Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 17 godina. Sud je konstatovao da je najveću odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosio prvostepeni sud koji nije meritorno odlučio 12 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. Š . iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je pokrenut pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6/96, a okončan pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 14152/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba Ismeta Šaćirovića izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 14152/10 od 22. februara 2011. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4099/11 od 21. marta 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 105/12 od 21. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. Š . iz Novog Pazara je , 7. maja 2012. godine, preko punomoćnika G . O, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 14152/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 11. januara 1996. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, holding preduzeća „B. s .“, svog poslodavca, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, vraćanja na rad i naknade štete zbog neisplaćene zarade; da se predmetni postupak vodio kod Drugog opštinskog suda u Beogradu sve do otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, kada je Drugi opštinski sud u Beogradu prekinuo parnicu, oglasio se nenadležnim i postupak je zatim nastavljen pred Privrednim sudom u Beogradu pod brojem P. 14152/10; da je presudom Privrednog suda u Beogradu P. 14152/10 od 22. februara 2011. godine tužbeni zahtev odbijen u celosti, a presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4099/11 od 21. marta 2012. godine odbijena je žalba podnosioca i potvrđena je prvostepena presuda; da je 7. maja 2012. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude, o kojoj do podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno; da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražio.

Dopunom ustavne žalbe od 5. jula 2013. godine podnosilac je osporio, u međuvremenu donetu presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 105/12 od 21. februara 2013. godine, presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 4099/11 od 21. marta 2012. godine i presudu Privrednog suda u Beogradu P. 14152/10 od 22. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava pripadnika nacionalnih manjina koja se odnose na zabranu diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 76. st. 1. i 2. Ustava, kao i povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo „da su mu osporenim sudskim odlukama povređena označena ustavna prava i načela jer svim sudskim odlukama podnosiocu nije garantovana pravna zaštita od proizvoljne primene materijalnog prava od strane sudova u odnosu na podnosioca kao pripadnika Bošnjačke nacionalnosti jer mu je radni odnos nepravično prestao i disciplinski postupak je montiran i vođen isključivo zbog pripadnosti Bošnjačkoj nacionalnoj manjini, čime je diskriminisan“.

Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe zahtevao naknadu materijalne i nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 14152/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. januara 1996. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, holding preduzeća „Beograd sigurnost“, d.o.o., svog poslodavca, radi poništaja odluka tuženog o prestanku radnog odnosa broj 1877 od 28. septembra 1995. godine i broj 2411-8 od 27. novembra 1995. godine, vraćanja na rad na isto radno mesto koje je obavljao i naknade štete po osnovu neisplaćenog dohotka od prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad, kao i naknade troškova postupka. Predmet je dobio broj P1. 6/96. Tužbeni zahtev je preciziran 29. aprila 1998. godine.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je četiri ročišta, dok 12 ročišta nije bilo održano, i to: jedno jer je na samom ročištu punomoćnik tužioca dostavio podnesak punomoćniku tuženog za koji je bio potreban rok za izjašnjenje, jedno zbog nalaganja suda tužiocu da precizira tužbeni zahtev, jedno na zahtev punomoćnika tužioca, četiri zbog nedostatka procesnih pretpostavki, bez navođenja razloga, a pet zbog nedolaska tužioca na zakazano ročište.

Na ročištima su saslušane parnične stranke, i veći broj svedoka i izvršen je uvid u normativna akta tuženog.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 6/96 od 4. aprila 2002. godine određeno je da postupak miruje jer tužilac i tuženi nisu pristupili na ročište.

Tužilac je 18. jula 2002. godine tražio nastavak postupka i sud je zakazao sledeće ročište za 8. novembar 2002. godina, na koje ponovo nisu došli ni tužilac i tuženi, te je sud je doneo rešenje P1. 6/96 od 8. novembra 2002. godine da se prekida postupak, a da će se postupak nastaviti kada tužilac bude dostupan sudu. Podnosilac je 5. novembra 2003. godine tražio nastavak postupka, obavestio je sud o promeni svoje adrese i sledeće ročište je bilo zakazano za 6. februar 2004. godine, na koje ponovo nisu pristupili ni tužilac ni tuženi, te je sud doneo rešenje P1. 6/96 od 6. februara 2004. godine da se ročište ne drži po predlogu za nastavak i sledeće ročište je zakazano za 14. maj 2004. godine na koje ponovo nisu prisustvovali ni tužilac ni tuženi. Rešenjem Drugog opštinskog suda u predmetu P1. 6/96 od 14. maja 2004. godine određeno je da se tužba smatra povučenom. U obrazloženju rešenja je navedeno da na ročište zakazano za 4. april 2002. godine tužilac nije pristupio iako je bio uredno pozvan pa je sud doneo rešenje kojim je utvrđeno da postupak miruje od tog datuma a ni na ročište zakazano za 14. maj 2004. godine ponovo nije pristupio tužilac iako je uredno pozvan, pa su se ponovo stekli uslovi za drugo mirovanje postupka.

Podnosilac je 27. maja 2004. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje i sud je zakazao ročište za 14. oktobar 2004. godine, na kome ponovo stranke nisu pristupile i sud je doneo rešenje P1. 6/96 od 14. oktobra 2004. godine da se to ročište po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje ne drži.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 6/96 od 24. maja 2005. godine odbijen je predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž I. 3607/05 od 18. novembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 6/96 od 24. maja 2005. godine, kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje , a u stavu drugom izreke uvažena je žalba tužioca, ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 6/96 od 14. maja 2004. godine kojim je određeno da se tužba smatra povučenom i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 78/07 i održano je tri ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, traženi su određeni izveštaji od nadležne službe za zapošljavanje, izvršeno je veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/07 od 12. juna 2008. godine prekinut je predmetni postupak na osnovu člana 214. stav 1. tačka 5. Zakona o parničnom postupku jer je nad tuženim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 19/08 od 5. maja 2008. godine pokrenut stečajni postupak, stranke su izjavile da se na rešenje o prekidu postupka neće žaliti te je ono postalo pravnosnažno 12. juna 2008. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/07 od 18. juna 2008. godine nastavljen je prekinuti postupak i određeno je da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom sudu za postupanje. Spisi su zatim dostavljeni Trgovinskom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu, 16. septembra 2008. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 6809/08 od 22. septembra 2008. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 19/08 od 5. maja 2008. godine otvoren postupak stečaja nad tuženim, te je sud prekinuo parnični postupak na osnovu člana 214. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, i odredio da će se postupak nastaviti kad se ispune procesni uslovi iz člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku za nastavak postupka.

Tužilac je 18. septembra 2009. godine podneo sudu predlog za nastavak postupka smatrajući da su ispunjene procesne pretpostavke za nastavak postupka shodno članu 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 6809/08 od 6. novembra 2009. godine odbačen je kao neblagovremen predlog tužioca za nastavak parničnog postupka.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 5275/10 od 29. juna 2010. godine ukinuto je rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 6809/08 od 6. novembra 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Tužbeni zahtev je preciziran 18. avgusta 2010. godine.

U ponovnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 14152/10 i održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušani su svedoci i parnične stranke.

Podneskom od 22. februara 2011. godine podnosilac je uredio tužbu tako što je kao tuženog označio stečajnu masu Beograd sigurnost, a.d.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 14152/10 od 22. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke odbijen je prigovor neblagovremenosti tužbe kao neosnovan; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se ponište odluka disciplinske komisije tuženog o prestanku radnog odnosa broj 1877 od 28. septembra 1995. godine i odluka Skupštine preduzeća tuženog kojom je odbijen prigovor tužioca, broj 2411-8 od 27. novembra 1995. godine; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi novčano potraživanje u drugom isplatnom redu prema tuženom, po osnovu naknade štete za izgubljene zarade u visini minimalnih zarada za period od 1. maja 2007. do 5. maja 2008. godine; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi potraživanje tužioca u četvrtom isplatnom redu prema tuženom , po osnovu naknade štete za izgubljene zarade za period od 28. septembra 1995. do 5. maja 2008. godine; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4099/11 od 21. marta 2012. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 14152/10 od 22. februara 2012. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke.

U obrazloženju ove drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev u celini i za svoju odluku je dao jasne i potpune razloge, koje, kao pravilne i na zakonu zasnovane, prihvata i drugostepeni sud; da je prvostepeni sud na osnovu rezultata dokaznog postupka, pravilno zaključio da je disciplinski postupak u svemu pravilno i zakonito sproveden po odredbama čl. 72. – 77. Zakona o radnim odnosima važećim u vreme donošenja predmetnih odluka, kao i odredbama Kolektivnog ugovora o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti radnika kod tuženog, te našao da su neosnovani prigovori tužioca da mu nije omogućeno da učestvuje i raspravlja u disciplinskom postupku, s obzirom na to da je prisustvovao glavnoj raspravi 22. juna 1995. godine, da je uredno, preko oglasne table preduzeća, pozvan na raspravu 23. avgusta 1995. godine, kojoj nije prisustvovao, a izostanak nije opravdao, da je sindikat uredno obavešten, a da je pravo sindikalne organizacije da li će davati mišljenje ili ne, kao i da su utvrđene teže povrede radne obaveze predviđene članom 6. Kolektivnog ugovora o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti radnika koje za posledicu imaju izricanje mere prestanka radnog odnosa; da kako iz izvedenih dokaza sledi da je tužilac nesavesno i krajnje nemarno izvršavao radne obaveze, postupao suprotno Uputstvima o radu, te se zadržavao u kontejneru na objektu više od pola sata da bi jeo i telefonirao, ugrožavajući na taj način bezbednost objekta, zbog čega je komitent nezadovoljan njegovim radom zahtevao da se imenovani smeni sa rada na obezbeđenju objekta, da je svojim ponašanjem doveo u pitanje dalju poslovnu saradnju sa komitentom, da je 13. juna 1995. godine zakasnio na posao 45 minuta otežavajući proces rada u preduzeću i nanoseći štetu, to je pravilno prvostepeni sud našao da nisu osnovani navodi tužioca da mu je prestanak radnog odnosa nastupio usled činjenica isceniranog postupka zbog nacionalne pripadnosti, jer isto u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku nije dokazano i isto je u suprotnosti sa izjavom saslušanih svedoka; da je pravilno i stanovište prvostepenog suda, da kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to tužilac nema pravo na naknadu štete na ime izgubljene zarade u visini minimalnih zarada za period od 1. maja 2007. do 5. maja 2008. godine, kao i na naknadu štete za izgubljenu zaradu od 28. septembra 1995. do 5. maja 2008. godine; da nisu osnovani žalbeni navodi tužioca da njegova krivica, kao i šteta na strani tuženog nije utvrđena, jer sama činjenica da je došlo do teže povrede radne obaveze je utvrđena u pravilno sprovedenom postupku, a tužilac nije dokazao da je do prestanka radnog odnosa došlo iz drugih razloga, pre svega zbog nacionalne netrpeljivosti, šikaniranja na poslu, a ne zbog konkretno učinjenih povreda koje su predviđene kao razlog za prestanak radnog odnosa; da takođe, imajući u vidu poslove na kojima je tužilac bio angažovan u spornom periodu, nisu osnovani ni navodi u žalbi da nije utvrđeno da li je bilo štete na strani tuženog, s obzirom na to da je Kolektivnim ugovorom, kao razlog za prestanak radnog odnosa predviđeno i rušenje ugleda tuženog koji pruža poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja i protivpožarne zaštite, ili postojanje mogućnosti gubitka poslovnog partnera zbog ponašanja angažovanog radnika, a u sprovedenim postupcima je nesumnjivo utvrđeno da je tužilac svojim radnjama učinio navedene povrede.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 105/12 od 21. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelcionog suda Pž. 4099/11 od 21. marta 2012. godine.

U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da se u reviziji samo ponavljaju navodi koji su isticani tokom prvostepenog postupka kao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i to - da nije utvrđena krivica tužioca za učinjenu povredu radne obaveze i da je za tuženog nastala šteta, da mu je povređeno pravo na odbranu i da mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa izrečena zbog diskriminacije po nacionalnoj osnovi; da su na osnovu utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužilac isključivo svojom krivicom učinio teže povrede radne obaveze zbog kojih mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da je kolektivnim ugovorom kao razlog za prestanak radnog odnosa predviđeno rušenje ugleda tuženog koji pruža poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja i protivpožarne zaštite i postojanje mogućnosti gubitka poslovnog partnera zbog ponašanja angažovanog radnika, a tužilac je upravo svojim radnjama narušio ugled tuženog i doveo do mogućnosti gubitka poslovnog partnera tuženog; da je tužilac prisustvovao glavnoj raspravi disciplinske komisije održane 22. juna 1996. godine, a uredno je preko oglasne table preduzeća pozvan na raspravu zakazanu za 23. avgust 1995. godine, kojoj nije prisustvovao, a izostanak nije opravdao, te je pravilan i zaključak nižestepenih sudova da tužiocu nije povređeno pravo na odbranu u disciplinskom postupku; da tužilac u postupku nije dostavio ni predložio dokaze na okolnost da mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa izrečena zbog nacionalne pripadnosti, te je pravilan i zaključak nižestepenih sudova da su ovi navodi tužioca neosnovani.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok se članom 36. stav 1. Ustava, između ostalog, jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima. Članom 76. st. 1. i 2. Ustava utvrđeno je da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u parničnom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 217. stav 1. istog zakona bilo je propisano da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1. do 5. tog zakona nastaviti kad novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to čine, dok je navedenim članom 214. tačka 5. bilo propisano da se postupak prekida kad nastue pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije.

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu – 11. januara 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, najveću odgovornost za nerazumno trajanje postupka koji za predmet ima radni spor, snosi prvostepeni sud, tada nadležan Drugi opštinski sud u Beogradu koji skoro 12 i po godina nije odlučio. Naime, nakon 12 godina i pet meseci od podnete tužbe parnični postupak je prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim i u tom periodu prvostepeni sud nije meritorno odlučio. Dalje, od nastavka postupka i dostavljanja spisa nadležnom Trgovinskom sudu u Beogradu, prvostepena odluka je doneta nakon dve godine i pet meseci, drugostepena nakon mesec dana i revizijska nakon godinu dana, što ukazuje na to da je postupak pred Privrednim sudom u Beogradu bio delotvoran i efikasan. Dakle, postupak koji za predmet ima radni spor i koji nije bio posebno složen je ukupno trajao 17 godina, za šta nema nikakvog opravdanja i što predstava nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u znatnoj meri doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da na pet ročišta nije prisustvovao, što je imalo za posledicu mirovanje postupka a potom i donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom. Takođe, jedno ročište nije bilo održano jer je punomoćnik podnosioca na samom ročištu dostavio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje, a jedno jer je sud naložio podnosiocu da precizira tužbu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je pokrenut pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6/96 a koji je okončan pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 14152/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete postavio u dopuni ustavne žalbe od 5. jula 2013. godine. Imajući u vidu da je navedeni zahtev podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. juanuara 2012. godine i prema kome Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odnosno nematerijalne i materijalne štete, kada je takav zahtev u žalbi postavljen (član 89. Zakona), Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete kao neblagovremen, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 105/12 od 21. februara 2013. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4099/11 od 21. marta 2012. godine i presude Privrednog suda u Beogradu P. 14152/10 od 22. februara 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo traži da postupa kao viši, instancioni sud i da oceni zakonitost prvostepene, drugostepene i revizijske presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, koja sadrži iste razloge kao i žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepene presude i revizija izjavljena protiv drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini traži da kao viši sud oceni zakonitost osporenih presuda koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su nadležni postupajući sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud u osporenim presudama veoma detaljno i jasno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi u svojim odlukama dali precizne, razumljive i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i utvrdili između ostalog, da je disciplinski postupak protiv podnosioca u svemu pravilno i zakonito sproveden po odredbama čl. 72. do 77. Zakona o radnim odnosima važećim u vreme donošenja predmetnih odluka, kao i odredbama Kolektivnog ugovora o disciplinskoj i materijalnog odgovornosti radnika kod tuženog, da je podnosiocu omogućeno da učestvuje i raspravlja u disciplinskom postupku, kao i da je podnosilac izvršio teže povede radne obaveze koje za posledicu imaju izricanje mere prestanka radnog odnosa, te kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, da on nema pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade.

Takođe, po oceni Suda, u osporenim odlukama je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da je podnosilac izvršio težu povredu radne obaveze koja je utvrđena u pravilno sprovedenom postupku, a podnosilac nije dokazao da je do prestanka radnog odnosa došlo zbog nacionalne netrpeljivosti i šikaniranja na poslu, a ne zbog konkretno učinjenih povreda koje su predviđene kao razlog za prestanak radnog odnosa.

Iz svega navedenog proističe da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode podnosioca o povredi načela sudske zaštite ljudskih prava iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnih načela uvek akcesorne prirode, te mora biti vezana za učinjenu povredu konkretnog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

U vezi sa navodima podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac za povredu tog prava nije dao apsolutno nikakve razloge, te se Ustavni sud nije ni upuštao u ocenu povrede navedenog ustavnog prava, dok se navodi podnosioca o povredi prava iz člana 76. Ustava ne mogu dovesti ni u kakvu vezu sa osporenim odlukama.

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih sudskih odluka odbacio u tački 3. izreke, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti