Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku jednom od podnosilaca žalbe u krivičnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Za druga dva podnosioca, žalba se odbija jer su svojim ponašanjem značajno doprineli dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3739/2011
06.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Božovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Božovića i utvrđuje da su presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1600/10 od 17. januara 2011. godine i presu dom Višeg suda u Kraljevu Gž. 786/11 od 25. maja 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Višem sudu u Kraljevu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1600/10 od 17. januara 2011. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Božović iz Kraljeva je 11. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Labuda Stojanovića , advokata iz Kraljeva , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravnu zaštitu nakon prestanka radnog odnosa , zajemčenih odredbama člana 32. st av 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi označenih ustavnih prava zasniva na istovetnim tvrdnjama kao i ostali radnici preduzeća „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva kojima je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njihovima radom, a koji su se ustavnom žalbom obratili Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.) .

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u osporene sudske odluke i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žabu, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Programom rešavanja viška zaposlenih, među kojima se nalazio i podnosilac ustavne žalbe, u preduzeću „Magnohromu“ d.o.o. iz Kraljeva , koji je Vlada usvojila zaključkom 05 broj: 023-1651-2008-3 od 17. aprila 2008. godine , predviđeni su načini rešavanja viška zaposlenih i shodno tome je sprovedeno izjašnjavanje zaposlenih o njihovim namerama, ukoliko budu proglašeni tehnološkim viškom. Zaposlenima je ponuđeno da se opredele za jednu od ponuđene četiri opcije: 1) prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine u iznosu od deset prosečnih zarada u privredi Republike; 2) prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine u visini 200 evra stimulativne otpremnine po godini staža osiguranja, pri čemu je naznačeno da opredeljenjem za neku od ove dve opcije, zaposleni ima pravo da se prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava po osnovu nezaposlenosti, osim prava na novčanu naknadu; 3) prestanak radnog odnosa zaposlenih kojima nedostaje do dve godine za ostvarivanje prava na penziju uz isplatu otpremnine u skladu sa Zakonom o radu; 4) prestanak radnog odnosa zaposlenih uz isplatu otpremnine u visini četiri prosečne zarade, i to za zaposlene koji imaju jedan od uslova za ostvarivanje prava na penziju.

Podnosicu ustavne žalbe je, po osnovu navedenog Programa, 31. maja 2008. godine prestao radni odnos u preduzeću „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva, pri čemu ga je dotadašnji poslodavac uputio da se u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa javi nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje radi ostvarivanja prava po osnovu Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Podnosilac ustavne žalbe je u vreme prestanka radnog odnosa imao oko 18 godina staža osiguranja.

Prilikom prijavljivanja na evidenciju nezaposlenih lica podnosilac ustavne žalbe i ostali radnici za čijim radom je prestala potreba kod istog poslodavca, dobili su evidencioni karton koji je sadržavao samo opšte napomene o zakonskoj mogućnosti ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti. Sa druge strane, ne samo da podnosilac ustavne žalbe i ostali bivši radnici „Magnohroma“ nisu dobili dobili dodatne informacije o načinu ostvarivanja ovog zakonskog prava, već je na oglasnoj tabli Nacionalne službe za zapošljavanje bilo istaknuto obaveštenje potpisano od strane direktora Filijale da pravo na novčanu naknadu imaju samo oni bivši zaposleni kojima je do penzije ostalo manje od dve godine, dakle oni koji su se prilikom izjašnjavanja kod poslodavca opredelili za opciju 3) Programa. Obaveštenje iste sadržine, uz apel bivšim radnicima „Magnohroma“ da ne podnose zahteve za ostvarivanje prava na novčanu naknadu ako nemaju manje od dve godine do penzije, objavljivano je i u lokalnim sredstvima javnog informisanja.

Podnosilac ustavne žalbe se u zakonskom roku prijavio na evidenciju nezaposlenih lica, pri čemu je podneo i zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu. U prvostepenom upravnom postupku nadležna filijala Nacionalne službe za zapošljavanje je odbila zahtev kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe je u prvostepenom rešenju poučen da protiv njega ima pravo da izjavi žalbu. Žalbu nije izjavio.

Svi zahtevi bivših radnika „Magnohrom a“ koji nisu imali manje od dve godine do penzije su u prvostepenom upravnom postupku odbijeni kao neosnovani. Sva prvostepena rešenja su u žalbenom postupku potvrđena, tako što su izjavljene žalbe odbijene kao neosnovane.

Podnosilac ustavne žalbe je Opštinskom sudu u Kraljevu podneo tužbu radi naknade štete protiv Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala u Kraljevu, sa zahtevom da se tužena obaveže da mu na ime naknade materijalne štete isplati tužbom opredeljene iznose zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti za period u kome je bio nezaposlen i neostvarivanja prava na penzijsko i invalidsko osiguranje u tom periodu. Tužilac je naknadu štete tražio po osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1600/10 od 17. januara 2011. godine tužbeni zahtev je u celini odbijen kao neosnovan, a osporenom presudom Višeg sud a u Kraljevu Gž. 786/11 od 25 . maja 2011. godine prvostepena presuda je potvrđena.

Obrazloženja obe osporene predsude temelje se na sledećem: da se prava za slučaj nezaposlenosti, među kojima je i pravo na novčanu naknadu, ostvaruju u upravnom postupku; da je tužilac imao mogućnost da zakonitost prvostepenog upravnog akta kojim je njegov zahtev odbijen, osporava u žalbenom postupku, što nije učinio; da je time prvostepeno rešenje postalo konačno, a potom i pravnosnažno jer nije pokretao upravni spor; da iz navedenog sledi da mu pravo na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti nije ni priznato, te je zato neosnovano njegovo pozivanje da je pretrpeo štetu čiju naknadu duguje tužena Nacionalna služba za zapošljavanje. Inače, prvostepeni sud je iznoseći utvrđeno činjenično stanje naveo da je prema podacima iz službene evidencije tužene na dan 19. novembra 2010. godine ne evidenciji nezaposlenih lica bilo prijavljeno ukupno 1858 bivših radnika „Magnohroma“ d .o.o. iz Kraljeva, da je svega 832 lica podnelo tuženoj zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu, da je 812 zahteva odbijeno, da je od tih 812 lica njih 398 izjavilo žalbu protiv prvostepenog rešenja tužene i da su sve žalbe odbijene kao neosnovane.

Prvostepeni sud se u obrazloženju osporene presude posebno bavio pitanjem da li ima mesta primeni člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, i to u vezi eventualne zablude u koju je doveden tužilac zbog ponašanja tužene , zbog koje zablude nije iskoristio sva pravna sredstva u postupku ostvarivanja spornog prava. U tom smislu sud nalazi da se „u okolnostima članom 67. Ustava zajemčenog prava na pravnu pomoć ..., te uređenog postupka ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti ... isključuje relevantan značaj zablude u koju je eventualno doveden tužilac ponašanjem tužene Nacionalne službe, odnosno njenim odlučivanjem u upravnom postupku ..., njenim eventualnim saopštavanjem o načinu na koji odlučuje u ovim postupcima, pa i isticanjem obaveštenja o tome ko prema Programu rešavanja viška zaposlenih ... može ostvariti pravo na novčanu naknadu“. Pozivajući se ponovo na to da se o ovom pravu može odlučiti jedino u zakom predviđenoj proceduri, sud je stao na stanovište da „tužiočeva eventualna zabluda koja je dovela do nekorišćenja prava na žalbu ... ne može biti pravno relevantna da bi ishodila tužiočevo obeštećenje, i to upravo u visini pripadajuće novčane naknade za vreme privremene nezaposlenosti“. Sud dalje ukazuje da pogrešna primena prava od strane tužene u upravnom postupku ne može imati karakter deliktne radnje i da pogrešna primena prava u uređenom sistemu pravne zaštite ne može dovesti do pravno relevantne zablude, zaključujući da bi drugačiji pravni zaključak vodio opasnom presedanu koji bi omogućavao potpuno obeštećenje stranaka u visini vrednosti neostvarenog prava u svim postupcima u kojima je zbog proteka roka za žalbu došlo do konačnosti, odnosno pravnosnažnosti odluke kojom to pravo stranci nije priznato, a s pozivom da je ovo propuštanje učinjeno usled pogrešnog uverenja – zablude da stranci pravo ne pripada. Iznete stavove i ocene prvostepenog suda prihvatio je i drugostepeni sud.

Sadržinu presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4011/10 od 9. jula 2010. godine, na koju se podnosilac ustavne žalbe pozvao kao dokaz o nejednakom postupanju sudova, Ustavni sud je detaljno izložio u svojoj Odluci Už-3778/2011 od 29. marta 2012. godine.

4. Ustavni sud nalazi da su za ocenu osnovanosti ustavne žalbe i u ovom ustavnosudskom postupku relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) i opštih akata Nacionalne službe za zapošljavanje, a koje su sve citirane u Odluci Ustavnog suda Už-3778/2011.

5. Navedenom Odlukom Už-3778/2011 koju je Ustavni sud doneo na sednici održanoj 29. marta 2012. godine usvojena je ustavna žalba D.M. iz Kraljeva, bivšeg radnika preduzeća „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva kome je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njegovim radom po Programu rešavanja viška zaposlenih iz 2008. godine. Sud je u ovoj odluci utvrdio da su presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine i presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 844/11 od 31. maja 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Naime, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe D.M. kojim je tražio naknadu materijalne štete zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu i prava na penzijsko i invalidsko osiguranje, sa obrazloženjem da podnosilac Nacionalnoj službi za zapošljavanje nije ni podneo zahtev za novčanu naknadu, pa je zbog sopstvenog nečinjenja lišen mogućnosti ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj n ezaposlenosti, te da nije od uticaja činjenica da je na oglasnoj tabli Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Kraljevo bilo istaknuto obaveštenje da prema Programu rešavanja viška zaposlenih u „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva, pravo na novčanu naknadu imaju samo radnici koji su se opredelili za opciju 3) u ponuđenom Programu, tj. zaposleni kojima je preostalo manje od dve godine do penzije po važećim propisima. Obrazloženja presuda osporenih u tom ustavnosudskom sporu zapravo su identična razlozima prav nosnažnog odbijanja tužbenog zahteva u presudama koje se osporavaju ovom ustavnom žalbom. Suprotno iskazanom stanovištu Osnovnog suda u Kraljevu i Višeg sud a u Kraljevu , Ustavni sud je našao da je navedena činjenica od ključnog značaja za utvrđivanje osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, jer na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kao organizaciji koja vrši javna ovlašćenja, leži posebna odgovornost za preduzete radnje, odnosno date savete i pruženu stručnu pomoć nezaposlenim licima. Odgovornost Nacionalne službe za zapošljavanje, po oceni Ustavnog suda, proizlazi ne samo iz odredaba člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje i člana 52. stav 1. Pravilnika o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje , već i iz člana 6. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud je u navedenoj Odluci detaljno izneo razloge zbog kojih nalazi da su osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i naložio Višem sudu u Kraljevu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac D.M. izjavio protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine .

6. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe Ustavni sud konstatuje da je nesporno da se prava za slučaj nezaposlenosti ostvaruju u upravnom postupku, što dalje znači da se zakonitost prvostepenog upravnog akta može osporavati u postupku po žalbi, a zakonitost konačnog upravnog akta u upravnom sporu i da je načelno ispravan stav sudova iznet u osporenim presudama da stranka ne može tražiti obeštećenje u visini vrednosti neostvarenog prava pozivajući se samo na to da je propustila da koristi propisani pravni put za ostvarivanje svog prava zbog pogrešnog uverenja – zablude da joj to pravo i ne pripada jer je u prvoj instanci nadležni organ od bio njen zahtev. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da su u konkretnom slučaju postupajući sudovi morali imati u vidu da je tužena Nacionalna služba za zapošljavanje celokupnim svojim ponašanjem, od trenutka kada je u preduzeću „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva počeo da se sprovodi Program rešavanja viška zaposlenih, dakle i pre nego što su se podnosilac ustavne žalbe i ostali radnici za čijim radom je prestala potreba počeli prijavljivati na evidenciju nezaposlenih lica, činila sve da kod svih radnika kojima nedostaje više od dve godine do ostvarivanja prava na penziju, stvori uverenje da nemaju pravo na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti. To je činjeno obaveštenjem istaknutim na oglasnoj tabli Nacionalne službe za zapošljavanje koje je potpisao sam direktor nadležne Filijale, informacijama koje su zaposleni Nacionalne službe, u skladu sa ovim saopštenjem, davali radnicima, pa čak i javno objavljenim saopštenjem u lokalnim sredstvima javnog informisanja. Ustavni sud nalazi da su činjenice da preko 1000 radnika nije ni podnelo zahtev za ostvarivanje ovog prava, da je 97,6% podnetih zahteva u prvostepenom upravnom postupku odbijeno kao neosnovano (odnosno da su odbijeni zahtevi svih lica kojima je do ostvarivanja prava na penziju nedostajalo više od dve godine), te da su, konačno sve žalbe izjavljene protiv prvostepenih rešenja odbijene kao neosnovane, a koje činjenice je prvostepeni sud utvrdio na osnovu službenih podataka same Nacionalne službe za zapo šljavanje, morale biti posebno cenjene od strane postupajućih sudova, jer očigledno ne ukazuju da se radi o individualnim (pojedinačnim) slučajevima u kojima stranka nije koristila propisani pravni put samo zato što je iz prvostepenog odbijajućeg rešenja nadležnog organa stekla uverenje da joj pravo ne pripada.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Ustavni sud u prethodno citiranoj Odluci Už-3778/2011 obrazložio iz kojih razloga je bivšim radnicima „Magnohroma“ d.o.o. prema tada važećim propisima pripadalo pravo na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti bez obzira na dužinu penzijskog staža, kao i to iz kojih razloga je pravo na pravično suđenje donetim sudskim odlukama povređeno i radnicima koji nisu ni podnosili zahtev za ostvarivanje ovog prava, Ustavni sud ocenjuje da je tužena Nacionalna služba za zapošljavanje sve činila da i de facto i pravno onemogući ova lica da ostvare jedno od zakonskih prava koje im je pripadalo. Ustavni sud posebno naglašava da su sudovi prilikom odlučivanja u parničnom postupku morali ceniti sve okolnosti konkretnog slučaja i to ne samog za sebe, već u kontekstu okolnosti da su sva lica koja su bila u istoj činjeničnoj situaciji upravo ponašanjem tužene dovedena u istu, ali nezakonitu pravnu situaciju i da je odbijanjem na stotine izjavljenih žalbi protiv prvostepenih rešenja Nacionalna služba za zapošljavanje propisano pravno sredstvo učinila očigledno nedelotvornim.

Sa druge strane, presuda Apelacionog suda u Novom Sadu na koju je ukazao podnosilac ustavne žalbe i druge presude tog suda (presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3348/10 od 21. jula 2010. godine, Gž1. 2381/10 od 14. septembra 2010. godine , Gž1. 2341/10 od 2. marta 2011. godine , Gž1. 2392/10 od 2. februara 2011. godin e, Gž1. 3020/10 od 7. jula 2010. godine , Gž1. 3216/10 od 23. juna 2010. godine i Gž1. 181/1 od 18. novembra 2011. godine), a u kojima je taj sud ocenio da je Nacionalna služba za zapošljavanje dovela u zabludu tužioce (bivše radnike Naftne industije Srbija a .d. kojima je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njihovim radom), tako što im je osporila pravo na novčanu naknadu za vreme privremene nezaposlenosti koje im po zakonu pripada, čime im je pričinila materijalnu štetu za koju je odgovorna u skladu sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima, potkrepljuju tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da se radi o sudskim odlukama donetim u činjeničnoj i pravnoj situaciji koja je bitno slična onoj u kojoj se nalazio podnosilac ustavne žalbe. Okolnost da su sudovi poslednje instance donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno sličnom činjeničnom i pravnom stanju upućuje na nejednako postupanje sudova koje za posledicu ima povredu prava na jednaku zaštitu prava pred sudom.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je utvrdio da su osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređena zajemčena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, te je stoga usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava, ocenivši da se povreda označenih prava zapravo zasniva na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje.

8. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđenih povreda ustavnih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Višem sudu u Kraljevu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1600/10 od 17. januara 2011. godine , kao u tački 2. izreke.

9. Ustavni sud nije usvojio predlog za odlaganje izvršenja osporenih pojedinačnih akata, nalazeći da za to nisu ispunjeni uslovi propisani odredbama Zakona o Ustavnom sudu.

10. S obzirom na sve iznet o, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti