Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnici koja je trajala 25 godina. Utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete od 300 evra. Odbacuje deo žalbe koji se odnosi na meritum, navodeći da nije sud više instance.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. B . iz Surčina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2703/14 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1833/91) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba P. B . izjavljena protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2703/14 od 1. aprila 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4157/15 od 2. marta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. B . iz Surčina je, 11. maja 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2703/14, kao i protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2703/14 od 1. aprila 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4157/15 od 2. marta 2016. godine zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka d onetih tokom postupka, navodeći: da je u osporenim presudama , donetih u parnici radi utvrđenja, u kojoj je imao svojstvo tuženog, pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno su cenjeni izvedeni dokazi, odnosno, iskazi tužilje su prihvaćeni kao istiniti iako za njih nije bilo materijalnih dokaza, prihvaćeni su nalazi veštaka ekonomske struke iako veštak svoj nalaz nije potkrepio materijalnim dokazima već je veštačenje zasnovano na nepostojećim dokazima , zatim, iskazi određenih svedoka nisu bili tačni a sud ih je prihvatio kao istinite; da je predmetni postupak, posebno pred prvostepenim sudom , neopravdano dugo trajao te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Zahtevao je naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2703/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja L. B. je 7. marta 1991. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih K.B, V.B, Č.B, B.B. i M. V. radi utvrđenja svojine sticanjem u braku. Predmet je dobio broj P. 1833/91.

Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano 26 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane određenih sudskih veštaka ekonomske i građevinskih struke, saslušani su veštaci, dok 25 ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog odsustva pozvanih svedoka, 14 zbog procesnih nedostataka, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog odsustva tužioca, tri jer veštak nije sudu dostavio svoj nalaz, a dva jer veštak nije prisustvovao ročištu .

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1833/91 od 5. marta 1993. godine, na saglasan predlog stranaka, prekinut je postupak s obzirom na to da je tuženi V. B. iz Zagreba bio nedostupan sudu i da punomoćnik tuženih nije bio u mogućnosti da od njega dobije punomoćje a radilo se o jedinstvenim suparničarima i određeno je da će se prekinuti postupak nastaviti po prestanku razloga za njegov prekid. Stranke su saglasno izjavile da se na rešenje o prekidu neće žaliti.

Podneskom tužilje od 12. januara 1998. godine tražen je nastavak prekinutog postupka i sud je zatim postupak nastavio .

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima o d 23. novembra 2000. do 11. juna 2001. godine i od 19. novembra 2004. do 7. oktobra 2005. godine nije bilo zakazano nijedno ročište pred prvostepenim sudom.

Tužbeni zahtev je preciziran 10. oktobra 2008. godine.

Podneskom od 26. novembra 2008. godine tužilja je predložila da zakonski naslednici tuženog V. B, njegova supruga D. B, sin N. B. i sin P. B, ovde podnosi lac ustavne žalbe stupe u parnicu.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6801/01 od 21. januara 2009. godine prekinut je postupak zbog smrti tuženog V. B. i određeno je da će se postupak nastaviti kada njegovi naslednici preuzmu postupak.

Tužilja je 9. marta 2009. predložila nastavak postupka navodeći da je svojim podneskom od 26. novembra 2008. godine već označila naslednike pok. tuženog V. B.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6806/01 od 9. jula 2009. godine odbijen je predlog tužilje za nastavak postupka prekinutog zbog smrti tuženog V. B. U obrazloženju rešenja je navedeno da tužilja nije dostavila sudu ostavinsko rešenje kojim su označeni zakonski naslednici pok. V. B. niti dokaz o srodstvu sa pok. V. B.

Tužilja je 28. avgusta 2009. dostavila sudu tražene podatke i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 18620/10 od 5. oktobra 2011. godine ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6806/01 od 9. jula 2009. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51219/10 od 17. jula 2012. godine naloženo je tužilji da dostavi sudu dokaz o smrti tuženog V. B. i označi njegove zakonske naslednike.

Tužilja je 30. oktobra 2012. godine subjektivno preinačila tužbeni zahtev zbog smrti tuženog V. B, kao tužene je označila nj egove zakonske nasledni ke, između ostalih i i podnosioca ustavne žalbe i dostavila je sudu traženu dokumentaciju.

Dakle, 30. oktobra 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je stupio u parnicu.

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2703/14 od 1. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da zaostavštinu pok. S. B. čini 2727/10000 idealnih delova kuće u Surčinu, sagrađenoj na katastarskoj parceli 2907, u KO Surčin, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužilja upiše u katastar nepokretnosti kao suvlasnik na navedenom idealnom delu, kad za to budu ispunjeni zakonski uslovi; u stavu drugom izreke utvrđeno je da tužilja, po osnovu sticanja u braku sa pok. S. B . ima pravo svojine na 1834/10000 idealnih delova kuće u Surčinu, sagrađenoj na katastarskoj parceli 2907, u KO Surčin, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužilja upiše kao suvlasnik na navedenom idealnom delu u katastar nepokretnosti, kad za to budu ispunjeni zakonski uslovi; u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužilji na ime troškova postupka isplate iznos od 459.900,00 domara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4157/15 od 2. marta 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba parničnih stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2703/14 od 1. aprila 2015. godine.

U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužilja i njen pok. suprug S.B. bili u braku od 1970. do 1987. godine i da su živeli u porodičnom domaćinstvu sa tuženima; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, i to odredbe čl. 171 , 177 i 178, člana 180. stav 2, člana 181. i člana 195. stav 1. Porodičnog zakona i usvojio tužbeni zahtev; da se na imovinske odnose članova porodične zajednice primenjuju odredbe o imovinskim odnosima supružnika iz člana 195. stav 3. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05), koji se u konkretnom slučaju primenjuje shodno članu 357. stav 2. istog zakona, a na imovinske odnose koji nisu uređeni ovim zakonom primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju svojinskopravni odnosi i zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 196. P orodičnog zakona); da je prema članu 195. stav 1. Porodičnog zakona, imovina koju su zajedno sa supružnicima, odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodične zajednice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a stavom 3. navedenog člana propisano je da se na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno primenjuju odredbe ovog zakona, osim odredbi člana 176. stav 2. (upisivanje u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima); da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je tužilja u toku zajednice braka sa pok. S. B . stekl a pravo svojine sa udelom od 1384/10000 idealnih delova dvojne kuće koja se nalazi na k.p. 2907 bliže opisanoj u izreci pobijane presude; da su neosnovani navodi žalbe o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju jer je zaključak prvostepenog suda da sporna nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu tužilje i njenog pok. supruga i tuženih zasnovana na pravilnoj oceni izvedenih dokaza izvršenoj saglasno članu 8. Zakona o parničnom postupku, pa pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja navodima žalbe tuženih nije dovedena u sumnju ; da je pravilno prvostepeni sud ocenio da je volja i namera članova porodičnog domaćinstva bila da porodična kuća bude zajednička imovina svih članova porodične zajednice i da predstavlja rezultat zajedničkog privređivanja svih članova porodične zajednice, pa su suprotni navodi žalbe neosnovani.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 15 i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv pravnog prethodnika podnosioca – 7. marta 1991. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 25 godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon 24 godine od podnete tužbe. Dalje, 14 ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Takođe, taj sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od sedam meseci (od 23. novembra 2000. do 11. juna 2001. godine) i drugi period u trajanju od godinu dana (od 19. novembra 2004. do 7. oktobra 2005. godine). Međutim, drugostepeni sud je bio efikasan i odlučio u kratkom periodu, za nepunih godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je postupak bio u prekidu pet godina, na saglasan predlog stranaka, te se taj petogodišnji period ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka, a takođe je imao i legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u određenoj meri bio složen jer je na strani tuženih učestvovao veći broj lica i tokom postupka je bilo kompleksnih činjeničnih i pravni pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja, i to izvođenjem raznih dokaza, posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka građevinske struke i veštaka finansijske struke. Međutim, ni navedena složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje parnice od 25 godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2703/1 4 (ranije predmet Opštinskog suda u Beogradu P. 1833/91), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno vreme stupanja u parnicu podnosioca ust avne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novča ni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2703/14 od 1. aprila 2015. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4157/15 od 2. marta 2016. godine, Ustavni sud nalazi da, iako podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava , navodi ustavne žalbe se odnos e na osporavanje presuda zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao viši sud i da još jednom, nakon redovnih sudova , kao revizijski sud , preispita zakonitost osporenih presuda. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepene presude a o kojima se drugostepeni sud već detaljno izjasnio , ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili abritrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ni je nave o razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosi oca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i argumentovano obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su Treći osnovni sud u Beogradu, kao prvostepeni sud , i Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, u svojim odlukama dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su usvojili tužbeni zahtev protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog , a koji se odnosi na utvrđenje svojine na nepokretnosti sticanjem u bračnoj zajednici.

Po oceni Suda, u osporenim presudama su na ustavnopravno prihvatljiv način dati razlozi za usvajanje tužbenog zahteva protiv podnosioca, primenom odgovarajućih odredaba Porodičnog zakona . Ustavni sud nalazi da su prvostepeni i drugostepeni sud na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili razloge za svoj stav da je tužilja u toku zajednice braka sa pok. suprugom stekla pravo svojine sa određenim udelom na određenoj nepokretnosti, te da je volja i namera svih članova porodičnog domaćinstva bila da nepokretnost bude zajednička imovina svih članova porodične zajednice i da predstavlja rezultat njihovog zajedničkog privređivanja, te je ustavnopravno prihvatljiv stav suda iz osporenih presuda da sporna nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu tužilje i članova njenog porodičnog domaćinstva.

Imajući uvidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlogima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti