Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na starosnu penziju. Postupak je trajao pet godina i četiri meseca, što sud nije smatrao nerazumnim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. G. iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. G. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Pokrajinski fond - Filijala Bačka Palanka u predmetu broj 31-181/10-22791, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. G. iz Bačke Palanke je, 25. aprila 2014. godine, preko punomoćnika M. N, advokata iz Bačke Palanke, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Pokrajinski fond - Filijala Bačka Palanka u predmetu broj 31-181/10-22791, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4431/12 od 13. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i "prava na penzijsko osiguranje", zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 70. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu. Podnosilac nije postavio zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Pokrajinski fond - Filijala Bačka Palanka broj 31-181/10-22791, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. oktobra 2008. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Bačka Palanka zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 31-181/10-22791 od 6. aprila 2009. godine, sa obrazloženjem da podnosilac na dan podnošenja zahteva ima navršenih 59 godina života, da ukupan staž osiguranja prema podacima iz baze matične evidencije o osiguranicima iznosi 34 godine i tri dana i da ne postoje dokazi o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 24. novembra 1977. godine do 31. decembra 1983. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-181.10-22791 od 6. maja 2009. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 3. juna 2009. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 15755/10 (2009) od 4. marta 2011. godine, te je poništen navedeni konačni upravni akt.

Postupajući u izvršenju presude suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 30-181/10-22791 od 6. aprila 2011. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 31-181/10-2271 od 9. avgusta 2011. godine kojim je odbijen kao neosnovan predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 7. septembra 2011. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 30-181.10-22791 od 21. februara 2012. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 3. aprila 2012. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4431/12 od 13. marta 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da u spisima predmeta nema dokaza da je podnosilac uplatio doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 24. novembra 1977. godine do 31. decembra 1983. godine; da se iz dopisa sekretara Opštinskog sekretarijata za finansije Bačka Palanka od 11. oktobra 1985. godine i zapisnika sačinjenog od strane službenog lica Opštinske uprave za društvene prihode opštine Bačka Palanka od 13. novembra 1986. godine, vidi da je vođen postupak prinudne naplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, i to po zahtevu SIZ PIO radnika Vojvodine – Poslovne zajednice u Bačkoj Palanci, međutim, podaci o navedenom postupku, odnosno o eventualnoj naplati doprinosa ne postoje u arhivi Opštinske uprave Bačka Palanka, niti u Poreskoj upravi filijale Bačka Palanka, odnosno u Istorijskom arhivu Grada Novog Sada; da se iz uverenja Poreske uprave – Filijala Bačka Palanka od 2. oktobra 2008. godine vidi da je podnosilac izmirio doprinose za period od 1. januara 1984. godine do 12. septembra 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za priznavanje prava na starosnu penziju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 17. oktobra 2008. godine, zahtevom podnosioca i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4431/12 od 13. marta 2014. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak pravnosnažno okončan za pet godina i četiri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ocenjujući da li je u ovom upravnosudskom postupku bilo složenih pravnih pitanja, te da li je činjenično stanje bilo složeno, Ustavni sud konstatuje da se u ovom upravnom postupku kao sporno postavilo pitanje da li je podnosilac uplatio doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 24. novembra 1977. godine do 31. decembra 1983. godine. Prvostepeni organ uprave je u cilju utvrđivanja ove činjenice, po službenoj dužnosti, u više navrata, pribavljao podatke od drugih organa uprave koji vode službene evidencije o različitim činjenicama, što je donekle postupak učinilo složenijim.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu za priznavanje prava na penziju efikasno odluči i da je odluka u predmetnoj upravnoj stvari za podnos ioca ustavne žalbe od egzistencijalnog značaja, imajući u vidu prirodu prava o kome se odlučuje.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije, propisana navedenim odredbama zakona, kako bi se moglo smatrati da je pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovom pravu na penziju.

Ispitujući postupanje upravnih organa, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni organ o zahtevu podnosioca odlučio u roku od pet meseci. Drugostepeni organ je potom o žalbi odlučio u zakonom propisanom roku. O tužbi podnosioca podnetoj protiv konačnog upravnog akta nadležni sud je odlučio u roku od jedne godine i devet meseci. Imajući u vidu da je tom presudom Upravni sud poništio konačni upravni akt, novo drugostepeno rešenje je doneto u roku od mesec dana. Prvostepeni organ je novo prvostepeno rešenje doneo u roku od četiri meseca od kada mu je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni organ je o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv novog prvostepenog rešenja odlučio u roku od pet meseci, dok je Upravni sud o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv novog konačnog upravnog akta odlučio u roku od skoro dve godine.

Imajući u vidu sve izneto, posebno činjenicu da su upravi organi postupali efikasno i u rokovima koji se mogu smatrati razumnim za odlučivanje, da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom i Upravnim sudom u periodu od pet godina i četiri meseca, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije u onim situacijima kada su zakonom propisani rokovi za odlučivanje o zahtevu, odnosno žalbi stranke i bili prekoračeni, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom suda povređeno pravo na pravično suđenje , Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, kao i u tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta, zapravo traži da Ustavni sud ispita pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, iako svestan značaja koji je ovaj upravnosudski postupak imao za podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da nema osnova da navode ustavne žalbe prihvati kao ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska. . Ustavni sud je ocenio da se navedeni osporeni akt zasniva na ustavnopravno prihvatljivom, nearbitrarnom tumačenju merodavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se podnosilac u ustavnoj žalbi pozvao i na povredu prava na pravno sredstvo i na penzijsko osiguranje, zajemčenih odredbama člana 36. stav 2. i člana 70. Ustava, ali je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo ni ne obrazlaže, dok povredu "prava na penziju", izvodi iz povrede prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti