Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao četrnaest godina. Zbog značajnih perioda neaktivnosti prvostepenog i drugostepenog suda, podnosiocu žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3744/2010
25.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Karla Poša iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Karla Poša i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 324/07, sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14097/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Karlo Poša iz Novog Sada je 9. avgusta 2010 . godine, preko punomoćnika Milana Kozomore, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 2. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 324/07 i pred Apelacionim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 94/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporeni parnični postupak započeo 23. avgusta 1996. godine podnošenjem tužbe pravnog prethodnika Stambene zadruge radnika Univerziteta "Tehničar" Novi Sad protiv podnosioca ustavne žalbe i da traje četrnaest godina. Nakon št o je detaljno izložio hronološki tok postupka, podnosil ac je istakao da smatra da mu je radnjama prvostepenog i drugostepenog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu. Takođe je tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14097 /10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 324/07) , i iz odgovora v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu VIII Su. 485/12 od 24. septembra 2012. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu "Tehničar" podnela je 23. avgusta 1996. godine tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica, radi duga po osnovu nenamenskog zajma.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 15. maj 2001. godine i na istom je tužba povučena prema licima koja su tužena zajedno sa podnosiocem ustavne žalbe. Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od još ukupno zakazanih sedam ročišta (17. septembar i 8. novembar 2001. godine, 19. mart, 24. septembar 11. decembar 2002. godine, 26. februar, 23. april i 28. maj 2003. godine), jedno ročište (26. februar 2003. godine) nije održano zbog nepristupanja sudskog veštaka. U ovom delu postupka na predlog tužioca sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje i izveden je dokaz saslušanjem podnosioca ustavne žalbe u svojstvu stranke i jednog svedoka.

Opštinski sud u Novom Sadu je 28. maja 2003. godine doneo presudu P. 4878/96 kojom je delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev. Ova presuda otpravljena je iz suda 16. oktobra 2003. godine, a u decembru 2003. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenim žalbama.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž.35/04 od 23. marta 2005. godine ukinuta je prvostepena presuda.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je nakon sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja i jednog održanog ročišta zaključio glavnu raspravu 26. septembra 2005. godine i doneo presudu P. 2241/05 kojom je odbio tužbeni zahtev.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5655/05 od 10. januara 2007. godine.

Nakon što je ponovo sprovedeno ekonomsko - finansijsko veštačenje u skladu sa nalogom drugostepenog suda i održana četiri ročišta, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo treću po redu presudu P. 324/07 od 29. maja 2007. godine kojom je odbio tužbeni zahtev.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 94/10 od 28. juna 2010. godine prvostepena presuda je preinačena , tako što je tužbeni zahtev delimično usvojen, dok je u preostalom odbijajućem delu prvostepena presuda potvrđena.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3312/10 od 15. novembra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (člam 337. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao četrnaest godina , što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, imajući u vidu da je parnica vođena radi duga po osnovu nenamenskog zajma ocenio da u konkretnom slučaju, nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo raspraviti, budući da je sud trebalo da odgovori na pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu zajmoprimca, po osnovu zaključenog ugovora, izmirio svoju obavezu u celosti, te ako nije, da utvrdi visinu preostalog duga.

Ustavni sud, nadalje, ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja sudskog postupka, jer je aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

S obzirom na to da je u predmetnom postupku imao procesni položaj tuženog, po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se parnica okonča u najkraćem roku, kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih prava i obaveza iz odnosa sa tužiocem, povodom kojeg je spor nastao.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Novom Sadu prvo ročište za glavnu raspravu zakazao pet godina nakon podnošenja tužbe, a da je zatim do donošenja prve prvostepene presude u određenim periodima, ročišta zakazivao u intervalima od po nekoliko meseci. Tako je posle prvog zakazanog ročišta, sledeće ročište zakazano posle četiri meseca, a posle ročišta održanog 19. marta 2002. godine, naredno ročište zakazano je nakon devet meseci. Pored ovoga, prvostepenom sudu je trebalo četiri i po meseca da izradi pismeni otpravak prve donete presude i da ga otpravi strankama. Nakon ukidanja ove presude prvostepeni sud je bio aktivan u zakazivanju ročišta i odluke je donosio u kratkim periodima. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, ovi kratki periodi koji su bili potrebni za donošenje druge i treće prvostepene presude, ne mogu umanjiti odgovornost prvostepenog suda za neaktivnost u postupanju koja je trajala pet godina i nezakazivanje ročišta u intervalu od devet odnosno četiri meseca.

Što se tiče postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da su prvostepene presude tri puta bile predmet razmatranja po žalbama, te da je predmet dva puta vraćan na ponovni postupak. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da ukidanje odluka nižestepenih sudova i vraćanje na ponovni postupak može dovesti do gubitka poverenja građanja u pravni sistem i njegovu delotvornost, zbog čega nadležni sudovi moraju preduzeti sve mere da se postupak okonča u što kraćem roku. Međutim, takvo postupanje sudova je izostalo u konkretnom slučaju. Naime, drugostepeni sud je o izjavljenim žalbama prvi put odlučio u roku od skoro dve godine, drugi put u roku od godinu i po dana, a treći put u roku od nešto više od tri godine.

Imajući u vidu napred navedeno, uzimajući u obzir i ocenu u pogledu složenosti predmeta, Ustavni sud smatra da dužina postupka u konkretnom slučaju ne zadovoljava zahtev razumnog roka. Po nalaženju Ustavnog suda isključiva odgovornost za četrnaestogodišnje trajanje konkretnog postupka je na strani prvostepenog i drugostepenog suda.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne šetete kojom se oštećenom pruža odgovarajuća satisfakcija zbog utvrđene povrede prava.

7. Polazeći od navedenog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti