Odluka Ustavnog suda o pravu policijskog službenika na dodatke na platu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskog službenika, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Redovni sudovi su pogrešno zaključili da su dodaci za prekovremeni, noćni i rad praznikom obuhvaćeni uvećanim koeficijentom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3757/2010
20.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Dačkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Dačkovića i utvrđuje da su presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1199/10 od 3. juna 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 245/07 od 22. septembra 2008. godine, u delovima koji se odnose na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dani, povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana, a u pogledu povrede načela zabrane diskriminacije odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 245/07 od 22. septembra 2008. godine, u delu koji se odnosi na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dani.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Dačković iz Beograda je 10. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1199/10 od 3. juna 2010. godine odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 245/07 od 22. septembra 2008. godine kojom su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi podnosioca za isplatu naknade za ishranu u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika za period od 1. novembra 2003. godine do 1. oktobra 2007. godine; da je protiv navedene drugostepene presude podnosilac izjavio reviziju, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 74/11 od 10. februara 2011. godine odbačena kao nedozvoljena; da je članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji se primenjivao do stupanja na snagu Zakona o policiji, bila predviđena mogućnost uvećanja sredstava za plate policajaca za najmanje 30%, ali da su po članu 3. Pravilnika o platama radnika MUP-a br. 021-992/96-1 od 5. aprila 1996. godine uvećanje koeficijenta od 30% dobijali i zaposleni na radnom mestu "pisarnica i arhiva", koji po prirodi svog posla ne rade prekovremeno, noću i u dane praznika, iz kog razloga se ne može prihvatiti stav redovnih sudova da su predmetni dodaci na platu bili obuhvaćeni pomenutim uvećanjem koeficijenta; da je odredbom člana 147. Zakona o policiji predviđena samo mogućnost da se zaposlenima u MUP-u utvrde koeficijenti za isplatu plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata drugih državnih službenika, ali da njegov poslodavac nije koristio mogućnost predviđenu navedenom odredbom, odnosno nije za podnosioca ustavne žalbe pojedinačnim rešenjem utvrdio koeficijent za obračun plate koji je za 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata ostalih državnih službenika; da ni Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP-u br. 4908/06 od 26. juna 2006. godine takvo uvećanje nije predviđeno za podnosioca i njegove kolege - policajce zaposlene u MUP-u, zbog čega je pogrešan stav redovnih sudova da su dodaci na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u dane praznika vrednovani prilikom utvrđivanja koeficijenta; da je podnosiocu u utuženom periodu sledovala i isplata naknade za ishranu u toku rada (topli obrok), kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, te da su bez osnova pozivanja prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda na odredbu člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, po kojoj koeficijent za isplatu plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer ni Pravilnikom o platama radnika MUP-a od 5. aprila 1996. godine, ni Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP-u od 26. juna 2006. godine predmetni dodaci nisu bili uključeni u koeficijent za isplatu plate. Zbog napred navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim presudama povređena označena Ustavom zajemčena prava, zbog čega je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i osporene presude poništi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 245/07 od 22. septembra 2008. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade za ishranu u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika za period od 1. novembra 2003. godine do 1. oktobra 2007. godine, u iznosima opredeljenim u stavu drugom izreke presude, sa zateznom kamatom počev od dana njihove dospelosti, pa do konačne isplate. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac zaposlen kod tužene , na radnom mestu policajca; da je u utuženom periodu radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika; da mu je u u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima (do 29. novembra 2005. godine) zbog posebnih uslova rada plata bila uvećana za najmanje 30% uvećanih sredstava za platu, a nakon toga, Zakon o policiji još preciznije reguliše da se svi vidovi neredovnosti u radu računaju u koeficijent plate koji je za 30 do 50% veći od koeficijenta plate drugih državnih službenika; da je Zakon o policiji lex specialis, zbog čega je isključena neposredna primena Opšteg kolektivnog ugovora i Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, na koje se podnosilac u toku postupka pozivao; da je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo odredđeno da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok Zakon o platama državnih službenika i nameštenika predviđa mogućnost da se posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe mogu utvrditi druga primanja državnih službenika prema opštim propisima o radu, te da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužiocu obračunata i naknada za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora za ceo utuženi period.

Rešavajući o žalbi podnosioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1199/10 od 3. juna 2010. godine, kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 245/07 od 22. septembra 2008. godine. U obrazloženju ove presude se ponavljaju razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Četvrti opštinski sud u Beogradu, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 74/11 od 10. februara 2011. godine, koje se ustavnom žalbom ne osporava, odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1199/10 od 3. juna 2010. godine, sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora pobijanog dela presude očigledno ne prelazi zakonom propisani limit od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, saglasno odredbi iz člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, izmenjenoj odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09).

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

5. Imajući u vidu navedene ustavnopravne razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama zauzeo određene stavove o pravu policijskih službenika na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, kako u periodu do 29. novembra 2005. godine, u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, tako i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji (vid. Odluke Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine, Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine, Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine, sve objavljene na sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs)), na koje upućuje i u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Polazeći od stavova zauzetih u svojim ranijim odlukama, Ustavni sud i na ovom mestu ističe da su se u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima dodaci na platu isplaćivali, između ostalog, i u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Upravo u pogledu ove činjenice prvostepeni i drugostepeni sud su u osporenim presudama izveli pogrešan zaključak da je uvećanjem koeficijenta za najmanje 30% po osnovu posebnih uslova rada, podnosiocu ustavne žalbe plaćen i prekovremeni rad, rad noću i na dane državnih i verskih praznika.

Redovni sudovi su u konkretnom slučaju, takođe , pogrešno protumačili i odredbu člana 147. stav 1. Zakona o policiji , zaključujući da sam zakon predviđa uvećani koeficijent po osnovu neredovnosti na radu za 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. U Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine Ustavni sud je stao na stanovište da ukoliko za policijskog službenika rešenjem poslodavca nije bio utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji, jer bi u protivnom pravo na uvećanu zaradu bilo uskraćeno kategoriji zaposlenih koji svoj posao obavljaju u uslovima opasnim po život i zdravlje. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporenih presuda temelji na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari i nalazi da su redovni sudovi pogrešno ocenili da podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo na isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih praznika koji su neradni dani, u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno da je nakon stupanja na snagu Zakona o policiji samim zakonom predviđen uvećani koeficijent po osnovu neredovnosti na radu za 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike.

Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07 i 99/11), Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1199/10 od 3. juna 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 245/07 od 22. septembra 2008. godine, u delovima koji se odnose na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dani, podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i naložio Apelacionom sudu u Beogradu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 245/07 od 22. septembra 2008. godine, u delu koji se odnosi na navedene dodatke na platu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Što se tiče prava podnosioca na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. novembra 2003. godine do 1. oktobra 2007. godine, Ustavni sud ističe da je u pogledu ove vrste primanja iz radnog odnosa doneo veći broj odluka, u kojima saglasno konstatuje da su na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u periodu do 31. decembra 2006. godine, ove naknade ulazile u koeficijent za obračun plata, što znači da su isplaćivane kroz platu policijskih službenika (vid. Odluku Už-3683/2010 od 23. maja 2012. godine), a posle 1. januara 2007. godine, od kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, policijski službenici nemaju pravo na isplatu predmetnih naknada, s obzirom na to da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju kao posebno primanje pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je Zakonom o radu, kao opštim radnopravnim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrdi pravo državnog službenika ili nameštenika na ovakvu vrstu primanja (vid. Odluke Už-240/2009 od 14. jula 2011. godine, Už-116/2009 od 8. septembra 2011. godine, Už-2695/2011 od 23. maja 2012. godine).

7. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u trećem delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu policijskog službenika na dodatke na platu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti