Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 16 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, dok je naloženo nadležnom sudu da postupak okonča.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović , dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Jovetić iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Jovetić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3766/08, sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 16317/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da, kada se za to steknu uslovi, preduzm e sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se predlog podnositeljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5569/09 od 3. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Jovetić iz Novog Sada podnela je 6. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 23. decembra 2010. godine, protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3766/08 od 17. marta 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5569/09 od 3 . septembra 2009. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donete osporene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela da je osporeni postupak trajao četrnaest godina, i da je za vreme njegovog trajanja trpela duševne patnje, te strahovala za porodicu i egzistenciju zbog neizvesnog ishoda spora. Predložila je da Ustavni sud poništi osporene presude i da odloži izvršenje osporene drugostepene presude. Istakla je zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Zahtev za naknadu materijalne obrazložila je izdacima i troškovima na ime angažovanja punomoćnika koje je imala tokom trajanja parnice.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 16317/10 i iz izveštaja v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu VIII Su. 295/13 od 28. maja 2013 . godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu "Tehničar" podnela je 28. avgusta 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tužene Mirjane Jovetić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi duga.

Prvo ročište koje je bilo zakazano za 1. oktobar 1999. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tužene.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno dvadeset ročišta, šest nije održano. Ročište koje je bilo zakazano za 14. septembar 2001. godine nije održano zbog nestanka električne energije, a ročište koje je bilo zakazano za 24. decembar 2001. godine, nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka. Na molbu punomoćnika tužioca, četiri ročišta su rešenjem otkazana. U ovom delu postupka izveden je dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem preko dva sudska veštaka koja su izradila i zajednički nalaz, a pored toga, četiri puta je rađeno dopunsko veštačenje. Postupak je, na predlog tužioca, sa kojim se tužena saglasila, bio u prekidu od 30. aprila do 3. decembra 2004. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9140/04 od 23. decembra 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Navedena prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1272/06 od 17. aprila 2008. godine.

U ponovnom postupku, do donošenja druge po redu prvostepene presude, od ukupno zakazana četiri ročišta, jedno nije održano jer veštak nije izradio dopunski nalaz zbog toga što tužilac nije izmirio svoje prethodne obaveze prema ovom veštaku.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3766/08 od 17. marta 2009. godine odbijeni su glavni i dva eventualna tužbena zahteva tužioca, a usvojen je treći eventualni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime duga isplati 725.276,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. oktobra 2008. godine.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5569/09 od 3. septembra 2009. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je odlučeno o eventualnim tužbenim zahtevima tužioca, a preinačena u delu odluke o troškovima postupka.

Tužena je 29. septembra 2009. godine podneskom obavestila sud da je otkazala punomoćje za zastupanje advokatu Vladeti Rapajiću, a narednog dana data je naredba da se drugostepena presuda dostavi punomoćnicima parničnih stranaka. Imenovani advokat, kome je drugostepena presuda uručena 2. oktobra 2009. godine, vratio je pomenutu presudu sudu 15. oktobra 2009. godine , sa obrazloženjem da više ne zastupa tuženu i da nije mogao da stupi u kontakt sa njom.

U periodu od 20. oktobra 2009. godine do 18. februara 2010. godine tuženoj je devet puta bezuspešno pokušano uručenje drugostepene presude preko sudskog dostavljača, koji je na dostavnicama konstatovao da tuženu nije pronalazio u stanu i da se nije odazivala na ostavljene obavesti.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju 3. novembra 2009. godine.

Drugostepena presuda dostavljena je tuženoj 25. marta 2010. godine preko oglasne table suda, a nakon toga je pomenuta presuda 8. jula 2010. godine uručena novoangažovanom punomoćniku tužene, na koju okolnost je sačinjena službena beleška u spisima.

Tužena je izjavila reviziju protiv drugostepene presude 9. avgusta 2010. g odine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 439/11 od 25. maja 2011. g odine prekinuo postupak zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja nad tužiocem, a rešenjem Rev. 814/11 od 25. januara 2012. godine odbacio je predlog tužioca za nastavak postupka sa obrazloženjem da predlog nije stavljen od strane punomoćnika iz reda advokata, već od stečajnog upravnika.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 16317/10 od 24. januara 2013. g odine obustavio postupak po predlogu tužioca za ponavljanje postupka, nakon čega je predmet arhiviran.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje p odnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ), koji se primenjuje na osporeni postupak, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnič ni postupak traje preko 16 godina, s tim što je od maja 2011. godine u prekidu. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, trajanje sudskog postupka preko 16 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu , posebno imajući u vidu da je prvo ročište zakazano tri godine posle podnošenja tužbe i da u periodu od godinu dana nije bila preduzeta nijedna radnja u postupku . S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari , koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosi teljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije u pretežnoj i bitnoj meri doprinela sveukupnom trajanju postupka . Naime, po nalaženju Ustavnog suda, period od 30. aprila do 3. decembra 2004. godine kada je postupak na predlog tužioca, sa kojim se podnositeljka saglasila, bio u prekidu, ne može se staviti na teret suda. Pored toga, podnositeljka snosi odgovornost i za period od oktobra 2009. godine do februara 2010. g odine kada joj je više puta bezuspešno pokušana dostava drugostepene odluke , jer nije obavestila sud o tome gde će se nalaziti (u ustavnoj žalbi navodi da je u tom periodu nekoliko meseci bila odsutna sa adrese prebivališta), a prethodno je otkazala punomoć je advokatu koji ju je zastupao, što je uticalo da postupak duže traje. Ustavni sud takođe primećuje da podnositeljka, nakon donošenja rešenja o prekidu postupka u fazi odlučivanja o revizijama stranaka od 25. maja 2011. godine, nije koristila svoja procesna prava u cilju nastav ka, ubrzanja i okončanja postupka .

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3766/08, sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 16317/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu kojim se ističu povreda načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo u odnosu na presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3766/08 od 17. marta 2009. godine i Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5569/09 od 3. septembra 2009. godine , Ustavni sud ukazuje da su protiv osporene drugostepene presude tužilac i podnosi teljka ustavne žalbe izjavili revizij e o kojima još uvek nije odlučivano.

Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Pod iscrpljenošću pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke nadležnog organa, u ovom slučaju, suda o izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je u ovom delu ustavna žalba preuranjena , pa je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1.300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnos iteljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , ali i ponašanje podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

Polazeći od toga da je podnositeljka ustavne žalbe istakla zahtev za naknadu materijalne štete koji je obrazložila time da je usled dugog trajanja postupka imala uvećane izdatke radi angažovanja punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o zahtevu za naknadu ovog vida štete, jer podnositeljka nije dostavila dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti.

8. Kako predmetni postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava, naložio nadležnom sudu da , kada se za to steknu uslovi, preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

9. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5569/09 od 3. septembra 2009 . godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević