Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u sporu za isplatu razlike zarade vojnog lica

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu. Potvrđuje stav redovnih sudova da pravo na platu profesionalnog vojnika proističe iz pojedinačnog rešenja nadležnog organa. Kako je plata isplaćena u skladu s tim rešenjem, ne postoji osnov za odgovornost države za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mersada Huska iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mersada Huska izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 11275/10 od 26. maja 2010. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 324/09 od 9. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 415/06 od 19. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mersad Husak iz Kragujevca je 9. avgusta 2010. godine , preko punomoćnika Mirjane Joksimović, advokata iz Kragujevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 11275/10 od 26. maja 2010. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 324/09 od 9. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 415/06 od 19. maja 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da su nepravilnom primenom materijalnog prava, koja se obrazlaže u ustavnoj žalbi, nadležni sudovi doneli odbijajuće presude po tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe , koje podnosilac ocenjuje kao kršenje njegovog ustavnog prava na nezavisnost postupajućeg pravosudnog organa u ovoj pravnoj stvari i očiglednu pristrasnost u korist tužene Republike Srbije; da je time učinjena povreda prava podnosioca na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , jer je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 26. maja 2006. godine, te se period od gotovo četiri godine do pravnosnažnog presuđenja ne može smatrati primerenim i razumnim; da je u istim činjeničnim i pravnim situacijama od strane drugih sudova pravnosnažno presuđeno u korist tužilaca, te je na taj način povređeno ustavno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. U prilog tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava uz ustavnu žalbu su dostavljne kopije presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 476/05 od 14. aprila 2005. godine i presude Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 od 18. marta 2005. godine. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Podneskom od 22. avgusta 2011. godine podnosilac je stavio zahtev za utvrđivanje prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 415/06 od 19. maja 2009. godine stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavna žalbe da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – VP 1092 Kragujevac obaveže da mu na ime duga isplati po osnovu neisplaćene razlike zarade za period januar 2001. – mart 2006. godine novčani iznos od 3.587.722,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. maja 2007. godine pa do konačne isplate, a stavom drugim je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 324/09 od 9. oktobra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu.

U sprovedenom sudskom postupku je utvrđeno da je tužilac – ovde podnosilac ustavne žalbe u spornom periodu obavljao poslove profesionalnog oficira u VP Kraljevo, zatim VP Kragujevac, kao i da je platu primao po rešenju tužene o postavljenju, koje je sadržav alo platu i položajnu grupu, i to da je platu primao u celosti prema navedenom rešenju. Prilikom donošenja osporenih presuda prvostepeni i drugostepeni sud su zauzeli stav da konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa o visini plate profesionalnog pripadnika Vojske Jugoslavije predstavlja upravni akt, da ocenu zakonitosti ovih upravnih akata i kontrolu pravilne primene odredaba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugosl avije, vrše nadležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu, te da bi država bila odgovorna u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima samo ukoliko je nadležni organ, bez zakonskog razloga uskratio isplatu u celini ili delimično, ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveze po rešenjima starešine ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II 1127/10 od 26. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 324/09 od 9. oktobra 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da su pravilno sudovi pobijanom odlukom primenili materijalno pravo nalazeći da odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije ne predstavlja neposredni izvor prava, već da osnov za isplatu od države predstavlja samo konačno i pravnosnažno pojedinačno rešenje – naredba nadležnog starešine o visini plate (član 152. istog zakona) ; da s obzirom na to da je tužiocu plata isplaćena u celosti u skladu sa navedenom naredbom, a da isplata u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan, niti nezakonit rad državnog organa, to pravilno sudovi zaključuju da ne postoji ni osnov za odgovornost tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“ Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri, niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira ( član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu ( član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci ( član 152. tačka 7) .

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“ Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima ( član 1.); da Savezna vlada, u smislu člana 75. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci ( član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku ( član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“ Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3 ,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa aspekta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na koje su u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava od strane nadležnih sudova.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda.

Naime, po stanovištu Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. sta v 1. Ustava.

Ustavni sud je isti stav već zauzeo u više svojih odluka (videti npr. Odluku Už- 860/2009 od 22. septembra 2011. godine).

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 26. maja. 2006. godine, a da je postupak okončan donošenjem revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda 26. maja 2010. godine. Osporeni parnični postupak je od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja trajao četiri godine i u tom periodu o tužbenom zahtevu podnosioca su meritorno odlučivale tri sudske instance, tj. donete su kako prvostepena i drugostepena presuda, tako i revizijska presude Vrhovnog kasacionog suda. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporeni postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka od kojih u svojoj praksi polazi ovaj sud, kao i međunarodne institucije za zaštitu ljudskih prava, te da u osporenom postupku nije povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je takođe utvrdio da podnosilac koji ustavnom žalbom izričito osporava revizijsku presudu Rev. II. 11275/10 od 26. maja 2010. godine nije dostavio dokaz da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju kao i tužbeni zahtev podnosioca, što bi bio osnov za utvrđenje povrede prava na jednaku pravnu zaštitu pred sudom iz člana 36. stav 1. Ustava, te je ocenio da je i u ovom delu ustavna žalba neosnovana.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u sporu za isplatu razlike zarade vojnog lica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti