Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade za odvojen život

Kratak pregled

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba policijskog službenika protiv presude Apelacionog suda u Nišu. Ustavni sud je utvrdio da različito odlučivanje sudova o naknadi za odvojen život od porodice predstavlja razvoj sudske prakse, a ne povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3750/2013
25.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Nikolića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Nikolića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 424/12 od 12. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Nikolić iz Niša podneo je, 10. maja 2013. godine, preko punomoćnika Slobodana Nešića, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbe protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 424/12 od 12. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je Opštinskom sudu u Vranju, u toku 2003, 2004. i 2005. godine, podnet veći broj tužbi po istom činjeničnom i pravnom osnovu kao kod podnosioca, te da su ti postupci pravnosnažno okončani usvajanjem tužbenih zahteva tužilaca, nakon čega su svi tužioci naplatili svoja potraživanja od tužene. Dalje je navedeno da je u 20% od navedenih slučajeva tužena imala pravo da izjavi reviziju, pa je Vrhovni sud Srbije, postupajući po izjavljenim revizijama, ukinuo presude nižestepenih sudova, iznoseći stav da redovni sudovi ne odlučuju o pravu na naknadu za odvojeni život od porodice, već nadležni starešina, te da je sud nadležan da odlučuje samo o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Kao posledica navedenog stava Vrhovnog suda Srbije, kako je navedeno u ustavnoj žalbi, usledilo je pravnosnažno odbijanje tužbenih zahteva tužilaca za isplatu naknade za odvojeni život od porodice, među njima i podnosiočev, što je dovelo do različitog odlučivanja u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama između Apelacionog suda u Nišu i ranijeg Okružnog suda u Vranju, a što je suprotno principu pravne sigurnosti. Takođe, ustavnom žalbom se ukazuje i na odluku Apelacionog suda u Nišu izražen Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine kojom je taj sud, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je bio i podnosilac, pravnosnažno usvojio tužbeni zahtev tužioca. Iz svih navedenih razloga podnosilac smatra da su mu povređena prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, i na jednaku zaštitu prava. Od Ustanog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, naloži Apelacionom sudu u Nišu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P1. 47/10 od 8. decembra 2011. godine, te da podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1. 47/10 od 8. decembra 2011. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtevi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da prema tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Vranje ima pravo na nakanu za odvojen život od porodice u periodu od 28. marta 2003. do 19. februara 2005. godine, kao i da se obaveže tužena da mu, na ime naknade za odvojen život od porodice za navedeni period, isplati iznos od 593.340,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Apelacioni sud u Nišu, osporenom presudom Gž1. 424/12 od 12. marta 2013. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio označenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene, te da je u posmatranom periodu bio privremeno raspoređen na radno mesto u Preševu, usled čega je odvojeno živeo od svoje porodice, budući da je ona živela u Nišu, kao i da se tužilac, pre podnošenja tužbe sudu, nije obraćao starešini organa pisanim zahtevom za naknadu predmetnih troškova, već da je to učinio tek 17. novembra 2011. godine. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te odredbe čl. 48. i 51. Zakona o unutrašnjim poslovima. zatim odredbe Pravilnika o naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova koji se upućuju na vršenje službene dužnosti van njihovog mesta rada, i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima,te člana 71. Zakona o radnim odnosima, Apelacioni sud u Nišu je ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da o pravu na naknadu za odvojeni život od porodice ne odlučuje sud, već nadležni starešina organa tužene u kojem je tužilac zaposlen, a da bi sud bio nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko bi isplata ove naknade bila neosnovano obustavljena. Međutim, kako je navedeno u obrazloženju, tužilac se pre početka sudskog postupka nije obraćao starešini organa u kojem je radio kako bi ostvario svoje pravo, već je zahtev za priznanje prava na predmetnu naknadu podneo 17. novembra 2011. godine, odnosno posle 28. marta 2006. godine, kada je podneo tužbu sudu.

Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine, kojom je delimično preinačena presuda Opštinskog suda u Vranju P1. 885/08 od 24. septembra 2009. godine, te je prema tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Vranje utvrđeno da tužioci M.L. i D.P. imaju pravo na naknadu za odvojeni život od porodice za period od 16. novembra 2004. godine do 30. juna 2006. godine, pa je tužena obavezana da po tom osnovu tužiocima isplati određene novčane iznose, dok je deo zahteva da se utvrdi da tužioci imaju pravo na naknadu za odvojeni život od porodice za period od 1. jula 2006. do 31. avgusta 2009. godine, te da se tužena obaveže da tužiocima po tom osnovu za navedeni period isplati odgovarajuću novčanu naknadu, odbijen kao neosnovan. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi: da je u provedenom postupku utvrđeno da tužiocima nije vršena isplata naknade za odvojeni život od porodica, na osnovu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, a kasnije na osnovu Uredbe o naknadama troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", broj 98/07), kao i da su se tužioci obraćali nadležnom starešini za priznavanje prava na navedenu naknadu, koji je taj zahtev odbio, nakon čega su podneli tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja njihovog prava. Budući da tužioci nisu mogli da ostvare svoje pravo u odgovarajućem postupku pred nadležnim starešinom, saglasno odredbama člana 8. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, za vreme do stupanja na snagu Zakona o državnim službenicima, odnosno za period od 16. novembra 2004. do 30. juna 2006. godine, to su, kako je navedeno u obrazloženju dostavljene presude, ispunjeni uslovi da im se prizna postojanje prava na traženu naknadu i s tim u vezi novčano potraživanje po osnovu tog prava za period od 16. novembra 2004. do 30. juna 2006. godine. Međutim, drugostepeni sud je ocenio da se tužiocima ne može priznati pravo na naknadu za odvojeni život od porodice u periodu od 1. jula 2006. do 30. septembra 2007. godine, jer su to pravo mogli da ostvare samo u postupku pred nadležnim starešinom organa kod koga imaju svojstvo policijskog službenika, odnosno u upravnom sporu, a imajući u vidu odredbe čl. 140, 142, 143. i 144. Zakona o državnim službenicima.

Takođe, Ustavni sud je izvršio uvid u presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 1096/06 od 10. aprila 2006. godine, Gž1.1765/05 od 20. oktobra 2005. godine, Gž1. 2142/05 od 28. decembra 2005. godine, Gž1. 2139/05 od 28. decembra 2005. godine, Gž1. 2168/05 od 27. oktobra 2005. godine, Gž1. 1693/06 od 12. juna 2006. godine, Gž1. 2352/06 od 22. decembra 2006. godine, Gž1. 479/06 od 16. marta 2006. godine, Gž1. 109/07 od 30. oktobra 2007. godine, Gž1. 3489/06 od 19. septembra 2007. godine i Gž1. 63/08 od 27. maja 2008. godine, te je konstatovao da je navedenim presudama pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska stanica u Vranju da tužiocima, na ime naknade za odvojen život od porodice isplati opredeljene novčane iznose, kao i da je, s obzirom na visinu tužbenog zahteva u tim predmetima i merodavni Zakon o parničnom postupku (iz 1977. godine, odnosno iz 2004. godine) u svim navedenim predmetima bila dozvoljena revizija.

Uvidom u presudu Okružnog suda u Vranju Gž1. 371/08 od 28. maja 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je označenom presudom odbijena kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska stanica u Vranju, te je potvrđena prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu, na ime naknade za odvojen život za period od 15. avgusta 2004. do 18. juna 2005. godine, isplati iznos od 290.001,30 dinara. U toku postupka sudovi nisu utvrđivali da li se tužilac, pre podnošenja tužbe sudu, obratio nadležnom starešini sa zahtevom za isplatu potraživane naknade.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbom člana 382. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara.

Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao počev od 24. februara 2005. godine, bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažene odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona. (član 491. stav 4.).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da uslov koji mora da postoji da bi se mogla ceniti povreda označenih prava, jeste da su sudovi poslednje instance u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, različito postupali. Navedeno podrazumeva da mora da postojati identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede, da je o spornom pitanju stav izrazio sud koji je, u konkretnom slučaju, a imajući u vidu merodavne procesne zakone, sud poslednje instance, te da postoji u takvim slučajevima različito postupanje sudova najviše instance.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je u parničnom postupku u kome je podnosilac bio tužilac, a koji je prethodio ustavnosudskom, sud poslednje instance pravnosnažno odbio njegov tužbeni zahtev da se utvrdi da on ima pravo na naknadu za odvojen život od porodice, kao i da se obaveže tužena da mu, na ime te naknade, isplati opredeljeni novčani iznos, uz obrazloženje da o pravu zaposlenog na traženu naknadu odlučuje starešina organa u kojem je zaposlen, a da se podnosilac pre obraćanja sudu, u celom posmatranom periodu, nije obratio starešini, već je to učinio znatno nakon što je 28. marta 2006. godine podneo tužbu sudu.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je dostavljenom presudom Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine, isti sud tuženoj utvrdio da tužioci M.L. i D.P imaju pravo na naknadu za odvojeni život od porodice za period od 16. novembra 2004. do 30. juna 2006. godine, zbog čega je tužena obavezana da im po tom osnovu isplati utvrđene novčane iznose. Međutim, u parnici ovih tužilaca, utvrđeno je da su se oni pre podnošenja tužbe, obratili nadležnom starešini zahtevom za isplatu novčane naknade za odvojeni život od porodice, te da im je ovaj zahtev odbačen, usled čega su, po oceni Apelacionog suda u Nišu, tužiocima imali pravo da traže sudsku zaštitu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u posmatranim slučajevima nema identiteta činjeničnog i pravog stanja.

U odnosu na dostavljene presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 1096/06 od 10. aprila 2006. godine, Gž1.1765/05 od 20. oktobra 2005. godine, Gž1. 2142/05 od 28. decembra 2005. godine, Gž1. 2139/05 od 28. decembra 2005. godine, Gž1. 2168/05 od 27. oktobra 2005. godine, Gž1. 1693/06 od 12. juna 2006. godine, Gž1. 2352/06 od 22. decembra 2006. godine, Gž1. 479/06 od 16. marta 2006. godine, Gž1. 109/07 od 30. oktobra 2007. godine, Gž1. 3489/06 od 19. septembra 2007. godine i Gž1. 63/08 od 27. maja 2008. godine, a kojima su pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, kolega ovde podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je, saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, odnosno iz 2004. godine, protiv ovih presuda bila dozvoljena revizija, a imajući u vidu vrednost predmeta spora. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaz da li su označene drugostepene presude u postupku po reviziji bile predmet razmatranja suda poslednje instance, a ukoliko jesu – koji je bio ishod postupka po navedenom pravnom leku. Stoga je Ustavni sud ocenio da se ni ove presude ne mogu smatrati dokazom za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi.

I konačno, u odnosu na dostavljenu presudu Okružnog suda u Vranju Gž1. 371/08 od 28. maja 2008. godine Ustavni sud je konstatovao da je označenom presudom usvojen tužbeni zahtev tužioca, kolege ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu, na ime naknade za odvojen život u periodu od 15. avgusta 2004. do 18. juna 2005. godine, isplati 290.001,66 dinara, te da navedeni novčani iznos nije prelazio revizijski cenzus utvrđen merodavnim procesnim zakonom. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da u toku označenog postupka parnični sud nije ispitivao da li se tužilac, pre podnošenja tužbe sudu obraćao svom starešini, niti je na toj činjenici zasnovana dostavljena presuda. Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te jedna potencijalno različita odluka ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud podseća da je ovakav stav izrazio više puta do sada (videti, između ostalog, rešenja Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine i Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine).

Pored iznetog, Ustavni sud ukazuje i da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je Okružni sud u Vranju, do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o pravnom putu zaštite prava na naknadu za odvojeni život, imao jedinstvenu praksu u rešavanju spornog pitanja, tako što je usvajao tužbene zahteve tužilaca, ne utvrđujući da li su se oni, pre obraćanja sudu, obratili starešini organa u kom su bili zaposleni, kao i da su, nakon zauzimanja navedenog stava revizijskog suda, Okružni sud u Vranju, odnosno Apelacioni sud u Nišu odbijali tužbene zahteve tužilaca, postupajući kao i u slučaju podnosioca ustavne žalbe, i ne ukazujući na drugačije postupanje sudova poslednje instance nakon zauzimanja navedenog stava. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ukazuje da razvoj sudske prakse, sam po sebi, ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse, obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kao što je u konkretnom slučaju učinjeno po navodima ustavne žalbe, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (vidi Odluku Evropskog suda za ljudska prava od 14. januara 2010. godine, u predmetu Atanasovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, § 38, kao i Odluku Ustavnog suda Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade za odvojen život

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti