Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja naknade štete nakon nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su odbili zahtev za isplatu izgubljenih zarada nakon nezakonitog otkaza, pozivajući se na krivicu zaposlenog. Ustavni sud je zauzeo stav da je Zakon o radu lex specialis.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2704/14 od 9. aprila 2015. godine i presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 473/14 od 15. maja 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2704/14 od 9. aprila 2015. godine i određuje da is ti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 473/14 od 15. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz Niša je , 8. juna 2015. godine, preko punomoćnika M. M , advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2704/14 od 9. aprila 201 5. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 473/14 od 15. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno da je osporen im presudama, uprkos pravnosnažnoj presud i kojom je tuženi obavezan da podnosioca ustavne žalbe vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rad a, odbijen njegov tužbeni zahtev za isplatu izgubljenih zarada za period u kome zbog nezakonitog otkaza nije radio.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da poništi osporenu drugostepenu presudu i Apelacionom sudu u Nišu naloži da ponovo odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 473/14 od 15. maja 2014. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M . D , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tuženi JP „P“ , Beograd, na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza za period od oktobra 2006. do januara 2012. godine isplati novčane iznose opredeljene za svaki mesec navedenog perioda, sa zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2704/14 od 9. aprila 2015. godine je odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je ožalbena presuda Osnovnog suda u Nišu u celini potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, postupak za ocenu zakonitosti odluke poslodavca o otkazu ugovora o radu tužioca zbog učinjenog kri vičnog dela na radu pravosnažno okončan , tako što je odluka poništena i tuženom naloženo da tužioca vra ti na posao koji odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, s obzirom na to da nije bila doneta p ravnosnažna osuđujuća krivična presuda, a što je bilo relevantno za ocenu zakonitosti odlu ke o prestanku radnog odnosa ; da je, međutim, pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1.Po1. 21/10 od 18. novembra 2011. godine tužilac oglašen krivim za učinjeno krivično delo na radu , kojim je izazvao štetu poslodavcu i koje je bilo razlog najpre udaljenja tužioca i z procesa rada, a potom i otkaza ugovora o radu; da zbog navedenog tužilac nije mogao oba vljati rad kod tuženog poslodavca u periodu koji je obuhvaćen tužbom i nije mogao ostvariti zara du; da je u nastanku šte te, čiju naknadu potražuje, učestvovao i sam tužilac izvršenjem krivičnog dela na radu sa umišljajem; da je tužilac u krivičnom postupku oglašen odgovornim za štetu koju je prouzrokovao poslodavcu ; da je stoga isključena odgovornost poslodavca za š tetu čija se naknada traži tužbom jep je štetu izazvao sam tužilac izvršenjem krivičnog dela ; da iz spisa predmeta proizilazi da tužilac nastalu štetu potražuje po osnovu odgovornosti tuženog poslodavca, i to po osnovu krivice zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu ; da krivica jeste osnov odgovornosti kada šteta nastupi usled nedozvoljenog akta ili postupka poslodavca; da se, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, krivica ne dokazuje nego pretpostavlja, te je zaposleni oslobođen tereta dokazivanja krivice ; da kad dođe do štete na radu ili u vezi sa radom uzima da je za njen nastanak kriv poslodavac; da je, međutim, pretpostavka o krivici oboriva, što podrazumeva da se poslodavac može osloboditi od odgovor nosti za nastalu štetu ako dokaže da je ona nastala bez njegove krivice , u čemu može usp eti ukoliko pruži dokaz da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica , usled v iše sile ili da nije u direktnoj uzročnoj vezi sa postupcima poslodavca; da kako ce u ovom slučaju radi o isključivoj krivici tužioca za nastalu štetu, to tužbeni zahtev nije osnovan , kako to pravilno zak ljučuje prvostepeni sud .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se ustavnom žalbom, u suštini, ukazuje na proizvoljnost ocene parničnih sudova da činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe isključivo njegovom krivicom otkazan ugovor o radu predstavlja osnov isključenja odgovornosti tuženog za predmetnu štetu.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o naknadi štete, kao pravnoj posledici nezakonitog otkaza, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine izneo sledeća shvatanja: da je intencija zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje; da i Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (ukoliko su nakon prestanka radnog odnosa ostvareni prihodi); da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenima presud ama koji isključuju primenu specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza iz merodavno g Zakona o radu, a usled čega je tužben i zahtev za naknadu materijalne štete odbijen kao neosnovan, nisu ustavnopravno prihvatljivi (istu ocenu je Ustavni sud izneo u o dlukama Už-100/2013 od 22. oktobra 2015. godine, Už-5058/2013 od 29. oktobra 2015. godine, Už-9250/2013 od 19. novembra 2015. godine i Už-5789/2014 od 9. juna 2016. godine, donetim povodom sudskih postupaka u kojima je predmet spora takođe bila naknada štete zbog nezakonitog otkaza i gde se kao tuženi takođe pojavljiva lo JP „P.“, Beograd) .

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2704/14 od 9. aprila 2015. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 473/14 od 15. maja 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15 ), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2704/14 od 9. aprila 2015. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Osnovnog suda u Nišu P1. 473/14 od 15. maja 2014. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja naknade štete nakon nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti