Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u dvanaestogodišnjem upravnom postupku za vraćanje zemljišta. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 700 evra zbog neefikasnosti upravnih organa, uprkos njegovom doprinosu odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Striže kod Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta opštine Paraćin u predmetu broj 460-88/91, 90, 106, 122, 123, 2/99-03 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. D. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Striže kod Paraćina, preko punomoćnika Z. F, advokata iz Paraćina, podneo je Ustavnom sudu, 4. maja 2017. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta opštine Paraćin u predmetu broj 460-88/91, 90, 106, 122, 123, 2/99-03, kao i protiv zaključka Komisije broj 03-460-2/99 od 18. avgusta 1999. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog navedenom odredbom Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je „zahtev za vraćanje zemljišta podnet još 1993. godine (…) i da nije rešen do podnošenja ustavne žalbe“, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom je traženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta broj 460-88/91, 90, 106, 122, 123, 2/99-03 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta opštine Paraćin (dalje u tekstu: Komisija), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Komisije broj 03-460-88/91, 90/91, 106/91, 122/91 i 123/91 od 19. jula 1995. godine usvojen je zahtev i utvrđeno pravo svojine Lj.M. i ostalim podnosiocima zahteva za vraćanje zemljišta, pored ostalog, na k.p. br. …/2 KO Striža (sada k.p. broj …/4). Navedeno rešenje Komisije postalo je pravnosnažno 10. decembra 1996. godine.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 17. marta 1999. godine podneo Komisiji zahtev da mu „na osnovu priloženih dokaza izvrši povraćaj k.p. broj … KO Striža, koja je bila vlasništvo njegovog dede I. D. (…) budući da je presudom P. 837/96 (…) potvrdio svojinu“.

Osporenim zaključkom Komisije 03-460-2/99 od 18. avgusta 1999. godine odbačen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje k.p. broj … u površini od 1.16,77 ha „kao neosnovan“, sa obrazloženjem da je predmetno zemljište oduzeto od B.M, a da podnosilac nije postupio po nalogu za dostavljanje dokaza – rešenja o oduzimanju tog zemljišta. Podnosilac ustavne žalbe je osporeni zaključak primio 11. januara 2000. godine i protiv njega nije izjavio žalbu.

Lj. D. je 6. novembra 2000. godine podnela Komisiji zahtev „da se ispravi, odnosno da se poništi deo rešenja Komisije (…) o povraćaju k.p. br. …/2, …/4 i …/5“.

Podnosilac ustavne žalbe je 13. marta 2006. godine dostavio Komisiji podnesak označen kao „dopuna zahteva“, u kome je naveo da je greškom od B.M. konfiskovana k.p. …/2, čiji je vlasnik bio I. D. Na usmenoj raspravi održanoj 31. marta 2006. godine podnosilac je izjavio da „u svemu ostaje pri dopuni zahteva od 13. marta te godine i traži da mu se u svojinu vrati predmetno zemljište. U službenoj belešci sačinjenoj 31. marta 2006. godine konstatovana je izjava podnosioca da je na održanoj raspravi propustio da zahteva poništaj rešenja Komisije „broj 03-460-88/91“ od 19. juna 1995. godine, u delu koji se odnosi na spornu parcelu.

Zaključkom Opštinske uprave – Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo, komunalno-stambene i imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Paraćin broj 03-460-88/91 od 29. juna 2006. godine prekinut je postupak „za ukidanje pravnosnažnog rešenja Komisije broj 460-88/91, 90, 106, 122 i 123/91 od 19. juna 1995. godine“ do rešavanja prethodnog pitanja, tj. do okončanja postupka pred Opštinskim sudom u Paraćinu u predmetu P. 1184/02, radi utvrđivanja prava svojine na nepokretnosti koja je bila predmet zahteva za vraćanje zemljišta.

Podnosilac ustavne žalbe je 3. novembra 2006. godine izjavio žalbu protiv navedenog zaključka, u kojoj je naveo da je Komisija pravnosnažnim rešenjem broj 460-88/91, 90, 106, 122 i 123/91 od 19. juna 1995. godine vratila zemljište zakonskim naslednicima M.B, iako je vlasnik tog zemljišta bio I. D.

U dopisu Komisije upućenom Ministarstvu finansija 12. decembra 2006. godine, koje je tražilo spise predmeta, navedeno je: da je Komisija 18. avgusta 1999. godine donela zaključak broj 03-460-88/91; da se iz fotokopije dostavnica vidi da su stranke isti primile i da u ostavljenom roku nisu izjavile žalbu, te je isti postao pravnosnažan, što znači da je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučeno.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-3313/93-13 od 8. februara 2007. godine poništen je zaključak Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo, komunalno-stambene i imovinsko-pravne poslove opštine Paraćin broj 03-460-88/91 od 29. juna 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je navedeno: da je podnosilac Komisiji podneo zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta; da mu je Komisija naložila da dostavi rešenje o konfiskaciji, koje on nije posedovao budući da je sporna parcela konfiskovana od nevlasnika; da je podnosilac u međuvremenu pribavio presudu Saveznog suda Gsz. 16/2000 od 29. juna 2000. godine, kojom je utvrđeno da je vlasnik predmetnog zemljišta bio I. D. i da stoga čini zaostavštinu podnosiočevog oca G. D, čiji je on jedini naslednik; da je podnosilac podneo zahtev „za ukidanje pravnosnažnog rešenja od 19. juna 1995. godine“; da u ponovnom postupku Komisija, a ne Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo, komunalno-stambene i imovinsko-pravne poslove opštine Paraćin, treba o zahtevu podnosioca da odluči kao o predlogu za ponavljanje postupka podnetom zbog nove činjenice.

Rešenjem Komisije broj 460-88/91, 90, 106, 122, 123, 2/99-03 od 16. aprila 2007. godine usvojen je zahtev „protivpredlagača“ podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno mu je pravo svojine na k.p. broj …/4 KO Striža (tačka 1. dispozitiva). Istim rešenjem poništeno je pravnosnažno rešenje Komisije „gornji brojevi“ od 19. juna 1995. godine, kojim je navedena parcela vraćena u svojinu i državinu Lj.M. i ostalim podnosiocima zahteva za vraćanje zemljišta (tačka 2. dispozitiva).

Rešenjem Komisije broj 460-88/91, 90, 106, 12, 123, 2/99-03 od 27. aprila 2007. godine dopunjeno je rešenje te komisije od 16. aprila iste godine, tako što je podnosiocu ustavne žalbe dat u svojinu i deo k.p. broj …/5 KO Striža u površini od 24,05 ari.

Protiv rešenja Komisije od 16. aprila 2007. godine žalbu su izjavili podnosilac ustavne žalbe, Lj.M. i ostali podnosioci zahteva za vraćanje zemljišta, kao i opština Paraćin (4, 7, odnosno 17. maja 2007. godine).

Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-3313/93-13 od 23. jula 2007. godine poništeno je rešenje Komisije broj 460-88/91, 90, 106, 12, 123, 2/99-03 od 16. aprila 2007. godine i vraćen predmet prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je navedeno: da su uz žalbe dostavljene presude Opštinskog suda u Paraćinu P. 943/01 od 28. februara 2001. godine i Okružnog suda u Jagodini Gž. 1154/02 od 15. novembra 2002. godine, kojima je dozvoljeno ponavljanje postupka okončanog presudom Opštinskog suda u Paraćinu P. 837/96 od 12. decembra 1997. godine; da je u ponovljenom postupku presudom Opštinskog suda u Paraćinu P. 1164/02 od 7. septembra 2006. godine odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe da se utvrdi da je k.p. broj … zaostavština pok. I. D; da je Okružni sud u Jagodini presudom Gž. 3016/06 od 16. aprila 2007. godine odbio žalbu podnosioca; da Komisija u ponovnom postupku treba da utvrdi ko je bio vlasnik k.p. broj 241 u trenutku oduzimanja, a ako to ne bude moguće, treba da prekine postupak „i uputi stranke da rešenje potraže pred nadležnim opštinskim sudom“.

Rešenjem Komisije broj 03-460-88/91, 03-460-90/91, 03-460-106/91, 03-460-122/91, 03-460-123/91, 03-460-2/99 od 5. aprila 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog podnosioca ustavne žalbe i Lj.D. „za ponavljanje postupka okončanog rešenjima po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Paraćin br. 03-460-88, 90, 106, 122 i 123/91“, jer je ocenjeno da je u postupku odlučivanja o zahtevu za vraćanje predmetne parcele pravilno utvrđeno da je ona oduzeta od M.M, čiji su zakonski naslednici podneli zahtev za vraćanje zemljišta, među kojima i te parcele.

Podnosilac ustavne žalbe i Lj.D. su 8. maja 2012. godine izjavili žalbu protiv navedenog rešenja Komisije.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-3313/93-13 od 7. marta 2013. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe i Lj.D. izjavljena protiv navedenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 6637/13 od 5. juna 2015. godine uvažena je tužba podnosioca i Lj.D, poništeno rešenje Ministarstva finansija broj 461-02-3313/93-13 od 7. marta 2013. godine i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje, jer nisu otklonjene povrede pravila postupka učinjene u postupku donošenja rešenja prvostepenog organa. Upravni sud je istakao da dispozitiv tog rešenja nije određen i da podnosiocima zahteva nije naloženo da urede podnesak u pogledu označavanja vrste pravnog sredstva i osnova za njegovo izjavljivanje, ukoliko je reč o predlogu za ponavljanje postupka.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-3313/93-13 od 29. jula 2015. godine poništeno je rešenje Komisije broj 460-88/91, 90, 106, 12, 123, 2/99-03 od 5. aprila 2012. godine i vraćen predmet prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Podnosilac ustavne žalbe je 27. novembra 2015. godine dostavio Komisiji podnesak označen kao „uređeni predlog za ponavljanje postupka“, koji je zaveden pod brojem 04-460-6/2015. U podnesku su izneti razlozi zbog kojih podnosilac smatra da Komisija treba da uzme u razmatranje dokaz koji je dostavljen u prilogu, ali nije označeno vanredno pravno sredstvo, ni osnov za njegovo podnošenje.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 5. aprila 2016. godine dostavio Komisiji podnesak u kome je predložio da Komisija „donese rešenje o ponavljanju postupka u ovoj pravnoj stvari, nakon čega bi podnosilac precizirao zahtev, kako bi Komisija donela konačno rešenje“, a u podnesku od 26. jula iste godine podnosilac je naveo da ostaje pri predlogu za ponavljanje postupka, ne navodeći kojim rešenjem je okončan postupak čije ponavljanje traži i iz kojih razloga.

Podnosilac ustavne žalbe i Lj.D. su 2. juna 2016. godine izjavili žalbu zbog ćutanja administracije, u kojoj su naveli da Komisija, nakon poništavanja rešenja od 5. aprila 2012. godine nije donela novo rešenje.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-3313/93-13 od 26. avgusta 2016. godine naloženo je Komisiji da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja sprovede postupak i donese odluku.

Komisija je dopisom od 16. marta 2017. godine pozvala podnosioca ustavne žalbe i Lj.D. da u roku od 8 dana od dana prijema dopisa, urede zahtev, tako što će, pored ostalog, navesti broj i datum rešenja kojim je okončan postupak čije ponavljanje traže, pod pretnjom odbacivanja zahteva.

Podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 30. marta 2017. godine istakao da „ne može kvalitetno da postupi po članu 239. Zakona o opštem upravnom postupku (…) dok Komisija ne postupi po primedbama Upravnog suda (…) i navede datum i broj rešenja kojim je okončan postupak čije se ponavljanje traži“.

Zaključkom Komisije broj 460-88/91, 90, 106, 122, 123, 2/99-03 od 27. aprila 2017. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnosioca ustavne žalbe i Lj.D. „broj 03-460-88/91 od 6. novembra 2000. godine (sa dopunama zahteva od 13. marta 2006. godine broj 04-460-6/2015 od 27. novembra 2015. godine, broj 04-460-2/99 od 5. aprila 2016. godine, broj 04-460-2/99 od 26. jula 2016. godine i broj 460-88/91, 90, 106, 12, 123, 2/99-03 od 30. marta 2017. godine“. Komisija je utvrdila da se podnosioci zahteva nisu jasno izjasnili o tome primenu kog vanrednog pravnog sredstva traže, ni šta je predmet podnetih zahteva, niti su precizirali rešenje kojim je okončan postupak čije ponavljanje traže. S obzirom na to da u ostavljenom roku nisu otklonili nedostatke zbog kojih se ne može postupati po podnetim zahtevima, Komisija je odlučila kao u dispozitivu.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 461-02-003313/93-13 od 25. septembra 2017. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe i Lj.D. izjavljena 31. maja 2017. godine protiv navedenog zaključka Komisije.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17739/17 od 7. marta 2018. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe i Lj.D. podneta 25. novembra 2017. godine protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet tom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, pa ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, a izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar (član 236. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.). Suštinski iste sadržine su odredbe člana 15. i člana 19. stav 1. važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava.

Ustavni sud je, polazeći od stanja u spisima predmeta, konstatovao: da je postupak po zahtevu Lj.M. i dr. za vraćanje zemljišta, pa i sporne parcele, okončan Rešenjem Komisije broj 03-460-88/91, 90/91, 106/91, 122/91 i 123/91 od 19. jula 1995. godine, koje je postalo pravnosnažno 10. decembra 1996. godine; da je podnosilac ustavne žalbe 17. marta 1999. godine podneo Komisiji zahtev za povraćaj sporne parcele i da je postupak po tom zahtevu pravnosnažno okončan osporenim zaključkom Komisije 03-460-2/99 od 18. avgusta 1999. godine; da je o „dopuni zahteva“ podnosioca ustavne žalbe podnetoj 13. marta 2006. godine odlučivano kao o predlogu za ponavljanje navedenog postupka u predmetu Komisije broj 460-88/91, 90, 106, 122, 123, 2/99-03 i da je taj postupak pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17739/17 od 7. marta 2018. godine.

Ustavni sud je, imajući u vidu izloženo, ocenio da je bez osnova tvrdnja podnosioca da „zahtev za vraćanje zemljišta (…) nije rešen 24 godine“, budući da je postupak pred Komisijom po predlogu podnosioca za ponavljanje postupka trajao od 13. marta 2006. do 7. marta 2018. godine.

Činjenica da je osporeni postupak trajao 12 godina, sama za sebe, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavljala složena činjenična, ni pravna pitanja, budući da je Komisija trebalo da utvrdi suštinu podnetog zahteva, te ispita njegovu blagovremenost i osnovanost.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o ispunjenosti uslova za ponavljanje postupka za vraćanje zemljišta po zahtevu drugih lica, u kome je vraćena sporna parcela.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa koji vode predmetni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je odeljenje opštinske uprave nadležno za imovinsko-pravne poslove postupalo po „dopuni zahteva“ podnosioca ustavne žalbe podnetoj 13. marta 2006. godine, a da je nakon poništavanja zaključka tog odeljenja o prekidu osporenog postupka, Komisija donela rešenje u roku propisanom zakonom. U daljem toku postupka Komisija je kasnila sa donošenjem rešenja četiri i po godine, a zaključak o odbacivanju zahteva donela je godinu dana i sedam meseci po proteku zakonom propisanog roka. Ustavni sud je, međutim, našao da je za dugo trajanje osporenog postupka prevashodno odgovoran drugostepeni organ, iako je odlučivanje o žalbama izjavljenim protiv upravnih akata Komisije ukupno trajalo samo godinu dana duže od roka propisanog zakonom. Sud je, naime, utvrdio da su protivrečni i nedosledni nalozi drugostepenog organa iz rešenja kojima je ocenjivana zakonitost zaključka odeljenja opštinske uprave o prekidu osporenog postupka i rešenja Komisije o usvajanju predmetnog zahteva, imali za posledicu poništavanje upravnih akata Komisije u daljem toku postupka, što je uticalo na njegovo produženje. Drugostepeni organ je, takođe, propustio da, na osnovu ovlašćenja iz člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, sam reši upravnu stvar. Po oceni Ustavnog suda, postupanje Upravnog suda bilo je efikasno, posebno u upravnom sporu koji je okončan presudom toga suda U. 17739/17 od 7. marta 2018. godine.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud je konstatovao da je nakon odbacivanja prvog zahteva 1999. godine podnosilac 2006. godine podneo „dopunu zahteva“ iz koje se nije moglo utvrditi po kom osnovu se traži poništaj dela rešenja Komisije kojim je 1995. godine pravnosnažno okončan postupak po zahtevu drugih lica za vraćanje zemljišta. Pored toga, podnosilac sve do okončanja postupka nije uredio zahtev – iako je podnesak od 5. aprila 2016. godine dostavio preko punomoćnika koji je advokat, smatrajući da je Komisija dužna da navede datum i broj rešenja kojim je okončan postupak čije se ponavljanje traži. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da podnosilac u periodu koji je ukupno trajao šest godina nije koristio sredstva za ubrzavanje postupka – žalbu zbog nepostupanja Komisije u ponovnom postupku, odnosno tužbu zbog nedonošenja odluke o njegovim žalbama, a da je 11 meseci nakon poništavanja rešenja Komisije od 5. aprila 2012. godine izjavio žalbu zbog ćutanja administracije.

Ustavni sud je, međutim, ocenjujući sve navedene kriterijume, našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, uprkos njegovom doprinosu trajanju osporenog postupka i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom postupku i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv zaključka Komisije broj 03-460-2/99 od 18. avgusta 1999. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije proizlazi da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni zaključak Komisije donet pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti