Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Utvrđenje povrede je ocenjeno kao dovoljna satisfakcija, dok je ostatak žalbe odbačen kao preuranjen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mehmeda Bećovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Mehmeda Bećovića i utvrđuje da je u postupku koji je vo đen pred Opštinskim sudom u Prištini u predmetu P1. 18/05 (kasnije predmet Osnovnog suda u Nišu P1. 974/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mehmed Bećović iz Novog Pazara je 9. avgusta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih čl. 32, 58. i 60. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Prištini u predmetu P 1. 18/05.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta još 1996 godine Opštinskom sudu u Prištini, a da je predmet kasnije dostavljen Opštinskom sudu u Nišu i da je zaveden pod brojem P1. 18/05, ali da do podnošenja ustavne žalbe taj predmet još nije rešen, iako se radi o radnom sporu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naloži nadležnom sudu da okončan predmetni postupak. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao zahtev za naknadu štete „koju trpi zbog nerada suda“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda Nišu P1. 974/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 26. aprila 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Prištini tužbu protiv tuženog Univerziteta u Prištini - Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, kojom je tražio da sud utvrdi da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, počev od 1989. godine, kao i da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad i da mu prizna sva prava iz radnog odnosa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 18/05. U tužbi je navedeno da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog od 1989. godine; da je usled ratnih događaja 1999. godine napustio Prištinu i sa porodicom otišao u Novi Pazar, nakon čega je ubrzo postavljen na dužnost ambasadora Savezne Republike Jugoslavije; da je tužilac sve vreme smatrao da je i dalje u radnom odnosu kod tuženog.

Opštinski sud u Prištini je dostavio tužbu tuženom na odgovor 6. aprila 2006. godine. U odgovoru na tužbu, koji je parničnom sudu dostavljen 9. maja 2005. godine, tuženi je naveo: da je tužilac bio u radnom odnosu sa Filološkim fakultetom Univerziteta u Prištini i da je obavljao poslove predavača arapskog jezika na Katedri za orijentalistiku; da je radni odnos zasnovan na period od pet godina; da je izborni period istekao 1995. godine; da je odlukom Saveta Filološkog fakulteta iz oktobra 1995. godine ukinuta Katedra za orijentalistiku; da je Odlukom dekana Filološkog fakulteta od 8. novembra 1995. godine, potvrđenom odlukom Saveta tog fakulteta od 15. decembra 1995. godine, tužilac raspoređen na poslove bibliotekara pri Katedri za turski jezik i književnost; da je tužilac nakon ovih odluka podigao radnu knjižicu i prestao da dolazi na posao kod tuženog, te da je tada tužilac i odjavljen sa obaveznog osiguranja kod tuženog.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 14. septembar 2006. godine, ali ono, na zahtev tužioca, nije održano. Takođe, na zahtev punomoćnika tužioca da se zastane sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do povratka tužioca u zemlju, Opštinski sud u Prištini doneo je rešenje o zastajanju sa postupkom do predloga punomoćnika tužioca za nastavak postupka. Punomoćnik tužioca je podneskom od 7. novembra 2007. godine obavestio parnični sud da se tužilac vraća u zemlju u decembru mesecu te godine, te je zatražio da se zakaže naredno ročište, na kome će se saslušati tužilac. Naredno ročište zakazano je za 21. april 2008. godine, ali ono nije održano, jer tužilac, koji je bio uredno pozvan, nije došao na raspravu, a bilo je određeno izvođenje dokaza njegovim saslušanjem.

Opštinski sud u Prištini zakazao je još četiri ročišta (za 16. jun, 11. septembar i 5. novembar 2008. godine i 27. januar 2009. godine), od kojih jedno nije održano. U toku ovog dela postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca i saslušanjem određenog broja svedoka.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Nišu, a predmet je dobio broj P1. 974/11. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je sedam ročišta (za 27. jun, 12. septembar, 24. oktobar, 2. i 26. decembar 2011. godine, 1. februar i 14. mart 2012. godine), od kojih dva nisu održana. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz saslušanjem određenih svedoka, ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužioca, izvršen je uvid u jedan od predmeta istog suda i prikupljena je određena dokumentacija. Na ročištu održanom 26. decembra 2011. godine tužilac je „precizirao“ tužbeni zahtev u pogledu datuma početka radnog odnosa, navodeći da je u pitanju 17. oktobar 1987. godine.

Osnovni sud u Nišu je 14. marta 2012. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu i istog dana doneo presudu P1. 974/11 kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu, koja je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1007/12 od 5. avgusta 2012. godine odbijena kao neosnovana, te je potvrđena označena prvostepena presuda. U obrazloženju ove drugostepene presude navedeno je: da je uvidom u radnu knjižicu tužioca utvrđeno da je tužilac bio zaposlen na Filološkom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1. januara 1989. godine do 8. decembra 1995. godine; da je od 1. oktobra 1998. godine do 15. septembra 2002. godine bio zaposlen na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo „Braća Karić“, a od 16. septembra 2002. godine do 11. maja 2009. godine u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove. Dalje je navedeno da je tužilac protiv odluke o raspoređivanju na radno mesto bibliotekara podneo tužbu Opštinskom sudu u Prištini 5. januara 1996. godine, a da je istom sudu 7. februara 2005. godine podneo tužbu radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa na Filološkom fakultetu Univerziteta u Prištini. Prema oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo na pravilno utvrđeno činjenično stanje i dao je jasne i osnovane razloge kada je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je protiv označene drugostepene presude izjavio reviziju, koja je rešenjem Osnovnog suda u Nišu P1. 974/11 od 9. novembra 2012. godine odbačena kao neblagovremena. Ovo rešenje je u postupku po žalbi tužioca potvrđeno rešenjem Višeg suda u Nišu Gž1. 11/12 od 28. februara 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) primenjivao do kraja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Prištini 26. aprila 2005. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu od 5. avgusta 2012. godine, trajao sedam godina i tri meseca, s tim da je postupak na predlog podnosioca bio u zastoju jednu godinu i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Dužina trajanja parničnog postupka, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, od pet godina i osam meseci, koliko je predmetni postupak trajao do njegovog pravnosnažnog okončanja, ne računajući period zastoja, pri čemu, prema oceni Ustavnog suda, nije bio složen, ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je parnični sud prvu radnju u ovom postupku, dostavljanje tužbe na odgovor tuženom, preduzeo skoro godinu dana nakon podnošenja tužbe, kao i da u periodu od 27. januara 2009. godine do 27. juna 2011. godine, odnosno dve godine i pet meseci nije zakazano ni jedno ročište.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u označenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ovakva ocena je zasnovana kako na praksi Ustavnog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kojoj je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i pr eko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Odlučujući o zahtevu podnosioca za naknadu štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je podnosilac u predmetnom parničnom postupku tužbom iz 2005. godine tražio da se utvrdi da je on neprekidno u radnom odnosu kod tuženog od 1987. godine, iako mu je tuženi zaključio radnu knjižicu još 1995. godine, a od 1998. godine, odnosno sedam godina pre podnošenja tužbe, pa do 2009. godine je bio u neprekidnom radnom odnosu kod drugih poslodavaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku dovoljna mera da se postigne adekvatna satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na imovinu i na rad, zajemčenih čl. 58. i 60. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je u tom delu ustavna žalba u vreme podnošenja bila preuranjena, jer je još bio u toku prvostepeni sudski postupak. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje Ustavnog suda.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević