Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3740/2013
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borislava Šijakovića iz Beške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borislava Šijakovića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, u predmetu P . 119/10 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P . 405/03).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borislav Šijaković iz Beške podneo je , 10. maja 2013. godine, preko punomoćnika mr Nikole Jasike, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, u predmetu P . 119/10 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P . 405/03).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je protiv podn osioca ustavne žalbe, kao tuženog, podneta tužba 3. septembra 2003. godine, radi regresa, te da je parnični postupak okončan nakon deset godina, povlačenjem tužbe, jer je došlo do mirnog rešenja spora među strankama.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu jer je predmetni parnični postupak trajao deset godina i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta sada Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 119/10, ranije Osnovnog suda u Sremskoj Mitovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 119/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 405/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

„DDOR NOVI SAD“ a.d. iz Novog Sada, podnelo je 3. septembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženog Borislava Šijakovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi regresa, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 405/03.

Prvostepeni sud je održao ročište 20. oktobra 2003. godine i doneo presudu P. 405/03, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime regresa isplati iznos od 556.160,00 dinara, sa pripadajućom kamatom.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1257/04 od 30. septembra 2004. godine uvažio žalbu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje, sa obrazloženjem da je pogrešno primenio materijalno pravo, a što je za posledicu imalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i što je sve moglo uticati na zakonitost donete presude.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 499/04, a nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reforme u pravosuđu postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 119/10.

Postupak je pravnosnažno okončan rešenjem navedenog suda P. 119/10 od 11. aprila 2013. godine, kojim je utvrđeno da je povučena tužba radi regresa, jer je došlo do mirnog rešenja spora među strankama.

Do donošenja navedenog rešenja o povlačenju tužbe, u ponovnom prvostepenom postupku nije doneta nijedna presuda. Nakon ukidanja prvostepene presude, prvo ročište je zakazano nakon više od godinu dana (19. aprila 2006. godine). Sud je do okončanja postupka zakazao 15 ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedostavljanja nalaza veštaka u ostavljenom roku. U radu suda su bila prisutna tri perioda neaktivnosti koji su trajali po godinu, pa i godinu i po dana, u kojima sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, i to od 20. novembra 2006. do 3. marta 2008. godine, od 11. septembra 2008. do 6. aprila 2010. godine i od 26. oktobra 2010. do 12. septembra 2012. godine. U prvom navedenom periodu sud nije zakazivao ročište jer je na predlog tužioca prihvatio da se saslušaju određeni svedoci, ali njihove adrese nisu bile poznate, te je sud iste tražio od OUP-a Inđija, koji ih je sudu dostavio 5. decembra 2006. godine. Međutim, sud ni nakon toga nije zakazivao ročište, iako je tužilac podneskom od 22. avgusta 2007. godine tražio da ga izvesti koji su razlozi za zastoj u postupku. U drugom periodu (od 11. septembra 2008. do 6. aprila 2010.), sud je bio neaktivan, nakon što je sprovedeno sabraćajno-tehničko veštačenje, kao i sudsko-medicinsko veštačenje (oba nalaza su sudu dostavljena 11. maja 2009.) na okolnosti nastanka saobraćajne nezgode i propusta u ponašanju učesnika i nakon što su se stranke izjasnile u pogledu obavljenih veštačenja. I u tom periodu je tužilac podneskom od 12. maja 2009. godine tražio da sud nastavi postupak i zakaže ročište. U trećem periodu, sud nije održavao ročišta, jer tuženi nije predujmio troškove veštačenja, koje je sud odredio na njegov predlog na ročištu održanom 26. oktobra 2010. godine. U sprovedenom dokaznom postupku, pored obavljenih veštačenja, sud je saslušao tuženog i svedoke i izvršio uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

U podnesku od 5. aprila 2013. godine tužilac je obavestio sud da povlači tužbu, imajući u vidu da mu je tuženi uplatio iznos od 827.323,00 dinara, na koji je tužilac sveo svoje potraživanje radi mirnog rešenja ovog spora, nakon čega je tuženi podneskom od 11. aprila 2013. godine obavestio sud da je saglasan sa povlačenjem tužbe, a što je rezultiralo i donošenjem rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 119/10 od 11. aprila 2013. godine, kojim je utvrđeno da je tužba povučena u ovoj pravnoj stvari. Rešenje je postalo pravnosnažno 8. maja 2013. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. septembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, i da je okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 119/10 od 11. aprila 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko devet i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 3. septembra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko devet godina , samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, kao i da je u toku postupka sprovedeno saobraćajno-tehničko i sudsko-medicinsko veštačenje, budući da je za utvrđivanje određenih činjenica bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno u ponovnom postupku, nakon što je rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1257/04 od 30. septembra 2004. godine ukinuta prvostepena presuda P. 405/03 od 20. oktobra 2003. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Naime, u periodu od osam i po godina, nakon ukidanja navedene presude, do okončanja postupka donošenjem rešenja o povlačenju tužbe P. 119/10 od 11. aprila 2013. godine, zbog mirnog rešenja spora među strankama, prvostepeni sud nije doneo nijednu odluku. Pri tome, sud nije zakazivao ročišta u dva vremenska perioda, u trajanju od više od godinu, pa i godinu i po dana, iz razloga koji se mogu pripisati sudu u krivicu, iako je tužilac u oba perioda tražio da sud nastavi postupak u cilju njegovog okončanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, imao legitiman interes da se predmetna parnica, koja je protiv njega vođena, okonča u razumnom roku, ali i da je dao povod za pokretanje parnice i vođenje spora, kao i da u periodu od skoro godinu i po dana nije predujmio troškove veštačenja, koje je sud odredio na njegov predlog, te da je parnica okončana nakon što je izmirio tužiočevo regresno potraživanje.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 119/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 405/03).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe , te način i razlog okončanja parnice. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti