Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro deset godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda, koji nije okončao postupak ni četiri godine nakon ukidanja presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Al Esaifer iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Al Esaifer i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 4962/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 8192/10 , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Al Esaifer iz Beograda je 11. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Džejn Drešević, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se ranije vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P. 4962/05.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da osporava celokupno postupanje Prvog opštinskog suda u predmetu P. 4962/05; da je navedenom sudu podnela tužbu radi isplate zarade za period od 1. decembra 2001. godine do 1. marta 2006. godine protiv tuženog Fabrike hartije AD iz Beograda; da je posle dugogodišnjeg suđenja Prvi opštinski sud u Beogradu doneo presudu P. 4962/05 od 8. maja 2008. godine, protiv koje je podnositeljka izjavila žalbu, jer joj je navedenom presudom dosuđen samo minimalni iznos zarade, ali nije precizirao do kada teče dosuđena kamata, dok je za prosečni iznos zarade, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; da je prvostepeni sud rešenjem P. 4962/05 od 11. septembra 2009. godine izvršio ispravku presude u pogledu dosuđene kamate; da je drugostepeni sud u postupku po žalbi, u stavu drugom izreke ovog rešenja, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje i da je zbog nepravičnog i neefikasnog suđenja, odugovlačenja postupka od strane tuženog koji je sud tolerisao, kako zbog nedostavljanja izveštaja o zaradama tužilje u spornom periodu , tako i zbog dostavljanja različitih obračuna zarada tužilje koji su kontradiktorni i različiti, podnositeljka trpela štetu. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8192/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 17. novembra 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog DP Fabrika hartije za proizvodnju bezdrvnih i ambalažnih papira iz Beograda, radi neisplaćenih zarada i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kojom je tražila da sud obaveže tuženog da joj isplati iznos od 74.941,38 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki pojedinačni iznos od dospeća za 2001. i 2002. godinu, a za period od februara 2003. godine do konačne isplate iznose minimalne zarade , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti kao i doprinose po osnovu radnog odnosa od 1. januara 2001. godine.

Na prvom ročištu održanom 29. marta 2004. godine doneta je presuda zbog izostanka P. 9131/03, kojom je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužilje u stavu prvom izreke, a stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Tuženi je podneskom od 2. novembra 2004. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a na ročištu održanom povodom navedenog predloga, 30. maja 2005. godine, sud je rešenjem dozvolio povrađaj u pređašnje stanje i ukinuo presudu zbog izostanka P. 9131/03 od 29. marta 2004. godine, a parnica je vraćena u stanje pre donošenja presude zbog izostanka.

Na ročištu održanom 11. jula 2005. godine je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, a zatim su održana ročišta 4. oktobra i 1. novembra 2005. godine, nakon čega je tužilja, postupajući po nalogu suda uredila tužbu.

Ročište zakazano za 3. februar 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 4. aprila 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, a na sledećem održanom ročištu 30. maja 2006. godine tužilja je, u skladu sa dostavljenim izveštajem tuženog , precizirala tužbeni zahtev, nakon čega je održano ročište 13. jula 2006. godine.

Na ročištu održanom 4. septembra 2006. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Ročište zakazano za 24. novembar 2006. godine je odloženo, zbog nedostavljanja mišljenja sudskog veštaka, a mišljene je dostavljeno sudu 28. novembra 2006. godine. Nakog toga, održana su ročišta 28. decembra 2006. godine, 20. februara 2007. godine, a na ročištu od 16. aprila 2007. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 22. maja 2007. godine. Potom su održana ročišta 30. maja, 4. septembra i 12. oktobra 2007. godine, 31. januara i 28. februara 2008. godine – na kome je izveden dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke. Ročište zakazano za 31. mart 2008. godine je na saglasan predlog parničnih stranaka odloženo, a na ročištu od 8. maja 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4962/05 od 8. maja 2008. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi da joj na ime neisplaćene zarade isplati iznos od 228.401,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za iznos od 568.046,10 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti ; stavom trećim izreke je obavezan tuženi da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist tužilje za period od 1. decembra 2001. godine do 8. novembra 2006. godine isplati poreze i doprinose po stopi na dan isplate zarade; stavom četvrtim izreke presude je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.200,00 dinara. Navedena presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 2. septembra 2008. godine.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 5785/08 od 8. jula 2009. godine, vratio spise predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu P. 4962/05, radi dopune postupka, odnosno ispravke presude u stavu prvom izreke u pogledu zakonske zatezne kamate, jer je prvostepeni sud odredio kamatni početak za svaki pojedinačni mesečni iznos, ali nije označio da kamata teče do isplate, zbog čega je presuda neizvršiva.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4962/05 od 11. septembra 2009. godine izvršio ispravku presude od 8. maja 2008. godine u stavu prvom i drugom njene izreke.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4525/09 od 11. novembra 2009. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4962/05 od 8. maja 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 4962/05 od 11. septembra 2009. godine, u stavu drugom izreke i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 20. oktobar 2010. godine nije održano zbog protesta sudske administracije, a na ročištu 16. februara 2011. godine je određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje

Ročište zakazno za 8. jun 2010. godine nije održano na predlog tužilje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 8192/10 od 24. marta 2011. godine izmenio rešenje o veštačenju od 16. februara 2011. godine u pogledu ličnosti sudskog veštaka, a nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 16. maja 2011. godine.

Nakon toga su održana ročišta 30. maja, 30. juna i 14. oktobra 2011. godine, a ročište zakazano za 22. novembar 2011. godine nije održano zbog odsustva uredno pozvanog sudskog veštaka, a na sledećem ročištu 12. decembra 2011. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka. Potom su održana ročišta 20. februara, 16. marta, 16. maja, 4. jula i 26. novembra 2012. godine , kao i 28. januara 2013. godine – na kome je ponovo određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, a nalaz sa mišljenje m je dostavljen sudu 10. maja 2013. godine. Na ročištu od 14. maja 2013. godine je određeno dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje, nakon čega je održano ročište 14. juna 2013. godine. Nalaz sa mišljenje m sudskog veštaka je dostavljen sudu 16. avgusta 2013. godine. Po dostavljanju nalaza sudskog veštaka održano je ročište 2. septembra 2013. godine, a sledeće je zakazano za 24. septembar 2013. godine.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbom člana 122 stav 3. ranije važećeg Zakona o radnim odnosima "Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da se spor pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka od podnošenja tužbe 17. novembra 2003. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu traje nepunih deset godina, a da je u njemu samo delimično pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu podnositeljke, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca ( složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca).

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je godinu dana od donošenja presude zbog izostanka, odonosno šest meseci od podnošenja predloga za vraćanje u pređašnje stanje, odlučio o istom i ukinuo presudu zbog izostanka. Po ukidanju navedene presude, prvostepeni je sud kontinuirano u razmaku od po mesec dana do dva meseca zakazivao ročišta za glavnu raspravu i nakon tri godine po ukidanju presude zbog izostanka, a šest godina od podnošenja tužbe, po izvedenim dokazima veštačenjem doneo prvu presudu, koja je zbog očigledne omaške morala biti ispravljena, na šta je ukazivala podnositeljka u izjavljenoj žalbi. Međutim, tek nakon godinu dana donošenja presude, prvostepeni sud je postupajući po nalogu iz rešenja drugostepenog suda, izvršio dopunu postupka, odnosno rešenjem izvršio ispravku u pogledu označavanja da kamata teče do isplate po s vakom pojedinačnom iznosu. Po delimičnom ukidanju prvostepene presude, u ponovnom postupku , nakon deset meseci od dostavljanja presude punomoćniku podnositeljke je zakazana glavna rasprava. Ni nakon trinaest održanih ročišta i izvođenja dokaza veštačenjem i dopunskim veštačenjem, odnosno četiri godine od delimičnog ukidanja prvostepene , presude parnični postupak nije okončan.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbama člana 122. stav 3. ranijeg Zakona o radnim odnosima i člana 195. stav 3. sada važećeg Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od gotovo deset godina ima se smatrati nerazumno dugim rokom. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe, niti njen punomoćni, nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka, jer su se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Predmet ovog radnog spora, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnositeljku ustaavne žalbe, budući da se radi o neisplaćenim zaradama i doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje .

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 4962/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 8192/10. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, koju je podnositeljka ustavne žalbe opredelila u iznosu od 1.000.000,00 dinara, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnositeljke da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpela štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi teljka ustavne žalbe nije dokaza la da je pretrpela materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka , pa je odlučio kao u tački 4. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti