Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neisplaćene otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu bivših radnika banke u likvidaciji, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Privrednog apelacionog suda koja im je uskratila pravo na otpremninu, uz nalog za donošenje nove odluke o žalbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . i V . S, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i V . S . i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8261/11 od 22. marta 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 8261/11 od 22. marta 2012. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 14221/10 od 14. marta 2011. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. K . i V . S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 14221/10

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . i V . S, oboje iz Beograda, su 7. maja 2012. godine, preko punomoćnika A . V, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog Apelacionog suda Pž. 8261/11 od 22. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 14221/10.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je osporenom presudom, u stavu prvom izreke, potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 14221/10 od 14. marta 2011. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se utvrdi njihovo potraživanje prema „K. banci“ a.d. u likvidaciji iz B . na ime neisplaćene otpremnine, kao i da se utvrdi osnovanost potraživanja podnosioca M . K . na ime zakonske zatezne kamate na neisplaćena potraživanja; da su podnosiocima ugovori o radu otkazani protiv njihove volje, na osnovu člana 179. Zakona o radu, ali im nije isplaćena otpremnina; da je 11. maja 2006. godine otvoren postupak likvidacije nad „K . bankom“ a.d. te su podnosioci prijavili svoja potraživanja, i to V . S . na ime neisplaćene zarade, regresa za godišnji odmor, naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada i nei splaćene otpremnine a M. K . na ime istih tih osnova uz postavljen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na neisplaćena potraživanja; da je Trgovinski sud u Beogradu rešenjem od 22. decembra 2006. godine osporio prijavljena potraživanja podnosilaca ustavne žalbe u celosti, i da su podnosioci zajedno sa još 17 drugih tužilaca, takođe bivših radnika likvidirane banke, podneli tužbu radi utvrđenja osporenih potraživanja; da su presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 827/07 od 16. juna 2008. godine utvrđena potraživanja M . K . po osnovu neisplaćene zarade, regresa, troškova prevoza i neisplaćene otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i V . S . po osnovu neisplaćene zarade, na ime regresa, troškova prevoza i neisplaćene otpremnine; da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 198/10 od 3. juna 2010. godine potvrđena presuda u delu u kojem su tužiocima utvrđena prava na neisplaćenu neto zaradu dok je prvostepena presuda ukinuta u delu koji se odnosi na neisplaćeni regres, troškove prevoza, kamatu na zarade, i neisplaćene otpremnine V . S . i M . K; da su u ponovnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu, presudom P. 14221/10 od 14.03.2011. godine odbijena kao neosnovana potraživanja tužilaca koja su vraćena na ponovno odlučivanje; da je Privredni apelacioni sud osporenom presudom Pž. 8261/11 od 22. marta 2012. godine preinačio prvostepenu presudu i podnosiocima utvrdio potraživanje na ime regresa, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena; da je u obrazloženju odluke u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca za isplatu otpremnine, navedeno: da je „pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci M . K . i V . S . nemaju pravo na isplatu otpremnine u traženom iznosu, jer se u konkretnom slučaju ne radi o otkazu ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, već o prestanku radnog odnosa nezavisno od volje kako zaposlenih tako i poslodavca, jer je 4. februara 2005. godine Guverner Narodne banke Srbije doneo rešenje o likvidaciji tužene banke, te je nakon toga, 29. marta 2006. godine, tužiocima prestao radni odnos; da je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što navodi iz drugostepene odluke ne odgovaraju činjeničnom stanju, jer radni odnos podnosiocima nije prestao donošenjem odluke Narodne banke Srbije od 4. februara 2005. godine, već donošenjem rešenjem o otkazu ugovora o radu od 29. marta 2006. godine, i to pre nego što je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu otvoren postupak likvidacije nad tuženom „K . bankom“ a.d; da je radni odnos podnosiocima mogao prestati nezavisno od njihove volje, samo danom otvaranja postupka likvidacije odlukom suda a ne donošenjem odluke Narodne banke Srbije; da je toga bio svestan i sam tuženi pa je svoju odluku – otkaz ugovora o radu zasnovao na članu 179. Zakona o radu iz čega proizlazi pravo podnosilaca na isplatu otpremnine; da je podnosiocima osporenom odlukom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, jer druga grupa bivših radnika tuženog koja je takođe bila prinuđena da svoje pravo na neisplaćenu otpremninu ostvaruje putem suda, uspela da ostvari svoje pravo zasnovano na potpuno istom činjeničnom stanju; da je i tim radnicima ugovor o radu otkazan rešenjem tuženog donetim pre otvaranja likvidacije a nakon odluke Narodne banke Srbije, i tim radnicima su ugovori o radu otkazani na osnovu člana 179. Zakona o radu te je njihovo pravo na neisplaćenu otpremninu isti sud (prvostepeni Trgovinski sud u Beogradu i drugostepeni Privredni apelacioni sud) zaštitio za razliku od podnosilaca. U prilog navedenom različitom postupanju sudova podnosioci prilažu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 833/07 od 2. decembra 2008. godine i presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 694/10 od 25. februara 2010. godine. Podnosioci su naveli da im je u predmetnom postupku povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak pokrenut tužbom Trgovinskom sudu u Beogradu od 2. februara 2007. godine, a okončan je 22. marta 2012. godine, te trajanje postupka duže od pet godina samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku.

Zahtevaju i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovo j ustavnosudsko j stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su zajedno sa još 17 tužilaca, februara 2007. godine podneli tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, „K. banke“ a.d. u likvidaciji, radi utvrđivanja potraživanja iz radnog odnosa. U tužbi je navedeno: da je rešenjem Narodne banke Srbije o likvidaciji tužene banke od 4. februara 2005. godine „K . banci“ oduzeta dozvola za rad; da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog u periodu na koji se odnose potraživanja spornih zarada; da je tužiocima u spornom periodu isplaćena samo minimalna zarada; da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VIL. 118/05 od 11. maja 2006. godine nad tuženim otvoren likvidacioni postupak; da je likvidacioni upravnik dostavio svim zaposlenima obračun neisplaćenih zarada do dana otvaranja postupka likvidacije; da su tužioci na osnovu tog obračuna prijavili potraživanja u likvidacionom postupku nad tuženim; da je likvidaciono veće toga suda, rešenjem od 22. decembra 2006. godine, osporilo potraživanja tužilaca prema tuženom; da je tuženi u likvidaciji, što znači da poseduje dovoljno novčanih sredstava za isplatu punog iznosa zarada.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 827/07 od 16. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke, pod tačkom d), utvrđene su potraživanja M. K . po osnovu neisplaćene zarade, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime regresa, troškova prevoza i neisplaćene otpremnine u iznosu od 498.725,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, pod tačkom o) V . S . po osnovu neisplaćene zarade, na ime regresa, troškova prevoza i neisplaćene otpremnine u iznosu od 361.264,87 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 198/10 (2008) od 3. juna 2010. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu u kojem su tužiocima utvrđena prava na neisplaćenu neto zaradu dok je prvostepena presuda ukinuta u delu koji se odnosi na neisplaćeni regres, troškove prevoza, kamatu na zarade, neisplaćene otpremnine i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu, presudom P. 14221/10 od 14. marta 2011. godine odbijena su kao neosnovana potraživanja tužilaca koja su vraćena na ponovno odlučivanje, između ostalih i podnosilaca ustavne žalbe.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8261/11 od 22. marta 2012. godine preinačena je prvostepena presuda i podnosiocima ustavne žalbe je utvrđeno potraživanje na ime regresa, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju ove presude, između ostalog, je navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci M. K . i V . S . nemaju pravo na isplatu otpremnine u traženom iznosu, jer se u konkretnom slučaju ne radi o otkazu ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, već o prestanku radnog odnosa nezavisno od volje kako zaposlenih tako i poslodavca; da je 4. februara 2005. godine guverner NBS doneo rešenje o likvidaciji tužene banke u smislu člana 21. stav 1. Zakona o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka, te je nakon toga rešenjem od 29. marta 2006. godine tužiocima prestao radni odnos.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog postupka, regulisani su razlozi i uslovi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca (član 179. do člana 186.). Odredbom člana 179. Zakona propisani su uslovi pod kojima poslodavac može da otkaže zaposlenom ugovor o radu pa je između ostalih razloga u stavu 1. tačka 9. istog člana navedeno da poslodavac može otkazati zaposlenom ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Članom 158. Zakona propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.); da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih deset godina provedenih u radnom odnosu i četvrtina zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko deset godina provedenih u radnom odnosu (stav 2.). Članom 159. propisano je da se zaradom u smislu člana 158. Zakona smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kom se isplaćuje otpremnina.

Prema članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i zateznu kamatu.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci povredu navedenog ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji da je Privredni apelacioni sud u osporenoj presudi Pž. 8261/11 od 22. marta 2012. godine pogrešno primenio zakon na koji se poziva i da je bio dužan da primeni odredbe člana 158. Zakona o radu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao i način na koji su redovni sudovi primenili materijalno i procesno pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci bili u radnom odnosu kod tuženog pre nego što je nad njim otvoren postupak likvidacije, te da su im otkazani ugovori o radu u skladu sa odredbom člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu, a zbog prestanka potrebe za njihovim radom, te imajući u vidu da su podnosiocima iz tog razloga otkazani ugovori o radu, to je tuženi shodno odredbama člana 158. navedenog zakona imao obavezu da podnosiocima pre otkaza ugovora isplati otpremninu. Naime, prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu, poslodavac može otkazati zaposlenom ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, a prema članu 158. stav 1. Zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona zaposlenom isplati otpremninu.

Po oceni Suda, proizvoljan je stav drugostepenog suda da je podnosiocima u konkretnom slučaju radni odnos prestao nezavisno od volje zaposlenog i tuženog, kao poslodavca, s obzirom na to da je u samim rešenjima tuženog o otkazu ugovora o radu navedeno da se ista donose na osnovu čl. 179. do 186. Zakona o radu, a koje se odredbe, kako je napred navedeno, odnose na razloge i uslove za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, a takođe je proizvoljan i stav suda u osporenoj odluci da je prestanak radnog odnosa podnosiocima posledica otvaranja postupka likvidacije nad tuženim, s obzirom na to da je postupak likvidacije nad tuženim pokrenut 11. maja 2006. godine a rešenja o otkazu doneta su 29. marta 2006. godine, dakle pre pokretanja postupka likvidacije. Takođe, u pogledu nedosuđivanja podnosiocu M. K . zakonske zatezne kamate u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima na pojedinačne iznose izostale zarade, po oceni Ustavnog suda, i u tom delu osporene presude je proizvoljno i arbitrerno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud pravno stanovište drugostepenog suda u osporenoj presudi smatra ustavnopravno neprihvatljivim i nalazi da je u konkretnom slučaju materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primene prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca i određivanjem da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 14221/10 od 11. marta 2011. godine, pa je, saglasno odredi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je Sud utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, navodi iz ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nisu ni razmatrani.

7. U odnosu na isticanje u ustavnoj žalbi povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 14221/10, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioce, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku u svakoj njegovoj fazi efikasno i delotvorno postupali i odlučivali kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, prvostepena presuda je doneta nakon godinu dana od podnete tužbe, dok je drugostepeni sud nakon dve godine ukinuo prvostepenu presudu u delu i predmet u ukinutom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Nova prvostepena presuda je doneta nakon devet meseci, dok je drugostepeni sud odlučio posle godinu dana. Dakle, predmetni parnični postupak je u dve sudske instance ukupno trajao pet godina, što ne predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je na strani tužilačke strane učestvovalo 19 lica, te je za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja bilo potrebno izvesti veći broj dokaza uvidom u brojnu dokumentaciju .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 14221/10 (inicijalno predmet Trgovinskog suda u Beogradu P. 827/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neisplaćene otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti