Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su pogrešno odbacili tužbu privrednog društva jer zakonski zastupnik nije dostavio dokaz o ovlašćenju, a da mu prethodno nisu ostavili rok za otklanjanje nedostatka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3763/2012
22.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi d.o.o. “A. T . I .“ iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba d.o.o. “A. T . I .“ i utvrđuje da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11332/09 od 9. septembra 2009. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 6590/10 od 29. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 6590/10 od 29. februara 2012. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11332/09 od 9. septembra 2009. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se odbacuje zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.o.o. “A. T . I .“ iz Beograda je 8. maja 2012. godine, preko zakonskog zastupnika, direktora D. M. iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11332/09 od 9. septembra 2009. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 6590/10 od 29. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjima donetim u predmetnom parničnom postupku odbačena njegova tužba kao nedozvoljena, jer njegov zakonski zastupnik nije pružio dokaz da je ovlašćeno lice za zastupanje, te da je prvostepeni sud u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku bio dužan da naloži podnosiocu da uredi tužbu tako što će dostaviti dokaz o posebnom ovlašćenju za zastupanje i da odbaci tužbu samo u slučaju da podnosilac nije postupio po navedenom nalogu u ostavljenom roku. Ističe da je ova parnica u kojoj nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja trajala 28 meseci, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi njegovo pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosiioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac d.o.o. “A. T . I .“ iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe je 7. septembra 2009. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Trgovinski sud u Čačku, radi naknade štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 9. septembra 2009. godine doneo osporeno rešenje P. 11332/09, kojim je odbacio tužbu tužioca kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odredbama člana 76. Zakona o parničnom postupku propisano da zakonski zastupnik može u ime stranke preduzimati sve radnje u postupku i da zakonski zastupnik, ako je za podizanje ili povlačenje tužbe, za priznanje, odnosno za odricanje od tužbenog zahteva, zaključenje poravnanja, izjavljivanje, povlačenje ili odricanje od pravnog leka, posebnim propisima određeno da zastupnik mora imati posebno ovlašćenje, može te radnje preduzimati samo ako ima takvo ovlašćenje; da je odredbom člana 77. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da će sud po službenoj dužnosti u toku celog postupka paziti da li lice koje se pojavljuje kao stranka, može biti stranka u postupku i da li je stranka parnično sposobna, da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kada je ono potrebno, dok je stavom 2. istog člana zakona predviđeno da je lice koje se pojavljuje kao zakonski zastupnik, dužno da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku dokaže svoje zastupničko svojstvo; da je imajući u vidu da je u postupku prethodnog ispitivanja tužbe utvrđeno da je za tužioca tužbu podneo i potpisao Dejan Marković, direktor tužioca, te da iz 14 priloga dostavljenih uz tužbu nije priloženo ovlašćenje za zastupanje, niti rešenje Agencije za privredne registre o upisu lica ovlašćenog za zastupanje, to je prvostepeni sud našao da Dejan Marković nije ovlašćen da u ime i za račun tužioca preduzima radnje u ovom postupku, pa je odbacio tužbu kao nedozvoljenu.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 6590/10 od 29. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepeno rešenje, prihvatajući u celini obrazloženje Prvog opštinskog suda u Beogradu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da zakonski zastupnik može u ime stranke preduzimati sve radnje u postupku, te da ako je za podizanje ili povlačenje tužbe, za priznanje, odnosno za odricanje od tužbenog zahteva, za zaključenje poravnanja, izjavljivanje, povlačenje ili odricanje od pravnog leka posebnim propisima određeno da zastupnik mora imati posebno ovlašćenje, on može te radnje preduzimati samo ako ima takvo ovlašćenje (član 76.); da će sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti paziti da li lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku i da li je stranka parnično sposobna, da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kad je ono potrebno, te da je lice koje se pojavljuje kao zakonski zastupnik dužno da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku dokaže svoje zastupničko svojstvo i da je zakonski zastupnik dužan da podnese posebno ovlašćenje kad je za preduzimanje određenih radnji u postupku to potrebno (član 77. st. 1, 2. i 3.); da će sud, kad utvrdi da stranka nema zakonskog zastupnika ili da zakonski zastupnik nema posebno ovlašćenje kad je ono potrebno, zatražiti da nadležni organ starateljstva postavi staraoca parnično nesposobnom licu, ili će preduzeti druge mere koje su potrebne da bi parnično nesposobna stranka bila pravilno zastupana i da će sud odrediti stranci rok za uklanjanje nedostataka iz st. 2. ovog člana (član 78. st. 2. i 3.); da je po prethodnom ispitivanju tužbe sud ovlašćen da donosi rešenja iz člana 279. ovog zakona, ako nije reč o pitanjima o kojima se po prirodi stvari ili po odredbama ovog zakona odluka može doneti tek u daljem toku postupka (član 277.); da će sud, kad utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna, ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici, ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke, ili nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu kad je takvo ovlašćenje potrebno, radi otklanjanja ovih nedostataka preduzeti potrebne mere predviđene u ovom zakonu (čl. 78. i 103.) (član 278.); da će sud po prethodnom ispitivanju tužbe doneti rešenje kojim se tužba odbacuje, pored ostalog, ako utvrdi da tužilac u roku koji je sud odredio nije otklonio nedostatke iz čl. 78. i 103. ovog zakona (član 279. tačka 7)).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje da je osporenim rešenjima povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na činjenici da su postupajući sudovi pogrešno ocenili da je njegova tužba nedozvoljena, ne ostavljajući mu rok za otklanjanje nedostataka u pogledu dostavljanja posebnog ovlašćenja na osnovu koga zakonski zastupnik u ime podnosioca može preduzimati radnje u parničnom postupku. Prema shvatanju podnosioca ustavne žalbe, ovakvim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku je povređeno njegovo pravo na pristup sudu.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava izričito utvrđeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovom ustavnom odredbom nije utvrđeno pravo na pristup sudu kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na prava i obaveze stranke biti prethodno razmotren pred sudom. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje, iako nije izričito utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da “ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava „Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva “ od 21. februara 1975. godine, Odluku Ustavnog suda Už- 1064/2008 od 14. jula 2010. godine i Rešenje Ustavnog suda Už- 5138/2010 od 19. novembra 2012. godine).

Međutim, pravo na pristup sudu, samo po sebi, nije apsolutno i neograničeno pravo. Sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao npr. propisivanje elemenata koje tužba mora da sadrži da bi je sud uzeo u razmatranje (o ograničenjima prava na pristup sudu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava „Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva “ od 28. maja 1985. godine). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između “korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da su odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koje su važile u vreme donošenja osporenih rešenja, predviđene određene procesne pretpostavke od čijeg postojanja je zavisila dopuštenost pokretanja parničnog postupka, raspravljanje u parnici i donošenje meritorne odluke o osnovanosti tužbenog zahteva. U procesne pretpostavke koje se tiču stranaka spadaju postojanje stranaka i njihova stranačka sposobnost, parnična sposobnost stranaka, uredno zastupanje stranaka, procesno ovlašćenje za vođenje parnice i pravni interes za traženje pravne zaštite određenog sadržaja. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je odredbama čl. 76. i 77. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bilo propisano da parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da zastupnik mora imati posebno ovlašćenje za preduzimanje radnji u parničnom postupku, te da je to lice dužno da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku dokaže svoje zastupničko svojstvo. U konkretnom slučaju, Prvi opštinski sud u Beogradu je u fazi prethodnog ispitivanja tužbe doneo osporeno rešenje P. 11332/09 od 9. septembra 2009. godine, nalazeći da je tužba podnosioca ustavne žalbe nedozvoljena i pozivajući se na navedene odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, jer podnosilac kao tužilac nije dostavio posebno ovlašćenje da zakonski zastupnik može preduzimati parnične radnje u njegovo ime, dok je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem Gž. 6590/10 od 29. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje. Međutim, Ustavni sud napominje da su postupajući sudovi izgubili iz vida odredbe člana 78. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koje su regulisale obaveze parničnog suda u slučaju kada postoje procesne smetnje iz čl. 76. i 77. istog zakona. Prema odredbama člana 78. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, parnični sud je, u situaciji kad utvrdi da stranka nema zakonskog zastupnika ili da zakonski zastupnik nema posebno ovlašćenje za zastupanje, bio dužan da preduzme potrebne mere kako bi parnično nesposobna stranka bila pravilno zastupana i odredi stranci rok za uklanjanje tog nedostatka. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da parnični sud u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, kada je sporno pitanje postojanja parnične sposobnosti tužioca, nema procesno ovlašćenje da inicijalno odbaci tužbu kao nedozvoljenu, a da pre toga nije ostavio rok tužiocu za otklanjanje takvog procesnog nedostatka. Na ovakav pravni stav upućuju i odredbe člana 278. i člana 279. tačka 7) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, kojima su bila regulisana ovlašćenja suda u fazi prethodnog ispitivanja tužbe i iz kojih proizlazi da parnični sud može rešenjem odbaciti tužbu kao nedozvoljenu samo u slučaju kada tužilac u roku koji je sud odredio nije otklonio nedostatke iz člana 78. istog zakona. Iz iznetih razloga, a posebno imajući u vidu da Prvi opštinski sud u Beogradu u konkretnom slučaju nije ostavio rok podnosiocu ustavne žalbe za otklanjanje navedenog procesnog nedostatka, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi izveli ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je nedozvoljena tužba podnosioca.

Polazeći od prethodne konstatacije, Ustavni sud smatra da je proizvoljna primena procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe imala za posledicu povredu njegovog prava na pristup sudu, a kojim se garantuje ne samo pravo na pokretanje postupka pred sudom, već i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima lica koje je pokrenulo parnični postupak. Stoga je Ustavni sud zaključio da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac osporava dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je očigledno neosnovan navod da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj spor radi naknade štete okončan nakon dve godine i pet meseci, što se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog Suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Višim sudom u Beogradu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

7. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporen og rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 6590/10 od 29. februara 2012. godine, kako bi navedeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11332/09 od 9. septembra 2009. godine, te je, s aglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno prav ično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je zaključio da je takav zahtev preuranjen, jer će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Višim sudom u Beogradu. Stoga je Ustavni sud odbacio navedeni zahtev podnosioca, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti