presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1841/08 od 23. aprila 2009. godine), ali da je isti bez uticaja, s obzirom na to da je zemljište od tužioca oduzeto i privedeno nameni pre početka primene važećeg Zakona o eksproprijaciji.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 2496/12 od 14. marta 2013. godine delimično preinačio presudu Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Preševu P. 1263/11 od 11. septembra 2012. godine, tako što je odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca za isplatu iznosa od 503.960 dinara, dok je u delu kojim je tuženi obavezan na isplatu iznosa od 1.000.180 dinara žalbu tuženog odbio i navedenu prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da se osnovano žalbom tuženog ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom utvrđivanja visine naknade za faktički oduzeto zemljište; da je odredbom člana 15. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) članu 42. dodat stav 2, kojim je određeno da će procenu tržišne cene iz stava 1. vršiti organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti; da, saglasno tome, a prema izveštaju Poreske uprave – Ekspozitura u Preševu, tržišna cena predmetnog zemljišta iznosi 10 evra u dinarskoj protivvrednosti po 1m2, odnosno na dan presuđenja 1.163 dinara, što za oduzetih 860m2 predstavlja iznos od 1.000.180 dinara, koji je tužiocu preinačenjem dosuđen.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 23/01 i 20/09 i „Službeni list SRJ“, broj 16/01-Odluka SUS), merodavnim za konkretan spor, propisano je: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.): da se javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti utvrđuje zakonom ili odlukom Vlade u skladu sa ovim zakonom (član 2.); da se danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji menja sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti (potpuna eksproprijacija) (član 4.); da eksproprijacijom nepokretnosti korisnik eksproprijacije stiče pravo da tu nepokretnost koristi za svrhu radi koje je eksproprijacija izvršena (član 9.); da se v isina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. stav 2.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano , da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima ( član 42.).

Zakonom o vanparničnom postupku „Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 i 85/12) je propisno: da u postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da će sud na ročištu izvesti i druge dokaze koje učesnici predlože, ako nađe da su od značaja za određivanje naknade, a po potrebi odrediće i veštačenje (član 136. stav 2.).

Odredbom člana 2. tačka 4) Zakona o javnim putevima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 123/07, 101/11 i 93/12) propisano je da je autoput državni put koji je namenjen isključivo za saobraćaj motornih vozila, sa fizički razdvojenim kolovozima po smerovima, denivelisanim raskrsnicama, potpunom kontrolom pristupa, koji ima najmanje dve saobraćajne i jednu zaustavnu traku za svaki smer i kao takav obeležen propisanim saobraćajnim znakom .

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povred u prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali da ovo pravo nije apsolutno, budući da Ustav predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine.

Saglasno članu 58. stav 2. Ustava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine, koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima, odnosno da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne. Dakle, prilikom oduzimanja prava svojine, Ustav zahteva da se uspostavi pravična ravnoteža između interesa pojedinca čija se svojina oduzima i javnog interesa, i to kroz obezbeđenu naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Prema oceni Ustavnog suda, u slučajevima kada je zemljište na kome neko lice (kao što je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe) ima pravo svojine, postalo javni put, čime je to lice kao vlasnik faktički onemogućeno da ga koristi i da njime raspolaže, reč je o de facto oduzimanju prava svojine (videti Odluku Ustavnog suda Už-5533/2011 od 3. jula 2014. godine, dostupno preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu da se pitanje postojanja javnog interesa nije javilo kao sporno u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud smatra da od značaja za ocenu navoda o povredi prava na imovinu jeste da li je ustavnopravno prihvatljiv stav Apelacionog suda u Nišu da naknadu za izvršenu de facto eksproprijaciju odredi prema izveštaju nadležne organizacione jedinice Poreske uprave, a ne prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka poljoprivredne struke, koji je bio angažovan u postupku pred prvostepenim sudom.

Ustavni sud najpre ukazuje da nije nadležan da utvrđuje ili da ocenjuje visinu dosuđen e novčane naknade , već da je njegov zadatak da oceni da li je u konkretnom slučaju uspostavljena pravična ravnoteža između interesa podnosi oca čija je svojina faktički oduzeta i javnog interesa (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sporrong and Lönnroth protiv Švedske , br. 7151/75 i 7152/75, od 23. septembra 1982. godine, stav 69, Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva , br. 9006/80, 9262/81, 9263/81, 9265/81, 9266/81, 9313/81 i 9405/81, od 9. jula 1986. godine, stav 120. i Scordino protiv Italije , broj 36813/97 od 29. marta 2006. godine, stav 93.).

U svojoj Odluci Už-5686/2011 od 28. februara 2013. godine, Ustavni sud je, pored ostalog, istakao sledeće: da je pravična ravnoteža uspostavljena ukoliko naknada koja je utvrđena predstavlja tržišnu naknadu, odnosno ukoliko je postupak utvrđivanja naknade sproveden u skladu sa zakonom; da, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava zauzetom u vezi primene člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ne postoji pravo na bilo kakvu određenu visinu naknade, ali da do povrede člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju može doći ukoliko je umanjenje naknade toliko da se može ugroziti sama suština prava (Odluka Komisije za ljudska prava u predmetu Kompanija X protiv Austrije, predstavka broj 7987/77 od 13. decembra 1979. godine), iz čega proizlazi da je oduzimanje imovine bez naknade (kompenzacije) koja po visini razumno odražava vrednost oduzete imovine, neproporcionalno; da je za razliku od člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, odredbom člana 58. stav 2. Ustava izričito utvrđeno da naknada koja se daje za oduzeto pravo svojine ne može biti niža od tržišne; da iz člana 42. Zakona o eksproprijaciji proizlazi da organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti (Poreska uprava) vrši procenu tržišne cene za eksproprijaciju konkretne nepokretnosti, što ujedno predstavlja i najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost (Rešenje Ustavnog suda IUz-81/2009 od 22. decembra 2009. godine); da, po oceni Ustavnog suda, zadatak Poreske uprave nije da određuje tržišnu cenu eksproprisane nepokretnosti, već da vrši njenu procenu, pri čemu je, u slučaju da se ne postigne sporazum o naknadi, jedino sud nadležan da u vanparničnom postupku odredi naknadu za eksproprisanu nepokretnost; da iz odredbe člana 136. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku proizlazi da sud, pored procene koju je dala Poreska uprava, može da izvede i druge dokaze koje učesnici predlažu i da odredi veštačenje, ukoliko proceni da su od značaja za određivanje visine naknade; da zaključak sudova da odredba člana 42. stav 2. Zakona o eksproprijaciji uskraćuje mogućnost da se naknada i tržišna cena eksproprisanih nepokretnosti određuje i procenjuje na neki drugi način, osim na osnovu procene koju vrši Poreska uprava, ukazuje da u konkretnom slučaju postupak utvrđivanja naknade nije sproveden u skladu sa zakonom ; da je tržišna cena koju je procenila nadležna Poreska uprava predstavljala najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost koju su sudovi u konkretnom slučaju i odredili, ali da time nije bila isključena mogućnost da sudovi odrede veštačenje ili da izvedu druge predložene dokaze, budući da nisu isključivo i jedino „vezani“ procenom Poreske uprave ; da je upravo nadležnost sudova bila da odrede visinu naknadu za eksproprisane nepokretnosti i to kako na osnovu procene Poreske uprave, tako i drugih dokaznih sredstava, ukoliko su smatrali da je to u konkretnom slučaju bilo potrebno i opravdano.

Primenjujući navedene konstatacije i stavove na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da zbog toga što je Apelacioni sud u Nišu eksplicitno isključio mogućnost da visina naknade za faktičku eksproprijaciju, u konkretnom slučaju, može biti određena i na neki drugi način, tačnije drugim dokaznim sredstvima, a ne samo na osnovu procene Poreske uprave, i to u situaciji u kojoj je prethodno obavljeno veštačenje preko veštaka poljoprivredne struke, po čijem mišljenju je tržišna vrednost predmetnog zemljišta veća od one koju je procenila Poreska uprava - postupak utvrđivanja naknade za de facto eksproprisan u nepokretnost nije sproveden u skladu sa zakonom, te da osporen om presudom nije uspostavljena pravična ravnoteža između interesa podnosi oca i javnog interesa.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2496/12 od 14. marta 2013. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz član a 58. Ustava , zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na imovinu takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Preševu P. 1263/11 od 11. septembra 2012. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da svojom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda da li je procenjena vrednost faktički eksproprisan e nepokretnosti koj u je dala Poreska uprava zaista i tržišna vrednost koju garantuje član 58. Ustava, pod uslovom da sud takvu vrednost odredi i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u postupku naknade za faktički ekspropriisano zemljište

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti